УМЕСТО УВОДА
Ове, 2016, навршило се тачно двадесет година од великог штрајка просветних радника који је, као потпуна обустава рада, 1996. године трајао три месеца. Тим поводом Унија синдиката просветних радника Србије (УСПРС) објавила је књигу „Велики штрајк просветних радника Србије 2014/2015“ (Београд, мај 2016), у којој је изложена повест о јуначком отпору просветара неолибералном лудилу Вучића и његовог донедавног министра просвете и науке, Срђана Вербића, који је, авај, завршен (надамо се привременим) поразом просвете, а самим тим и Србије, којој је школство будућност. Решили смо да за читаоце Фонда стратешке културе прелистамо ову вредну и поучну књигу.
ХРОНОЛОГИЈА ШТРАЈКОВА
Ако се неко бунио против неправде, понижавања знања и морала у транзиционој Србији, били су то просветни радници. Они се нису бунили само због материјалног статуса колико због разарања образовног система који се урушава више од две деценије. Ево малог подсећања на побуне најобразованијих у Србији.
- Децембар 1996 – март 1997. тромесечна потпупа обустава наставе у целој Србији;
– Од 7. до 13. марта 2001. године сви синдикати, учествовало 1.312 школа од чега из Уније 401 школа;
– 28. новембра 2001. године једнодневни штрајк упозорења, само Унија синдиката посветних радника Србије (УСПРС), одазвало се 382 школе;
– 29. маја 2002. једнодневни штрајк упозорења, само УСПРС, одазвало се 318 школа;
– Од 17. до 20. фебруара 2003. сви синдикати, 1.114 школа;
– 14. јуна 2005. године једносатни штрајк упозорења, само УСПРС 293 школе;
– Од 1. септембра до 12. октобра 2005. штрајк у трајању од 42 дана због ПКУ, само УСПРС, 375 школа;
– 18. октобра 2005. године једнодневна обустава наставе, подршка Обреновачкој гимназији, само УСПРС, 121 школа;
– Од 3. априла до 12. маја 2006. године сукцесивни штрајк упозорења један час у првој недељи, два часа у другој до једнодневне обуставе у последњој недељи, само УСПРС, 338 школа;
– 5. септембра 2007. године једносатни штрајк упозорења, само УСПРС, 319 школа;
Велики штрајк – Од 19. новембра 2007. до 12. децембра 2007. сви синдикати 1.690 школа;
– 20. март 2008. године једносатни штрајк упозорења, само УСПРС 403 школе;
– Новембар 2009. једносатни штрајк упозорења, само УСПРС 331 школа;
– Мај 2010. једнодневна обустава – подршка Пожаревачкој гимназији, само УСПРС 363 школе;
– Септембар 2010. једнодневна обустава са митингом на Тргу Николе Пашића и шетњом до председника Републике, председника Владе и министра просвете, само УСПРС, 436 школа;
– Јануар 2011. сви синдикати;
– 3. септембар 2012. једнодневни протест – само УСПРС;
– 30. мај 2013. једносатни штрајк упозорења – само УСПРС;
– 4. јун 2013. једносатни штрајк упозорења – само УСПРС;
– 12. јун 2013. једнодневни штрајк са протестом испред Министарства;
– 21. јун 2013. протест чланова ГО УСПРС испред Народне скупштине РС; – 10. децембар 2013. једносатни штрајк упозорења, само УСПРС, 350 школа;
– 1. септембар 2014. једнодневни штрајк са протестом на Тргу Николе Пашића – само УСПРС, 240 школа;
– 2. октобар 2014. једносатни штрајк упозорења – сви репрезенативни синдикати просвете, 1.200 школа;
– 22. октобар 2014. једнодневни штрајк упозорења са протестом на Тргу Николе Пашића – сви синдикати.
А од 17. новембра 2014. почиње најдужи штрајк у историји србског школства, са обезбеђеним минимумом процеса рада (часови од 30 минута), који је завршен 24. априла 2015. године.
КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО 2014?
Све је кренуло када је Александар Вучић најавио да ће свима који примају плате из буџета, по наређењу ММФ-а, смањити плате за 10%. Просветни радници, чија је плата била мања од просечне плате на нивоу Србије, указали су на нелогичност таквог поступка.
Запослени у просвети су далеко најобразованији у односу на остале делатности, јер преко 70% запослених има факултетске дипломе, магистратуре, докторате и друга највиша звања, што је троструко више од просека у Републици Србији.
И поред ове чињенице, зараде запослених са високим образовањем су далеко испод републичког просека и најниже су од свих делатности које прати статистика. Мерама Владе РС нису били сви једнако погођени, јер запослени у јавним предузећима и другим привредним субјектима поред плата примају и надокнаде за регрес и топли оброк, на које се умањење не примењује. Просветни радници, који примају знатно мање зараде, немају ни регрес ни топли оброк још од 2001. године.
Просветни радници су после 2006. године драстично кажњени, јер је тадашњи министар просвете потрошио скоро две милијарде динара на отпремнине скоро 5.000 запослених, који су добровољно напустили систем. Док је у другим делатностима смањен број запослених, па им је поправљен материјални положај, у образовању је, са образложењем подмлађивања кадрова (посебно политичких), на места oних који су отишли са отпрeмнинама, запослено 6.500 нових лица и нико због тога није одговарао, а последице су сваљене на просветне раднике.
Крајем 2008. године, синдикати су са тадашњом Владом РС усагласили Протокол о расту зарада за 10% у 2009. години, који је потом та иста Влада ставила ван снаге, што је додатно погоршало материјални положај и пад реалних зарада. Мера Владе РС, да зараде у јавном сектору могу да расту само до нивоа раста пензија и половине процента раста БДП, такође није спроведена што је још више погоршало материјални положај запослених. Када је 2010. године тадићевска Влада РС утврдила и коначно почела да спроводи Закон о исплати загарантованих зарада, она је тиме једнострано суспендовала део сопствене Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату зарада запослених у јавним службама, јер су тако запослени са I – III степеном стручности примали само загарантовану зараду, без обзира на степен стручности и коефицијент по Уредби, радном искуству и др. Њима је по основу повећања минималне цене рада у претходном периоду, зарада повећана за 20%, а најобразованијим структурама мером Владе су зараде смањене за 10%. То је довело до нарушавања односа у висини зарада запослених са I и VII степеном стручности, који је Уредбом о коефицијентима утврђен на однос 1:3, а који је сада спуштен на свега 1:1,8, што значи да је постало скоро свеједно да ли у школи држите метлу или дневник.
Статистика даље показује да су поређењем зарада по степенима стручности поново у образовању најугроженији они са највишим степеном образовања. Наиме, разлика у висини зарада у делатностима које прати статистика, код нижих степена образовања (I – IV) су незнатне, док су разлике у висини зарада код VII степена стручности драстичне и у односу на професорске зараде, у многим делатностима су 2–3 пута више.
МИНИСТАР
Када су 2014. сви синдикати просвете најавили штрајк, министар Срђан Вербић је новинарима рекао да је штрајк „беспредметан, јер је смањење плата у просвети неминовно”. – „Да су плате у образовању мале, то је очигледно”, рекао је Вербић и истакао да ученици не смеју да трпе због несугласице синдиката с одлукама Владе. Он је додао: „Знам да су вам плате мале, али ме то не занима. Ви штрајкујте, ни то ме не занима. Плате ће вам бити још мање, али ме ни то не занима. Синдикати су криви јер не желе да се сложе са одлуком владе.”
Касније је тај исти министар ударао у танке жице свог „разумевања“ за просветаре. Тврдио је, да им због штрајка неће фалити длака с главе, и, с обзиром да је штрајк био законски, с обезбеђењем минимума процеса рада, да им се неће одузимати од, ионако убогих, плата. Ипак, када је добио наређења од Великог Господара Вучића, кренуо је да одузима од плата, да прети и уцењује, због чега је, априла 2016, штрајк и обустављен – просветари у Србији нису имали материјалну базу да издрже вишемесечна ускраћивања принадлежности.
ГЛАСОВИ ПРОСВЕТАРА
Просветни радници се, наравно, нису бунили само због смањења плата, него због срамног односа према просвети као трошку, а не инвестицији у будућност. Тако су професори београдске Математичке гимназије, једне од најугледнијих средњих школа Србије, у свом прогласу истакли: “Као професори ове школе од интегритета, са доказаним успесима у раду, како у нашој земљи тако и у иностранству, сматрамо да имамо право и дужност, да међу првима дигнемо глас против овакве деградације и понижавања наставничке професије, уништавања образовног система и ерозије наших духовних темеља у целини. Ношени идејом да је оздрављење друштва могуће, пре свега променама у сфери знања, културе и вредносних приоритета, ми апелујемо на све људе просветитељске оријентације, самосвесне појединце и удружења, да нам се придруже. Наши захтеви смерају на могуће исходе ових рестриктивних мера, на њихове крајње консеквенце које могу да определе лик будућег доба. Ово је протест умног човека одговорног пред судом долазећих генерација. Дакле, не ради се о инструменталним захтевима и ускогрудости, него о борби за уважавање сваког грађа- нина Србије, за достојанствен живот у правно уређеној, морално одговорној и успешној држави.“
О Савиндану 2015, поводом великог београдског протеста, издат је Светосавски проглас, у коме, између осталог, пише: “Наш штрајк није само борба за хлеб насушни, него и борба за поштовање књиге из које ученици уче, а која је обезвређена, за вредност њихове дипломе, за њихово место у друштву, за њихову слободну личност, за њихову будућност. То неки, а међу њима има и родитеља, можда не схватају. Нека се, данас и овде, запитају: да ли могу да васпитавају и уче младе нараштаје учитељи који не стоје усправно, који су згажени, понижени, презрени? Уместо да им будемо узори, ми својим бедним положајем, за који је крива Влада, децу одбијамо од књиге, од учења, од вредности за које је школа увек спремала ђака. Тимови стручњака иза оних који се појављују на екранима срочили су злогуку оптужбу да ће због просветних радника страдати стабилност друштва, кренути инфлација, пропасти привреда, настати смак света. Тако кривицу за своје неуспехе преносе на оне који су жртве, који само желе да преживе и да, колико је то могуће у наопако доба у коме живимо, крећемо се и јесмо, сачувају свој морални лик. Нико са ТВ екрана, ни из Владе, није понудио рачуницу како са оваквим платама да платимо дажбине и купимо хлеб. Заборавили су да и ми имамо децу, да и наша деца уче и студирају, да им, док је то потребно, морамо помагати. У име „светлије будућности”, већ годинама нас воде путем који никуд не води, и траже да и своје ученике, оно највредније што Србија има, оставимо на том путу. А ми бранимо школу у којој се рађа слободан човек и стваралац. Али тог човека морамо да хранимо и књигом и хлебом. Европу не можемо стићи ако пасемо траву. Јер, како је говорио писац „Злочина и казне”, достојанство се може сачувати у сиромаштву, али не и у беди.“
И заиста – ко је достојанство сачувао у беди?
А сви знају да ММФ и Светска банка свесно намећу беду свима који пристану на њихове услове.
ГЛАСОВИ ПРОСВЕТАРА
На једном од великих протеста у Чачку, говорили су просветни радници из целе Србије. Један од њих, Јован Павловић, професор математике из Краљева је, између осталог, рекао: “Ево како наши „просветни пастири” размишљају о образовању: образовање је будућност једне државе, а како наша нема будућност онда је улагање у образовање једноставно трошак. Напра- вићу паралелу између наше „успешне” просветне власти и једног успешног предузетника чија се фирма зове „Дрнда интернационал” и бави се погребним делатностима. Дрнда тврди да је принцип успешног пословања „преузео” од светски познатих и признатих фирми, као и наше министарство; затим Дрнда каже да увек има бар по три жене „нарикаче” које ангажује по потреби (може и више), а код нас се по истом принципу ангажују шеф кабинета, специјални шеф, саветник, посебни саветник… Мото његове фирме, који може да „стоји” испред нашег Министарства гласи: „Ваше је само да умрете, остало је наша брига”.
Специјална Дрндина понуда је могућност за будуће муштерије да легну у сандук и тако пробају да ли је „удобан”. Ово што наше Министарство тренутно ради је управо „испробавање сандука”.“
Слободан Николић, професор књижевности у Гимназији у Чачку, обратио се родитељима: “Чему ми учимо вашу и нашу децу, зашто се бунимо? Током немачке окупације Београда 1941. године квислиншке власти затражиле су од свих виђенијих српских интелектуалаца да потпишу Апел српском народу, којим су се захтевали „ред и послушност” и „родољубље у борби против комуниста”. Једном приликом, ушавши у хол зграде Коларчевог универзитета и видевши да се унутра потписује апел, наш највећи хелениста и преводилац са грчког, професор на Философском факултету, дивни господин Милош Н. Ђурић се хитро окренуо и пожурио ка излазу. Када га је један од колега, композитор и диригент Милоје Милојевић, зауставио, упозорио на могуће последице и упитао зашто одбија да потпише, професор Ђурић му је одговорио: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!” Не желимо да будемо робови. Желимо да и ми и ви и наша деца будемо доследни у етичком ставу слободног човека. Зато данас протестујемо.“
Етика као основа побуне – зар то није предлог који има универзално значење?
УМЕСТО ЕПИЛОГА
Штрајк је обустављен у априлу 2016. Са Владом Србије потписан је договор препун лепих обећања. Председник УСПРС, Драган Матијевић, професор философије, поднео је неопозиву оставку, јер у та обећања, без гаранција, није веровао. Цинични Господар Вучић је тада издао своје, кродилски сузно, саопштење, у коме пише:“ Данас, на дан када су сви синдикати донели одлуку о обустављању штрајка, имам обавезу, али и част да сваком просветном раднику, онима који једу тај тежак и сув учитељски, наставнички и професорски хлеб, у име Србије, у име њене деце, кажем једно велико хвала.Хвала зато што разумете, хвала због жртве коју сте поднели, и хвала због лекције којој сте нас научили. Ви јесте ти који су показали шта значи учинити нешто, не за себе, него за своју земљу и за њену будућност. Хвала вам на томе, и верујте ми, учинићу све да будете први који ће осетити оне добре резултате тешких мера које смо предузели и које сте ви подржали.
Хоћу, и то ће бити мој први задатак, да сваком учитељу, професору, наставнику у Србији вратимо и право и разлог за достојанство, у истој оној мери у којој су га они данас дали својој земљи.
Зато ћу и бити први који ће тражити да баш просветни радници буду први када будемо делили оно што смо, захваљујући и њима, уштедели. Хвала вам, још једном. На свему чему сте нас данас научили“.
Наравно, знао је да лаже, и лагао је свесно.
Стање у просвети је горе него икад.
Ништа од обећаног није испуњено.
Па ипак, постоји нада да просветни радници неће бити спремни да легну у мртвачки сандук који им је припремљен.
Књига о великом штрајку 2014/2015. године ту наду обнавља.