Бањалука – Међу жртвама је било чак 1.186 деце, жена и стараца, од којих је 1.115 убијено ножем, секиром или тупим предметом.

Армија БиХ под командом ратног злочинца Насера Орића крвнички је од 1992. до 1995. у околини Сребренице побила 3.262 Србина

Стравичне податке о геноциду над Србима, о коме готово нико да не говори, на јучерашњој конференцији “Страдање Срба сребреничког краја у 20. веку” саопштио је Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида.

Он је нагласио да су све српске жртве из прошлог, али и претходних ратова, пописане у “Књизи мртвих Срба Сребренице”.

Ова публикација, у којој се поименце набрајају 3.262 жртве, представља најтачније податке. Већина досадашњих пописа нису били научни и стручни, јер власти у државама бивше Југославије не желе да се то разреши – нагласио је Мишина.

Историчар Немања Девић истакао је да су се масовни покољи Срба током деведесетих дешавали у истим селима и на исти бестијалан начин као током Другог светског рата.

Кад упоредите податке, видите да су та иста места, попут села Кравице, била стратишта Срба и током 1942. и током 1992. На Духове 1943. усташе су извршиле масовни покољ над Србима. Клали су их секирама, ножевима, резали су им уши, носеве.

У једном дану је убијено 98 цивила! Исто то је пола века касније радио и Насер Орић – објаснио је Девић и изнео податак да је током Другог светског рата у сребреничком крају убијено 2.262 Срба.

Међу жртвама је било чак 1.186 деце, жена и стараца, од којих је 1.115 убијено ножем, секиром или тупим предметом.

-

Сјећање на 3.500 убијених Срба Средњег Подриња---

 

Геноцид над Србима у Сребреници

Извор: The Balkans Chronicles

Смрт дечака Слободана Стојановића (11) у Сребреници показала је колико се мрзело све српско. Он је пронађен са шест избијених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста, а руке су му до лаката биле одсечене. Он се вратио у село да узме свог пса којег је заборавио, кад су бежали од кољача Насера Орића.

Најмлађа жртва Орићевих злотвора је Владимир Гајић који је имао само четири године, Новица Богићевић четрнаест, а међу жртвама су и старији: Ристо Поповић 73 године, Владимир Стојановић од 78, а најстарија жртва, Мара Божић, имала је 84 године…

Такозвана Међународна заједница и УН су мирно посматрали извођење геноцида над Србима на пределу Сребренице.

Орић и његове банде су оперисали из заштићене зоне под контролом УН где по договору није смело бити наоружаних формација. У Сребреници су, све до пада града у Младићеве руке, биле четири до зуба наоружане бригаде: 180, 181, 183 и 184. плус једна у Жепи.

Срби су клани ножевима и секирама, закивани за дрвеће, дављени жицом, печени на ражњу, деца су убијана пред очима свијих мајки! Стварни геноцид у Сребреници био је брутално масовно убиство, уз коришћење секира, ножева, бодежа, ковачких чекића, гвоздених шипки, бацача пламена, експлозива и набијање на колац – остатак успомене на отоманску окупацију.

УБИЈАНО ЈЕ СВЕ ОДРЕДА! Од 1992. до 1995. – дакле пре масакра у Сребреници, више од хиљаду српских цивила побијено је на ЗВЕРСКИ начин од стране Насера Орића и његових кољача.

Прва жртва Орићевих јединица била је старица Косана Зекић, која је заклана у својој кући, а у Бљечеви је убијен 75-годишњи старац Гојко Јовановић.

На дан 21. јуна 1992. у рано јутро, злогласна експедиција улази у село Ратковиће и неколико других заселака у околини. Хорду предводи Насер Орић лично. Сви су у униформама Армије БиХ. Уз Насера је и његов заменик Зулфо Турсуновић. Убијају сваког кога ухвате. Пале куће, пљачкају имовину. Прва жртва у селу је старац Марјан Павловић. Иза њега следи још дванаест сељана. Једно за другим падају: Милутин Ракић, Борка Милановић, Винка Максимовић, Радосав Ђурић, Живан Продановић, Станимир Станојевић, Обрен Богићевић, Раденко Станојевић, Зора Продановић, Ранко Ранкић, Видоје Ранкић, Драгомир Максимовић – тринаест жртава. Некима су одсечене главе, други су спаљени.

Осладило се Насеру и Зулфи, па шест дана касније (27. јуна 1992.) стижу у Ратковиће, Брађевину, Магдовце и Калудур: шест убијених. Љубиша Гајић спаљен на снопу сена; Стојану Стевановићу одсечен генитални орган и стваљен му у уста. Све куће у селу и околини спаљене – укупно 36.

У Груичици (21. јул), Сеонима, Становицама, Боровцу, Завигњу и Млечову, докопавају се само Данице Јовановић и Виде Стевовић – стрељају их са кратког одстојања, рафалном ватром.

Приликом напада на српско село Кравица на Божић 7. јануара 1993. године, убијено је 75 Срба, а убиства су настављена и касније. Тело Јанка Савића, свештеника из Кравице, нађено је без руку и ногу, са извађеним очима. Убијен је и постављен на земљу, а испред њега су постављени филџани, као да пије кафу. Кемал Мехмедовић Кемо, бојовник зликовца Насера ​​Орића , је више пута, после масакра у Кравици проносио одсечене српске главе по Сребреници. Анђелко Млађеновић је сахрањен без главе.

Орићеви крвници нису имали милости ни према дјеци: хладнокрвно је убијен шестогодишњи дечак Александар Димитријевић из Скелана и његов рођени брат Радисав. Патолог Зоран Станковић који је радио обдукције убијених Срба сећа се свирепо убијене жене која се презивала Ковачевић, непокретне и старе више од 70 година. Пронађена је са мноштвом убода у телу и врату. Он наводи и пример жене која се презивала Ристић, са великом повредом од ножа на врату и одсеченим прстима. У књизи једног од оснивача СДА Ибрана Мустафића се детаљно описује како је Орић мучио и убио судију Општинског суда у Сребреници Слободана Илића.

Документи које је српска војска запленила у току рата врве од Орићевих злодела и насиља, али не само према Србима него чак и према муслиманима који су се гнушали његових дела. У писаним сведочанствима муслимана из Сребренице наводи се низ примера Орићеве бестијалности према сународницима, од тога да је у заштићеној енклави УН развио шверцерски бизнис, до бројних убистава неподобних муслимана/сада Бошњака и силовања бошњачких жена.

У књизи „Сребреница: инвентар ратних злочина“, Јан Вилијам Чонинг и Ноберт Бат бележе (на странама 132. и 133):

„Насер Орић и двојица његових бригадних команданата Зулфо Турсуновић и Хакија Мехољић, били су за народ у енклави ништа друго него гангстери, који су терорисали околна српска села али и (муслиманске) избеглице у Сребреници. Сви су их видели као најобичније ратне профитере. Ови гангстери су суверено чували своје царство. Будући да избеглице нису имале представнике у локалној власти, међународне организације за хуманитарну помоћ предложиле су (друга половина 1993.) да и избеглице имају њихове представнике приликом доделе хране у енклави. Њихов представник је нађен мртав дан пошто је изабран да контролише расподелу хране. Убијен је по директном наређењу Орића“

Док су сребреничке избеглице гладовале, Орић и његове „гориле“ су крвнички тукли гладне муслимане који су покушавали да дођу до хуманитарне помоћи пристигле камионима. Кундацима су им избијали зубе. Хамид Салиховић, предратни шеф полиције у Сребреници, није имао среће да преживи. Изрешетан је из Орићеве заседе.

У јуну (1995) главни политички противник Орића, Ибран Мустафић настрадао је у оружаној заседи у граду. Метак му је прошао кроз браду, али га није усмртио. Атентат је, такође, преживео и трећи Орићев опонент у Сребреници, Мухамед Ефендић.

Насер Орић био је познат и по томе што је одводио девојке и жене из Сребренице по свом избору и неке од њих силовао.

„Знам за случај једне лепе дјевојке по имену Злата, из Каменице код Зворника, коју је Насер силовао“, навела је у свом сведочењу Шаха Чохадаревић које је дала војним истражним органима Армије БиХ у Тузли 1995. годне, са потписом генерала Јусуфа Јашаревића. У овом документу, према сведочењу Хусе Салиховића и Фахрудина Алића, Орић је силовао извесну девојку Бехару, кћерку Рифата из Бољевице.

Монструм Орић је снимао неке од својих злочина, укључујући одрубљене српске главе, и ове снимке је показао Џону Памфрету из „Вашингтон поста“ и Билу Шилеру из „Торонто стара“. Шилер описује своју посету кући овог зликовца:

„У хладној, снежној ноћи, седео сам у његовој соби и гледао видео верзију онога што би се могло назвати „Највећи хитови Насера Орића“. Било је кућа у пламену, лешева, одрубљених глава, људи који су бежали. Смешкао се све време, дивећи се свом делу“.

Орићево обећање да ће Сребреницу бранити до смрти, било је празно. Он је већ у априлу 1995, са 12 својих командира, хеликоптером напустио Сребреницу и оставио муслиманске цивиле да им се Срби освете.

Бивши службеник за цивилна питања и политички саветник Унпрофора Дејвид Харланд на суђењу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом изјавио је да је муслиманска влада 1993. године спречила евакуацију цивила из Сребренице, коју је Унпрофор предложио. Харланд је рекао да у архивама Унпрофора постоји документ који показује да је Унпрофор у пролеће 1993. године предложио евакуацију цивила из Сребренице, која је чак била почела, али да ју је влада БиХ зауставила. Требале им жртве!

Подсетимо и да је Осман Суљић, највиши градски функционер, звао је 9. јула Сарајево преклињући за помоћ, али Алија Изетбеговић није одговорио. Насер Орић је кључни симбол удруженог злочиначког подухвата који Запад ни данас нема ни интереса, ни храбрости, да призна.

Где су фамозни сателитски снимци Сједињених Америчких Држава који показују стравичне српске злочине, а на које се позивала Медлин Олбрајт? Зашто је од стране америчке, британске и француске државе стављен ембарго на те наводне сателитске снимке службене тајне на следећих 30 до 50 година? Зашто их не покажу јавности?

Егзекуција неколико стотина ратних заробљеника (МОНСТРУМА, а не жртава – убијали су жене, дјецу и старце) у Сребреници је претворен у симбол који је надвисио и Холокауст.

Американац Филип Корвин, највиши цивилни званичник УН у БиХ у време сукоба, каже да број муслимана убијених у последњој бици за Сребреницу мери се стотинама а не хиљадама. “Штавише, број убијених муслимана вероватно није већи од броја Срба које је у Сребреници и њеној околини у претходним годинама убио Насер Орић са својим предаторским бандама“ – рекао је Корвин.

Канадски генерал Lewis MаcKenzie, командант УНПРОФОР-а је у свом извјештају навео да у Сребреници нису страдали цивили и да геноцид није почињен у Сребреници над муслиманима.

Број приказан на спомен-плочи Меморијалног центра у Поточарима је 8.372, међутим тај број не представља број утврђених жртава, већ број „несталих“.

Број до сад сахрањених у Поточарима износи 3.749. Да ли ово, пак, представља број до сад утврђених жртава? Не. То је само број до сад сахрањених, за које се тврди да су „жртве геноцида“.

Људи који су сахрањени у меморијалном центру су:

1) погинули током рата,
2) погинули током операција заузимања,
3) погинули током извлачења јединица ка Тузли,
4) стрељани заробљеници као одмазда за злочине над Србима,
5) побијени од стране мреже ‘Паук’ (француски легионари)
6) побијени од стране Насера Орића (убио између 500 и 1.000 муслимана!)

Тамо су покопани људи из најмање 15 општина!

Мирсад Токача, председник Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је до сад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази „500 живих Сребреничана“, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време.

По процени начелника Генералштаба армије БиХ Енвера Хаџихасановића, на суђењу генералу Крстићу (6. април 2001, Транскрипт с. 9532), у повлачењу мешовите колоне 28. Дивизије из Сребренице за Тузлу само војника и официра АБиХ погинуло је 2.628.

У извештају Унпрофора од 17. јула 1995. године укупни губици колоне се процењују на око 3.000.

Имплицитно мешање много већег броја погинулих у легитимним борбеним дејствима са упадљиво мањим бројем погубљених заробљеника, који несумњиво јесу жртве ратног злочина, један је од трикова којим се присталице званичне приче служе да надувају цифру „жртава геноцида“, мада су и тако, после толико година, врло далеко од „магичног броја“ од 8.000 који им је потребан.

Дан данас се преносе мртви из целе БиХ у Поточаре, како би се намирилаизмишљена бројка од 8.372, и све оквалификовало као „геноцид“.

Заговарачи геноцида овде рачунају на незнање већине људи о употреби и дометима ДНК анализе у криминалистичкој пракси. ДНК служи једино да идентификује посмртне остатке или да омогући реасоцијацију делова тела исте особе. ДНК технологија је неупотребљива за одређивање узрока и времена смрти, што су кључне категорије у криминалистичкој истрази овакве врсте.

Било је нормално очекивати да ће уласком србских снага у Сребреницу локални Срби вршити освету над онима који су побили њихову родбину. Када су људи ухватили оне који су поклали њихову родбину, нису мислили ни на какве законе и уредбе. Знали су да, ако их пусте, да неће никада бити суђени ни позивани на одговорност. Узели су правду у своје руке и то је на крају крајева задовољење правде.

Жепа се из целе ове исконструисане Сребреничке приче на волшебан начин изгубила, јер је тамо заробљено 1.500 војника са богатим арсеналом оружја. Сви су они безбедно пребачени преко Дрине у Србију, касније у БиХ, а да никоме ни длака са главе није фалила. Пре него што су враћени у БиХ, те заробљене војнике су у Србији обишле бројне иностране „хуманитарне експедиције“ међу којима и госпођа Огата, како би се увериле у коректан третман према заробљеницима. Зато се Жепа нигде и не спомиње јер може бити јак доказ како се наша војска понашала у том сукобу.

Треба напоменути да је операција Сребреница и Жепа извођена истовремено под командом истих тих команданата који су у Сребреници наводно направили масакр, а ваљда су им ови муслимани из Жепе били симпатичнији па су их пребацили у Србију не убивши ни једнога.

 

Српска војска је достојанствено прошла кроз села у којима су живели родитељи, деца, супруге оних који су прегазили српска села и побили толики српски народ. Нису се светили. Приликом проласка кроз Братунац и српска села ни на једном аутобусу којим су путовали сребренички цивили није разбијена шофершајбна или прозор, иако су мештани знали, па и препознали, своје дојучерашње комшије који су им опљачкали и попалили куће претходних година. Препознали су мајке, сестре, децу и супруге убица својих најближих. И нису се светили. Муслимански мушкарци су одвојени, а старци, жене и дјеца су пребацивани у правцу Тузле на безбедно.

 

Генерал Ратко Младић рекао је током саслушања пред истражним судијом у Београду да није одговоран за Сребреницу, него „паравојска, параполиција и параполитика“.
„То није моје дјело, ја сам поштено дао да иду аутобусима. Да иду као људи, не са таљигама и тракторима као Крајишници“, испричао је Младић.

Медијска машинерија, која је пројектовала слику о Сребреници коју данас познајемо, по којој су немилосрдни и нечовечни Срби тобоже извршили „највећи геноцид после Другог светског рата“ над недужним муслиманским цивилима, над муслиманским женама и децом у Сребреници, прави је пример једностране и искривљене „истине“, односно огољене лажи.

ЛИСТА НАЈВЕЋИХ ЗЛОЧИНАЦА У СРЕБРЕНИЦИ:

1) Насер Орић-убио између 500 и 1.000 муслимана / бошњака у Сребреници (по наређењу Алије Изетбеговића). Данас на слободи! За Хаг је био само преступник.

2) Хрват Дражен Ердемовић – убио 126 муслимана. Данас на слободи! Итд.

 

Много је лажи и веома мало истине везане за Сребреницу. У документу, који је овде навден, председник СО Сребреница, Салиховић Фахрудин, обавештава своје власти у Сарајеву и Тузли о броју становника у Сребреници. Он износи да у том источно-босанском граду (данас Република Српска) живи нешто више од 37 000 становника.

Међутим, он такође напомиње да овај документ не би требало да буде презентован међународним организацијама јер су оне обавештене да у тој енклави живи око 45 000 становника. Овај документ је презентован и у Хагу, на суђењу Радивоју Милетићу, и он доказује да су сребреничке власти измислиле око 8 хиљада становника Сребренице, који никада нису постојали.

По мишљењу генерала Делића, главни разлог за пад Сребренице били су унутрашњи сукоби:

– нелојална борба за власт и поделе по том основу
– лош однос МУП-а и АР БИХ
– убиства неистомишљеника или политичких супарника
– ратни профитерство и криминал
– лоша организација одбрамбених снага и међусобна борба за челну функцију
(извештај насловљен „Пад Сребренице“, датум: 28. јул 1995. године, страна. 01.854.596).

УН је у Тузли 4. августа 1995. године регистровао 35.632 избеглица из Сребренице. Значи после пада Сребренице је на муслиманској страни, у најгорем случају, могло страдати око 1 623 лица. Том броју се може још додати и један одређени број војника страдалих у Жепи, који су се придружили Армији БиХ из Сребренице у пробоју. У сваком случају, број страдалих особа на муслиманској страни може бити само око 2000.

Операција Сребреница је вођена и планирана у облику потковице, намерно остављајући отворен простор да се муслиманска војска и цивили могу повући према Тузли. То је растојање од око 36 км и терен који може препешачити сваки човек са просечном кондицијом. Такав начин извођења операције је спроведен да би било што мање жртава у борбеним дејствима, јер су муслимани на том простору имали озбиљне војне снаге.

Ако би их херметички затворили дошло би до жестоких борби у којима би и војска РС имала озбиљније губитке, па се стога прибегло плану потковица.

Сукоби код Нове Касабе у Коњевић Пољу су настали због муслиманске блокаде магистралног пута Београд –  Зворник – Власеница – Хан Песак –  Сарајево (односно Пале)

--

Извор:

Васељенска ; Восток; Погледи ; Фонд Стратешке Културе ; The Balkans Chronicles