Бору Стјепановића, глумца, редитеља, аутора више стотина филмских, телевизијских и позоришних креација, творца чувене „Аудиције“ и бившег декана и професора на Академији сценских уметности у Сарајеву, екипа Клиx.ба пронашла је у Мостару, где припрема нову представу.
Са псом у наручују и много снажних речи на уму, Боро се у разговору за овај босанскохерцеговачки портал присетио неких добрих, а и неких лоших времена.
Боро Стјепановић је изузетно захвалан саговорник. За сваку ситуацију има праву реч, као што је за сваку улогу знао да ли је његова или није. „Глумац ког смо видели и у филмовима у којима није играо“, најбоље га је описао један критичар.
Klix.ba: У ХНК Мостар радите „Блискости“ Патрика Марбера, сјајна представа у најави.
Све најбоље што сам у животу урадио испало је мимо очекивања, а кад смо мислили да ће бити сјајно, генијално, није ништа испало. Никад се то не зна. Недавно сам колегама причао како је чувени амерички редитељ Боб Вилсон објашњавао како направи музичку партитуру, па кореографску партитуру, па то састави и онда то некад проради, некад не. Ту се онда и ја мало ослободим – ако једном генију представа може некад прорадити, а некад не, шта се ја ту упињем да свака мора бити генијална.
* Која је ово по реду представа коју радите у Босни и Херцеговини након рата и колико се ова разликује од претходних?
Одмах после рата сам радио у Камерном театру „Злочин и казну“, па сам играо у представи „Карлина Нојбер“. Два пута сам гостовао у Мостару и играо док је на крову Народног позоришта била рупа од гранате. Пред сами рат сам режирао у Мостару представу „Дом Бернарде Албе“ у Народном позоришту, можда је то била и последња њихова предратна представа. Знам да је тада био жесток напад на Дубровник, да је Анте Вицан говорио да би требало исказати неки протест против тога. То је било на премијери, пред дизање завесе. Позоришни бифе је био пун резервиста из Ужица. Онда је била затворена пруга у Чапљини, надоле, у Добоју према горе. Ето, то је била Босна у то време, од Чапљине до Добоја, није се могло даље.
* Како неко ко има толико искуство у раду с глумцима и њиховој едукацији гледа на време кад сте ви почињали и ово данас? Кад покушамо да препознамо у овим данашњим глумцима оно нешто што носи ваша генерација нисмо сигурни да нам успева.
Кад ме питате о искуству, прво да вам кажем да има један, данас би се рекло твит, али то је рекао један сатиричар: “Све најбоље ствари у животу направљене су упркос искуству”. Тако да од мене и сличних искусних не треба више много очекивати, већ треба очекивати од оних који хоће даље, који хоће нешто ново, који имају енергије, а то наше искуство често може бити контрапродуктивно. А то да ви данас у глумцима не видите оно што можете видети у старим, то је нажалост логично за очекивати. Глума се унижава из дана у дан, нема ни тако озбиљних представа, ни озбиљних ансамбала. Много брже се ради.
Глумци су масовно добијали отказе или нису запошљавани у последњих 20 или 30 година, не раде континуирано, нема екипа које брину о њима као што су некад бринуле. Након неколико представа у Атељеу 212, уметнички директор Борислав Михајловић Михиз, један од тада најзначајнијих књижевних и позоришних критичара, седео је поред мене и рекао ми: ‘Колега, ја сам гледао неколико ових ваших улога, када ћете ви доћи до мене да ми кажете шта хоћете да играте?’
Он је желео да послуша шта бих ја хтео, он би нешто да ми предложи шта бих ја могао. Једна колегиница ми је причала како је педесетих година отишла до једног уметничког директора који је био њен професор и рекла: ‘Професоре, ја бих хтела да играм то и то’. Он ју је пресекао и рекао: ‘Не може’. Она се збунила, укочила, а он каже: ‘За две године’. Значи, он је мислио о њој и он верује да ће она то играти за две године, не сада. Данас тога нема, данас је хиперпродукција, сви тобоже нешто раде и сви су нешто популарни, познати, а за годину дана више нико није познат. Много тога се снима и што се каже у нашем жаргону – полива.
Снимај и снимај, да се попуни програм, да се направи оквир за рекламе, никакве ту озбиљности и продубљености нема. Није се ни раније нешто много спорије снимало. Сви се чуде кад ја кажем да је ‘Ко то тамо пева’ снимљен за 26 дана, а данас сви кажу како се не може снимити филм за месец дана. Може, само другачије се радило, другачији си однос имао према задатку. Данас само да ово измлатимо па трчи нешто друго да се ради.
* Кажете – више волите Југославију него ове државе данас. Нико није задовољан, сви се жале. Да ли је могуће да је све то до нас? Да ли постоји могућност промене те колективне свести, јер људи стварају систем, а не систем људе?
Често сам о томе причао, знате како елементарна пристојност налаже „у кући обешеног, не прича се о конопцу“. Мислим да су некадашња Босна и она Југославија обешене, заклане, убијене, непристојно је причати о томе и што се мене тиче непотребно. Толико сам причао, ништа помогло није, ствари су сваким даном све горе. Постоји тај један психолошки моменат, дотукло нас је то што се десило, убило нас је просто. Моја супруга и ја више не верујемо људима. Ми смо избегли из Сарајева и дошли у Београд, тамо су били њени. Да су њени били у Загребу, ми бисмо ишли у Загреб или да су били у Приштини, ишли бисмо у Приштину.
То неме никакве везе ни са Србима, ни са Хрватима. То људи бркају, иде се својима, али својој породици, а не некој умишљеној заједници. Онда смо једно другом признали да смо изгубили поверење у људе и да смо, срећући ту гомилу људи на београдским улицама, само размишљали да ли би ме овај гађао гранатом, да ли би ме овај заклао. На човеку се не види колико је зао. Мислио сам да ћу, кад изађем из стана у Сарајеву, након што су ми 40 дана падале гранате на главу, напољу затећи све саме ђаволе, а затекао сам нормалне, обичне, цивилизоване, шармантне људе. Онда смо ми побегли, а друге су гранатирали 440, 4.040 дана, без икакве гриже савести.
Да ли сте ви тај који би ме сутра гађао гранатом? Да ли сте ви тај који би ме сутра клао? Ја то не знам по вама, а и кад би се то десило то би било чудно. Зашто да ме нормалан, цивилизован, паметан, образован, духовит, шармантан човек коље?! Зашто ме гађа гранатом? Људи су тада изгубили веру у своје најближе, у своје пријатеље, а то губљење вере данас се подгрева и људи не могу да се врате у оно стање када су нам све перспективе биле отворене, кад смо веровали да ће нам сваки дан бити све бољи, кад су нас широм света дочекивали као светске звезде. Југословени, шта смо ми били према Пољацима, Чесима, Русима, кад дођемо у Венецуелу, у Иран…
У Ирану сам играо, ми смо били прве звезде тог фестивала, самим тим што долазимо из Титове Југославије. То се не да заборавити. Без обзира на то што кажу да је комунизам био стега и да се нешто није смело, живео је осећај слободе. То сам ја говорио у Београду, ако ти мислиш да је у питању српство, иди на Пале и буди против Караџића па ћеш видети шта ће ти се десити преко ноћи. Уопште се не ради ни о српству у Бањалуци, ни о хрватству у Мостару, ни о бошњаштву у Сарајеву. Ради се искључиво о интересу једне касте која се дограбила могућности да се обогати. Можеш бити на н-ту те нације и те вере, ако си против њих, изгубићеш главу преко ноћи.
* Имали сте тежак ратни пут, већ сте део и споменули: Сарајево, излазак из Сарајева, проблеми са сином… Знајући како су те ратне епизоде тешке, колико је то трауматично, да ли се бар та траума може капитализовати кроз уметност? Да ли може донети ишта позитивно, осим тим људима за које сте рекли да данас владају?
Пред рат сам говорио студентима, тешећи их. Па добро, хајде, биће рат, сад већ видимо, почело је оно и на Башчаршији, убијен је онај сват, што су после искористили говорећи да је то био повод, а да претходну годину није било наоружавано цело Сарајево и цела Босна. Онда сам им ја рекао, макар ћете бити једини глумци на свету који ће имати у искуству такву једну ствар. Касније, кад сам и сам то искусио, схватио сам да ми то искуство апсолутно није потребно и да са њим ништа не могу. Све се то да и замислити. Толике ствари ми замислимо. Никад нисам убио човека, али на сцени то играм врло уверљиво. Никад нисам ово или оно, а на сцени то радим врло уверљиво.
Значи, не морам ја непосредно да доживим рат да бих могао да судим о томе, довољно сам паметан. Знам да су један и један два, а ко не зна да је рат погуба људске нарави, што каже Држић. Нарав је у хрватском природа, карактер. У рату прво страда природа, страда људски карактер. Људски карактери су страдали и то је непоправљиво, јер то није борба против фашизма, то је братоубилачки рат, то је брат брата убијао, комшија комшију, рођак рођака, јер ми смо сви тада били рођаци. Ја сам тада имао рођака и ових и оних, и петих и десетих, то су све моји. Рат убије људе у појам. Лажу, јер нам потурају кукавичје јаје. Није то агресија, није то био грађански рат.
---
Извор:Србин.инфо