Београђанка Славица Бурмазовић позвала је председника владе да јој помогне пошто јој је бивши ванбранчни супруг, турски држављанин Ејуп Јунџу, отео троје деце и одвео их у Турску. То је учинила преко свог Фејсбук профила где је написала писмо упућено директно премијеру Александру Вучићу. Писмо овде преносимо у целости:
„Поштовани господине Вучићу,
Обраћам вам се овим путем, јер сам исцрпела све остале начине да ступим у контакт са Вама. Нема врата на која нисам куцала, нема институције којој се нисам обратила за помоћ, а молим само једно – да ми се врате моја малолетна деца, која су отета и одведена у Турску.
205 дана одвојена сам од своје две ћерке и сина, које је отац, турски држављанин, 18. августа 2015. одвео у Турску без моје сагласности и од тада их нисам видела.
205 дана ми није јасно како је турски држављанин успео да пређе границу на београдском аеродрому „Никола Тесла“ и изведе их из земље, са српским пасошима, а да му нико није тражио сагласност другог родитеља, за коју нам кажу да је обавезна.
205 дана моја деца против своје воље живе ван своје земље, града у коме су рођена и провела читав свој живот, без мајке, школских другова, ишчупана из својих корена.
205 дана они моле, плачу и преклињу да се врате у Србију, коју њихов отац сматра неподобном и државом ниских моралних вредности у којој није могуће одгајати децу.
205 дана обијам прагове институција државе Србије, моје државе и државе моје деце у нади да ће се наћи начин да права и жеље моје деце да живе, школују се и одрастају у Србији, буду испоштована.
205 дана Министарство иностраних послова и Министарство правде у Београду, као и амбасада Србије у Турској обећавају ми да ће случај бити решен и да се ради на томе.
205 дана одговора на моје једино питање – када ћу видети своју децу – нема.
Њихов отац, који ме је годинама злостављао, наставља да ми прети. Исконски се бојим за живот своје деце и свој и верујте ми, знам о чему говорим! А знају то и у МУП-у Србије.
Децу је отео и одвео у породицу своје законите жене у Турској и тамо их оставио, јер он не живи у тој кући. Гладни су, болесни, живе у неадекватним условима, што су потврдили и запослени у центру за социјални рад у Турској.
Не знам колико ћемо деца и ја још имати снаге, колико ћемо издржати и шта нас све чека када се ова агонија и кошмар заврше.
И сада Вас питам, поштовани господине Вучићу, председниче Владе, питам Вас као првог човека ове државе, али и као родитеља, шта је још потребно да учиним, коме да се обратим, на чија врата да покуцам како бих поново могла да загрлим своју децу и наставим живот тамо где је стао 18. августа 2015?
Надам се да ће овај наш вапај доћи до Вас и да ћете учинити онолико колико можете, а верујем да можете много.“
---
Извор: Ослобођење