Србија се, уз Португал, балтичке земље, Румунију и Украјину, налази у групи од 11 држава чија се популација из године у годину све више смањује, Суморна статистика каже да је стопа рађања у Србији за 35 одсто нижа од потреба просте репродукције становништва, а српске породице у просеку имају једно дете.
У Србији у програму подршке породицама постоје две мере за подстицање рађања: родитељски додатак за рођење првог, другог, трећег и четвртог детета, као и право на плаћено родитељско одсуство у трајању од годину дана. Поједине општине, као што је то случај у Јагодини, имају и сопствене програме како би стимулисале раст наталитета. Међутим, тренутна популациона политика на државном и локалном нивоу очигледно није довољна како би се повећао број беба у Србији — чак и да се издвоје већа средства за подршку родитељима, новац често није пресудан фактор.
„Највећи проблем у нашој јавности је замена теза — сматра се да ћемо са порастом стандарда доћи до пораста наталитета. То је превазиђена теорија, јер има случајева да људи који имају боља примања и виши социјални статус имају нижу стопу рађања, па та прича не држи воду“, каже Никитовић.
Саговорници Спутњика се слажу да је усклађивање обавеза на послу и родитељства врло важан чинилац када се доноси одлука о рађању следећег детета.
„До једног се у већим срединама некако и дође, али је друго већ проблематично јер је притисак у капитализму такав да захтева максимално ангажовање човека, а не постоји заштићеност у социјалној сфери. То је тако чак и у земљама као што је Шведска, која се често наводи као позитиван пример“, каже Никитовић.
И др Шобот напомиње да, уколико је искуство са усклађивањем професионалних обавеза и бриге око првог детета негативно, оно ће често деловати ограничавајуће на одлуку о рађању следећег и додаје да је, иако у Србији постоји институционална подршка у чувању деце, потребно и да се рад вртића прилагоди потребама радног времена родитеља.
„Једна од опција је и могућност увођења различитих видова запослености, скраћеног радног времена, или других модалитета рада који би омогућили родитељима да на лакши начин ускладе обавезе на послу и родитељство“, закључује др Шобот за Спутњик.
Демограф Владимир Никитовић са Института друштвених наука за Спутњик каже да се суочавамо са дугорочном културолошком променом и да се чак и етничке групе, ако изузмемо оне највеће у нашој земљи, суочавају са истим проблемом.
„Нема више ни општина које одскачу у том погледу — раније је то било везано углавном за становништво муслиманске вероисповести, али су код нас и Бошњаци већ дошли на ниво просте репродукције, са тенденцијом опадања. То је све у складу са неким генералним тенденцијама на европском континенту, али и шире, глобално. Имамо и Албанце који су практично дошли на тај ниво, дакле мало су изнад нивоа просте репродукције, тако да дугорочно гледано код нас је извесно да ће у наредних пар деценија доћи до смањења броја становника“, каже Никитовић.
Статистика каже да је услов да се „крвна слика“ нације поправи да свака породица има по четворо деце, што је немогућа мисија. Али због чега се парови у Србији све чешће одлучују да касније заснују породицу, и зашто се они који могу да имају децу ретко одлучују на више од једног или двоје?
Никитовић каже да његова струка то објашњава теоријом „демографске транзиције“ — развој индустрије је главни фактор који је оборио стопе наталитета у целом свету, па ни Србија ту није изузетак.
„Оно што се последњих деценија и у нашим крајевима дешава је појачана потреба за сопственим идентитетом, а она се одражава и кроз теже проналажење партнера. Ни брак више није универзална заједница, и све је то довело до смањења стопе рађања. За Европу је то опште место, с тим што је код нас додатни проблем емиграција, као фактор који снижава тај потенцијал, јер имамо младе људе који неће оставити своје потомство овде, већ у земљама у које одлазе“, објашњава Никитовић.
Др Анкица Шобот са Института друштвених наука за Спутњик каже да је одлука о ступању у родитељство и рађању жељеног броја деце условљена различитим факторима — социо-економском и породичном ситуацијом, али и особинама самих партнера.
„Фактор запослености је врло битан за економску ситуацију једне породице која се одлучује на родитељство, али важни аспекти су и каква је сигурност тог посла, као и да ли постоји гаранција повратка на посао након породиљског одсуства и бриге о детету“, објашњава докторка Шобот и додаје да је један од важних фактора који утичу на одлуку о броју деце то да ли је жена запослена, али наглашава и да је то чинилац који може да има позитиван утицај.
„За разлику од неког ранијег периода, када се пад стопе фертилитета везивао за запосленост жене, односно за пораст њене економске активности, у развијеном свету се сада то сматра позитивним фактором. Услов да постоји позитивна веза између те две ствари су различити видови те запослености, али је веома битно да се мушкарац више укључи у подизање деце и пружи већу подршку. Такође, важна је и добра институционална подршка за бригу о деци и њихово чување“, напомиње наша саговорница.
У Србији у програму подршке породицама постоје две мере за подстицање рађања: родитељски додатак за рођење првог, другог, трећег и четвртог детета, као и право на плаћено родитељско одсуство у трајању од годину дана. Поједине општине, као што је то случај у Јагодини, имају и сопствене програме како би стимулисале раст наталитета. Међутим, тренутна популациона политика на државном и локалном нивоу очигледно није довољна како би се повећао број беба у Србији — чак и да се издвоје већа средства за подршку родитељима, новац често није пресудан фактор.
„Највећи проблем у нашој јавности је замена теза — сматра се да ћемо са порастом стандарда доћи до пораста наталитета. То је превазиђена теорија, јер има случајева да људи који имају боља примања и виши социјални статус имају нижу стопу рађања, па та прича не држи воду“, каже Никитовић.
Саговорници Спутњика се слажу да је усклађивање обавеза на послу и родитељства врло важан чинилац када се доноси одлука о рађању следећег детета.
„До једног се у већим срединама некако и дође, али је друго већ проблематично јер је притисак у капитализму такав да захтева максимално ангажовање човека, а не постоји заштићеност у социјалној сфери. То је тако чак и у земљама као што је Шведска, која се често наводи као позитиван пример“, каже Никитовић.
И др Шобот напомиње да, уколико је искуство са усклађивањем професионалних обавеза и бриге око првог детета негативно, оно ће често деловати ограничавајуће на одлуку о рађању следећег и додаје да је, иако у Србији постоји институционална подршка у чувању деце, потребно и да се рад вртића прилагоди потребама радног времена родитеља.
„Једна од опција је и могућност увођења различитих видова запослености, скраћеног радног времена, или других модалитета рада који би омогућили родитељима да на лакши начин ускладе обавезе на послу и родитељство“, закључује др Шобот за Спутњик.
---
Извор: Спутњик