“Земаљско је за малена царство…..”
Новинарство у Србији ових дана и месеци исписује можда неке од најсрамнијих страница своје не тако кратке историје. Пуно се причало протеклих дана о ратним дешавањима у Сребреници , о злочинима и геноциду, броју невиних људи који су тамо побијени, као и о неким именима. У целој причи готово да је изостављено име човека који слови за једног од, ако не и главно окривљеног за стрељања. Генерал Ратко Младић је већ три године у затвору Хашког трубунала, а о његовом суђењу јавност у Србији мање је информисана од стране медија него о љубавним аферама на српској естради. Изузимајући поједине интернет портале, у такозваним великим медијима у Србији може се тек спорадично и на маргинама наћи по нека информација о суђењу једном од најпознатијих Српских генерала. Да ли је генерал Ратко Младић у неком од наших медија са “националном фреквенцијом” добио бар седам секунди времена да каже нешто у своју одбрану? A дужан је, нема сумње да говори и саопшти омладини овог народа шта се десило у Сребреници лета 1995. године. Је ли можда неки “соло играч” у Војсци Републике Српске урадио оно што Српска војска никада није чинила. Макар се он презивао и као наш прослављени фудбалер Владимир Беара.
Када се Српска војска, односно држава и народ повлачила преко албанских Проклетија током Првог светског рата, са собом је водила и неколико десетина хиљада аустроугарских војника и официра ратних заробљеника. Већина њих преживела је повлачење преко Албаније, колико је било хране и других потрепштина за Србе, било је исто толико и за ратне заробљенике. Да не помињемо стрељања ратних заробљеника, то тешко да је ико у војсци Краљевине Србије смео и да помисли, а камоли уради. Да ли је генерал Ратко Младић урадио нешто што се није смело, или је пропустио да уради оно што је морао, питања су на која он сам треба да најпре одговори а историја ће, нема сумње, то већ свакако учинити једном.
Оно што ће Војник орловског погледа и утисак је, човек дечје душе урадити у целој причи током суђења, односно рећи - остаје да се види. Оно што је чини се крајње ружно и нечасно је управо, што генерал Младић нема прилику да широкој јавности, и пре свега Српском народу каже шта има, о Сребреници и вероватно, о много чему другом. Ово последње је можда, управо срж проблема због кога је генерал Ратко Младић принуђен да буде “нем”-или, да буде представљен као неко ко у судници у Хагу изазива проблем, па ето није згодно да се о томе извештава. О ”часних ли и цивилизованих уредника у нашем новинарству”- Тек што су нам ови у политици “принципијелни”. При томе не мислим на дневни лист „Политика“. Није ваљда, да су људи из Хашког трибунал “ криви” и за уређивачке политике медија у Србији. Није немогуће, само је мало вероватно, јер имају они довољно проблема са медијима у својим земљама. Мислим на судије Хашког суда.
Генерал Ратко Младић је оптужен пред Хашким трибуналом, није још осуђен и ко заправо, ако има имало људске части и образа може и сме да тврди, да ће и бити осуђен. Шта ће бити ако овај прослављени генерал, бар међу Србима у Републици Српској по свему судећи то није спорно, буде и ослобођен пред истим судом. Куд ћеш онда Србијо? Кад знаш, ако није и то заборављено да: “Земаљско је за малена царство, част и брука живе до вијека”. Са чим ћемо пред Његоша.
После хапшења генерала Драгољуба Михајловића кога би ОЗНа ухапсила, највероватније до краја осамдесетих година прошлога века а можда и нешто касније, да га нису испоручили “савезници”, док су га измрцвареног водили негде поред Ваљева, он је само кратко прокоментарисао језиву тишину која је владала, “не опали ни једна пушка у Ваљеву”. Али није свуда било тако. У Сарајеву су саборци генерала Михајловића, а дошли су са свих околних брда и планина, “достојно” обележили хапшење генерала. Страдао је тада не мали број комуниста на руководећим местима у Сарајеву. Беше то некада други по величини Српски град. И ако бих нешто био у прилици, а веома ми је жао што то никада нисам био, да питам генерала Ратка Младића било би то следеће: Генерале зашто нисте прво ослободили Сарајево? Све друго би он сам одговорио, верујем.
мр Новак Марковић