Давно је Његош записао да „покољења дјела суде“. Нажалост, ми, Срби овог доба, склони смо да потпуно заборавимо мучеништво и жртвовање наших предака. Један од таквих великих споменика српске историје о коме се врло мало зна јесу Јиндриховице (немач. Hajnrihsgrin) у Чешкој. Званична српска историја скоро да их и не помиње, осим малог броја широј јавности непознатих извора. Подаци говоре да је у маузолеју сахрањено 7.381 Срба када се том броју додају и страдали који су сахрањени на гробљу у оближњој шуми долазимо до невероватне бројке од чак 8.700 страдалих. Јиндиховице су мало место у западном делу Чешке, на самој граници са Немачком, 25 км удаљено од чувене бање Карлове Вари. У овом месту је за време Првог светског рата био највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске. Кроз логор је прошло око 40 000 заробљеника. За разлику од осталих аустроугарских логора који су били једнонационални, у Јиндриховице су довођени највише Срби, мада је било и Руса, Италијана, Пољака, Литванаца и Румуна.

Нажалост, само су Срби овде, поред војника, имали и своје цивиле.

Срби су одвођени у логор током читавог рата од 1915. до 1918. године. Војници су били заробљавани на ратишту, потом железницом транспортовани до логора, док је обичан народ аустроугарска војска хапсила током похода по Србији, па слала у логор. Заробљеника је било из свих крајева Србије, а највише из Шумадије и Ваљевског краја. До самог логора су морали да пешаче 30 км. Иначе, тежак живот у логору подразумевао је и свакодневни рад у каменолому, на изградњи путева, мостова и хемијске фабрике у Соколову, удаљеном 30 км, који су се прелазили пешке. Уз све то, заробљеници су исцрпљивани слабом исхраном, немогућношћу лечења од туберкулозе и тифуса и крајње нехигијенским условима живота.

О стању и животу у логору сведочили су касније преживели логораши:

Сава Рајчић 24 године стар војник из Петровца, служио је у IX пешадијском пуку, IV чете, II батаљона, 

Дринске дивизије када је заробљен близу Главице 16. октобра 1915. Завршио је у Хајнрихсгрину, где је остао 5-6 месеци.

 ,,Храна је била ужасна, добијали би пола векне хлеба за 2 дана. Нисмо добијали одећу или ципеле, већина нас је ходала унаоколо у ритама и босих ногу. Било нас је од 150 до 200 у једној бараци. Зиме су биле веома оштре. У свакој бараци је било по 2 пећи које скоро никада нису гореле. Можете само замислити колико је хладно било, замислите огромне дрвене бараке док ветар хуче кроз напуклине, узрокујући да нам је хладно целе ноћи без могућности да заспимо. Стража се нељудски опходила према нама, за њих смо били звери које су премлаћивали без милости и за најмању грешку. Многи од наших војника су умирали од рана које су они нанели или постајали осакаћени. Мађарска стража ме је премлаћивала кундаком пушке по глави, леђима и рукама зато што сам рекао да нас нису освојили и да наш краљ још увек води нашу армију. Као резултат батињања постао сам трајно хендикепиран.”

Борисав Настасовић, војник у санитетској служби VII пешадијског пука, који је рођен Браничеву близу Пожаревца додаје: ,, Живот је био веома тежак, храна је била најгора могућа, парче хлеба, водена супа, једва смо ноге могли да померимо или је следило злостављање. Што се тиче батинања, Мађари су били најгори.”

Услови у логору су били тешки, хладноћа и зараза су харали, дневно је умирало око 40 људи. Сваког дана у 15 часова тужна поворка са умрлима је ишла до оближње заједничке гробнице, у којој су полагана тела умрлих свих узраста од деце до стараца. Најстарији српски цивил који је умро у логору имао је 92 године и био је православни свештеник, док је најмлађи имао само 8 година и био унук поменутог свештеника. У овом логору кратко време је био заробљен и Димитрије Туцовић, али су га шпански социјалисти, уз помоћ Црвеног крста, убрзо ослободили.

Интересантно је да је у Јиндриховицама било и седиште аристократске породице Ностиц (лоза Хабзбурга, прим. аут.), која је ту била настањена од краја 15. века до 1948. године, када су им комунисти одузели земљу и протерали их у Аустрију. Овај податак индиректно има везу са током српске историје. Наиме, убрзо након атентата Гаврила Принципа на принца Фердинанда, најстарије дете и једина кћи Фердинандова, Софија, удала се у за једног од Ностица и започела живот у Јиндриховицама. Постоје две верзије приче о разлозима њеног доласка у Јиндриховице - прва да је желела да све време гледа како пати и умире „народ који јој је убио оца“, а друга да је једноставно желела да живи у замку свог мужа. Данас њихов потомак безуспешно покушава да врати породични замак.

На месту логора је, за време Првог светског рата, изграђен резервоар за воду, али је тај комад земљишта, после рата, чешки председник Масарик поклонио краљу Александру, да послужи као костурница у коју ће се пренети посмртни остаци српских војника и цивила. Године 1926. краљица Марија је организовала есхумацију посмртних остатака из целе западне Чешке, како би сви страдали били сакупљени на једном месту.

Српско војно гробље (маузолеј) у Јиндриховицама је освештано 8. јула 1932 под покровитељством Томаша Гарика Масарика, Председника Чехословачке и Краља Југославије Александра I.

До 1937. године укупно је смештено 7.570 посмртних остатака српских и руских војника и то 7.381 Срба и 189 Руса.

Маузолеј у Јиндриховицама данас је готово заборављен. Посећују га ретке српске екскурзије, понеки државни службеник и потомци страдалих у логору. Неадекватно одржавање након Другог светског рата и зуб времена довели су до тога да је овај маузолеј данас у јако лошем стању, прокишњава и прети му уништење. Имовинско - правни односи такође су спорни и представљају проблем за комплекс маузолеја Јиндриховице, према Женевској конвенцији војничка гробља не смеју да се „дирају“ у периоду од сто година. То време, истекло је пре две године а наша држава није још ништа учинила да заштити и трајно реши питање Јиндриховица. 

---

Милан Благојевић / Недељник