Ove, 2016, navršilo se tačno dvadeset godina od velikog štrajka prosvetnih radnika koji je, kao potpuna obustava rada, 1996. godine trajao tri meseca. Tim povodom Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS) objavila je knjigu „Veliki štrajk prosvetnih radnika Srbije 2014/2015“ (Beograd, maj 2016), u kojoj je izložena povest o junačkom otporu prosvetara neoliberalnom ludilu Vučića i njegovog donedavnog ministra prosvete i nauke, Srđana Verbića, koji je, avaj, završen (nadamo se privremenim) porazom prosvete, a samim tim i Srbije, kojoj je školstvo budućnost. Rešili smo da za čitaoce Fonda strateške kulture prelistamo ovu vrednu i poučnu knjigu.

 

HRONOLOGIJA ŠTRAJKOVA

 

Ako se neko bunio protiv nepravde, ponižavanja znanja i morala u tranzicionoj Srbiji, bili su to prosvetni radnici. Oni se nisu bunili samo zbog materijalnog statusa koliko zbog razaranja obrazovnog sistema koji se urušava više od dve decenije. Evo malog podsećanja na  pobune najobrazovanijih u Srbiji.

 

- Decembar 1996 – mart 1997. tromesečna potpupa obustava nastave u celoj Srbiji;

 

– Od 7. do 13. marta 2001. godine svi sindikati, učestvovalo 1.312 škola od čega iz Unije 401 škola;

 

– 28. novembra 2001. godine jednodnevni štrajk upozorenja, samo Unija sindikata posvetnih radnika Srbije (USPRS), odazvalo se 382 škole;

 

– 29. maja 2002. jednodnevni štrajk upozorenja, samo USPRS, odazvalo se 318 škola;

 

– Od 17. do 20. februara 2003. svi sindikati, 1.114 škola;

 

– 14. juna 2005. godine jednosatni štrajk upozorenja, samo USPRS 293 škole;

 

– Od 1. septembra do 12. oktobra 2005. štrajk u trajanju od 42 dana zbog PKU, samo USPRS, 375 škola;

 

– 18. oktobra 2005. godine jednodnevna obustava nastave, podrška Obrenovačkoj gimnaziji, samo USPRS, 121 škola;

 

– Od 3. aprila do 12. maja 2006. godine sukcesivni štrajk upozorenja jedan čas u prvoj nedelji, dva    časa u drugoj do jednodnevne obustave u poslednjoj nedelji, samo USPRS, 338 škola;

 

– 5. septembra 2007. godine jednosatni štrajk upozorenja, samo USPRS, 319 škola;

 

Veliki štrajk – Od 19. novembra 2007. do 12. decembra 2007. svi sindikati 1.690 škola;

 

– 20. mart 2008. godine jednosatni štrajk upozorenja, samo USPRS 403 škole;

 

– Novembar 2009. jednosatni štrajk upozorenja, samo USPRS 331 škola;

 

– Maj 2010. jednodnevna obustava – podrška Požarevačkoj gimnaziji, samo USPRS 363 škole;

 

– Septembar 2010. jednodnevna obustava sa mitingom na Trgu Nikole Pašića i šetnjom do predsednika Republike, predsednika Vlade i ministra prosvete, samo USPRS, 436 škola;

 

– Januar 2011. svi sindikati;

 

– 3. septembar 2012. jednodnevni protest – samo USPRS;

 

– 30. maj 2013. jednosatni štrajk upozorenja – samo USPRS;

 

– 4. jun 2013. jednosatni štrajk upozorenja – samo USPRS;

 

– 12. jun 2013. jednodnevni štrajk sa protestom ispred Ministarstva;

 

– 21. jun 2013. protest članova GO USPRS ispred Narodne skupštine RS; – 10. decembar 2013. jednosatni štrajk upozorenja, samo USPRS, 350 škola;

 

– 1. septembar 2014. jednodnevni štrajk sa protestom na Trgu Nikole Pašića – samo USPRS, 240 škola;

 

– 2. oktobar 2014. jednosatni štrajk upozorenja – svi reprezenativni sindikati prosvete, 1.200 škola;

 

– 22. oktobar 2014. jednodnevni štrajk upozorenja sa protestom na Trgu Nikole Pašića – svi sindikati.

 

A od 17. novembra 2014. počinje najduži štrajk u istoriji srbskog školstva, sa obezbeđenim minimumom procesa rada (časovi od 30 minuta), koji je završen 24. aprila 2015. godine.

 

KAKO JE POČELO 2014?

 

Sve je krenulo kada je Aleksandar Vučić najavio da će svima koji primaju plate iz budžeta, po naređenju MMF-a, smanjiti plate za 10%. Prosvetni radnici, čija je plata bila manja od prosečne plate na nivou Srbije, ukazali su na nelogičnost takvog postupka.

 

Zaposleni u prosveti su daleko najobrazovaniji u odnosu na ostale delatnosti, jer preko 70% zaposlenih ima fakultetske diplome, magistrature, doktorate i druga najviša zvanja, što je trostruko više od proseka u Republici Srbiji.

 

I pored ove činjenice, zarade zaposlenih sa visokim obrazovanjem su daleko ispod republičkog proseka i najniže su od svih delatnosti koje prati statistika. Merama Vlade RS nisu bili svi jednako pogođeni, jer zaposleni u javnim preduzećima i drugim privrednim subjektima pored plata primaju i nadoknade za regres i topli obrok, na koje se umanjenje ne primenjuje. Prosvetni radnici, koji primaju znatno manje zarade, nemaju ni regres ni topli obrok još od 2001. godine.

 

Prosvetni radnici su posle 2006. godine drastično kažnjeni, jer je tadašnji ministar prosvete potrošio skoro dve milijarde dinara na otpremnine skoro 5.000 zaposlenih, koji su dobrovoljno napustili sistem. Dok je u drugim delatnostima smanjen broj zaposlenih, pa im je popravljen materijalni položaj, u obrazovanju je, sa obrazloženjem podmlađivanja kadrova (posebno političkih), na mesta onih koji su otišli sa otpremninama, zaposleno 6.500 novih lica i niko zbog toga nije odgovarao, a posledice su svaljene na prosvetne radnike.

 

Krajem 2008. godine, sindikati su sa tadašnjom Vladom RS usaglasili Protokol o rastu zarada za 10% u 2009. godini, koji je potom ta ista Vlada stavila van snage, što je dodatno pogoršalo materijalni položaj i pad realnih zarada. Mera Vlade RS, da zarade u javnom sektoru mogu da rastu samo do nivoa rasta penzija i polovine procenta rasta BDP, takođe nije sprovedena što je još više pogoršalo materijalni položaj zaposlenih. Kada je 2010. godine tadićevska Vlada RS utvrdila i konačno počela da sprovodi Zakon o isplati zagarantovanih zarada, ona je time jednostrano suspendovala deo sopstvene Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu zarada zaposlenih u javnim službama, jer su tako zaposleni sa I – III stepenom stručnosti primali samo zagarantovanu zaradu, bez obzira na stepen stručnosti i koeficijent po Uredbi, radnom iskustvu i dr. Njima je po osnovu povećanja minimalne cene rada u prethodnom periodu, zarada povećana za 20%, a najobrazovanijim strukturama merom Vlade su zarade smanjene za 10%. To je dovelo do narušavanja odnosa u visini zarada zaposlenih sa I i VII stepenom stručnosti, koji je Uredbom o koeficijentima utvrđen na odnos 1:3, a koji je sada spušten na svega 1:1,8, što znači da je postalo skoro svejedno da li u školi držite metlu ili dnevnik.

 

Statistika dalje pokazuje da su poređenjem zarada po stepenima stručnosti ponovo u obrazovanju najugroženiji oni sa najvišim stepenom obrazovanja. Naime, razlika u visini zarada u delatnostima koje prati statistika, kod nižih stepena obrazovanja (I – IV) su neznatne, dok su razlike u visini zarada kod VII stepena stručnosti drastične i u odnosu na profesorske zarade, u mnogim delatnostima su 2–3 puta više.

 

MINISTAR

 

Kada su 2014. svi sindikati prosvete najavili štrajk, ministar Srđan Verbić je novinarima rekao da je štrajk „bespredmetan, jer je smanjenje plata u prosveti neminovno”. – „Da su plate u obrazovanju male, to je očigledno”, rekao je Verbić i istakao da učenici ne smeju da trpe zbog nesuglasice sindikata s odlukama Vlade. On je dodao: „Znam da su vam plate male, ali me to ne zanima. Vi štrajkujte, ni to me ne zanima. Plate će vam biti još manje, ali me ni to ne zanima. Sindikati su krivi jer ne žele da se slože sa odlukom vlade.”

 

Kasnije je taj isti ministar udarao u tanke žice svog „razumevanja“ za prosvetare. Tvrdio je, da im zbog štrajka neće faliti dlaka s glave, i, s obzirom da je štrajk bio zakonski, s obezbeđenjem minimuma procesa rada, da im se neće oduzimati od, ionako ubogih, plata. Ipak, kada je dobio naređenja od Velikog Gospodara Vučića, krenuo je da oduzima od plata, da preti i ucenjuje, zbog čega je, aprila 2016, štrajk i obustavljen – prosvetari u Srbiji nisu imali materijalnu bazu da izdrže višemesečna uskraćivanja prinadležnosti.

 

GLASOVI PROSVETARA

 

Prosvetni radnici se, naravno, nisu bunili samo zbog smanjenja plata, nego zbog sramnog odnosa prema prosveti kao trošku, a ne investiciji u budućnost. Tako su profesori beogradske Matematičke gimnazije, jedne od najuglednijih srednjih škola Srbije, u svom proglasu istakli: “Kao profesori ove škole od integriteta, sa dokazanim uspesima u radu, kako u našoj zemlji tako i u inostranstvu, smatramo da imamo pravo i dužnost, da među prvima dignemo glas protiv ovakve degradacije i ponižavanja nastavničke profesije, uništavanja obrazovnog sistema i erozije naših duhovnih temelja u celini. Nošeni idejom da je ozdravljenje društva moguće, pre svega promenama u sferi znanja, kulture i vrednosnih prioriteta, mi apelujemo na sve ljude prosvetiteljske orijentacije, samosvesne pojedince i udruženja, da nam se pridruže. Naši zahtevi smeraju na moguće ishode ovih restriktivnih mera, na njihove krajnje konsekvence koje mogu da opredele lik budućeg doba. Ovo je protest umnog čoveka odgovornog pred sudom dolazećih generacija. Dakle, ne radi se o instrumentalnim zahtevima i uskogrudosti, nego o borbi za uvažavanje svakog građa- nina Srbije, za dostojanstven život u pravno uređenoj, moralno odgovornoj i uspešnoj državi.“

 

O Savindanu 2015, povodom velikog beogradskog protesta, izdat je Svetosavski proglas, u kome, između ostalog, piše: “Naš štrajk nije samo borba za hleb nasušni, nego i borba za poštovanje knjige iz koje učenici uče, a koja je obezvređena, za vrednost njihove diplome, za njihovo mesto u društvu, za njihovu slobodnu ličnost, za njihovu budućnost. To neki, a među njima ima i roditelja, možda ne shvataju. Neka se, danas i ovde, zapitaju: da li mogu da vaspitavaju i uče mlade naraštaje učitelji koji ne stoje uspravno, koji su zgaženi, poniženi, prezreni? Umesto da im budemo uzori, mi svojim bednim položajem, za koji je kriva Vlada, decu odbijamo od knjige, od učenja, od vrednosti za koje je škola uvek spremala đaka. Timovi stručnjaka iza onih koji se pojavljuju na ekranima sročili su zloguku optužbu da će zbog prosvetnih radnika stradati stabilnost društva, krenuti inflacija, propasti privreda, nastati smak sveta. Tako krivicu za svoje neuspehe prenose na one koji su žrtve, koji samo žele da prežive i da, koliko je to moguće u naopako doba u kome živimo, krećemo se i jesmo, sačuvaju svoj moralni lik. Niko sa TV ekrana, ni iz Vlade, nije ponudio računicu kako sa ovakvim platama da platimo dažbine i kupimo hleb. Zaboravili su da i mi imamo decu, da i naša deca uče i studiraju, da im, dok je to potrebno, moramo pomagati. U ime „svetlije budućnosti”, već godinama nas vode putem koji nikud ne vodi, i traže da i svoje učenike, ono najvrednije što Srbija ima, ostavimo na tom putu. A mi branimo školu u kojoj se rađa slobodan čovek i stvaralac. Ali tog čoveka moramo da hranimo i knjigom i hlebom. Evropu ne možemo stići ako pasemo travu. Jer, kako je govorio pisac „Zločina i kazne”, dostojanstvo se može sačuvati u siromaštvu, ali ne i u bedi.“

 

I zaista – ko je dostojanstvo sačuvao u bedi?

 

A svi znaju da MMF i Svetska banka svesno nameću bedu svima koji pristanu na njihove uslove.

 

GLASOVI PROSVETARA

 

Na jednom od velikih protesta u Čačku, govorili su  prosvetni radnici iz cele Srbije. Jedan od njih, Jovan Pavlović, profesor matematike iz Kraljeva je, između ostalog, rekao: “Evo kako naši „prosvetni pastiri” razmišljaju o obrazovanju: obrazovanje je budućnost jedne države, a kako naša nema budućnost onda je ulaganje u obrazovanje jednostavno trošak. Napra- viću paralelu između naše „uspešne” prosvetne vlasti i jednog uspešnog preduzetnika čija se firma zove „Drnda internacional” i bavi se pogrebnim delatnostima. Drnda tvrdi da je princip uspešnog poslovanja „preuzeo” od svetski poznatih i priznatih firmi, kao i naše ministarstvo; zatim Drnda kaže da uvek ima bar po tri žene „narikače” koje angažuje po potrebi (može i više), a kod nas se po istom principu angažuju šef kabineta, specijalni šef, savetnik, posebni savetnik… Moto njegove firme, koji može da „stoji” ispred našeg Ministarstva glasi: „Vaše je samo da umrete, ostalo je naša briga”.

 

Specijalna Drndina ponuda je mogućnost za buduće mušterije da legnu u sanduk i tako probaju da li je „udoban”. Ovo što naše Ministarstvo trenutno radi je upravo „isprobavanje sanduka”.“

 

Slobodan Nikolić, profesor književnosti u Gimnaziji u Čačku, obratio se roditeljima: “Čemu mi učimo vašu i našu decu, zašto se bunimo? Tokom nemačke okupacije Beograda 1941. godine kvislinške vlasti zatražile su od svih viđenijih srpskih intelektualaca da potpišu Apel srpskom narodu, kojim su se zahtevali „red i poslušnost” i „rodoljublje u borbi protiv komunista”. Jednom prilikom, ušavši u hol zgrade Kolarčevog univerziteta i videvši da se unutra potpisuje apel, naš najveći helenista i prevodilac sa grčkog, profesor na Filosofskom fakultetu, divni gospodin Miloš N. Đurić se hitro okrenuo i požurio ka izlazu. Kada ga je jedan od kolega, kompozitor i dirigent Miloje Milojević, zaustavio, upozorio na moguće posledice i upitao zašto odbija da potpiše, profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!” Ne želimo da budemo robovi. Želimo da i mi i vi i naša deca budemo dosledni u etičkom stavu slobodnog čoveka. Zato danas protestujemo.“

 

Etika kao osnova pobune – zar to nije predlog koji ima univerzalno značenje?

 

UMESTO EPILOGA

 

Štrajk je obustavljen u aprilu 2016. Sa Vladom Srbije potpisan je dogovor prepun lepih obećanja. Predsednik USPRS, Dragan Matijević, profesor filosofije, podneo je neopozivu ostavku, jer u ta obećanja, bez garancija, nije verovao. Cinični Gospodar Vučić je tada izdao svoje, krodilski suzno, saopštenje, u kome piše:“ Danas, na dan kada su svi sindikati doneli odluku o obustavljanju štrajka, imam obavezu, ali i čast da svakom prosvetnom radniku, onima koji jedu taj težak i suv učiteljski, nastavnički i profesorski hleb, u ime Srbije, u ime njene dece, kažem jedno veliko hvala.Hvala zato što razumete, hvala zbog žrtve koju ste podneli, i hvala zbog lekcije kojoj ste nas naučili. Vi jeste ti koji su pokazali šta znači učiniti nešto, ne za sebe, nego za svoju zemlju i za njenu budućnost. Hvala vam na tome, i verujte mi, učiniću sve da budete prvi koji će osetiti one dobre rezultate teških mera koje smo preduzeli i koje ste vi podržali.

 

Hoću, i to će biti moj prvi zadatak, da svakom učitelju, profesoru, nastavniku u Srbiji vratimo i pravo i razlog za dostojanstvo, u istoj onoj meri u kojoj su ga oni danas dali svojoj zemlji.

 

Zato ću i biti prvi koji će tražiti da baš prosvetni radnici budu prvi kada budemo delili ono što smo, zahvaljujući i njima, uštedeli. Hvala vam, još jednom. Na svemu čemu ste nas danas naučili“.

 

Naravno, znao je da laže, i lagao je svesno.

 

Stanje u prosveti je gore nego ikad.

 

Ništa od obećanog nije ispunjeno.

 

Pa ipak, postoji nada da prosvetni radnici neće biti spremni da legnu u mrtvački sanduk koji im je pripremljen.

 

Knjiga o velikom štrajku 2014/2015. godine tu nadu obnavlja.

 

Vladimir Dimitrijević