Букурешт – Откада је постала чланица ЕУ и НАТО-a, Румунија је обновила своје великодржавне планове, али овај пут против свог традиционалног пријатеља — Србије.

Стара румунска изрека каже да Румунија има два поуздана пријатеља — Србију и Црно море. Српске територије нису улазиле у планове за великорумунску државу чак ни у време када су Румунијом владали фашисти.

Времена се, међутим, мењају, а великорумунски планови откада је Румунија постала чланица ЕУ и НАТО-а, окренути су и ка Србији. Румунско инсистирање на томе да су Власи и други балкански влахофони народи Румуни нарушавају односе Румуније са другим балканским државама. Треба додати — упркос вољи већине Влаха.

Румунска православна црква (РПЦ) постала је средство у рукама великорумунских планова. Њено неканонско деловање на Балкану, и не само на Балкану, већ је постало пословично. Јерусалимска патријаршија са тим се суочавала у Јерихону, неканонски је деловала на канонском простору руске цркве, у Молдавији је успоставила паралелну црквену структуру, а спорила се и са Бугарском православном црквом.

Румунска православна црква, водећи се идејом да су сви влахофони становници Балкана Румуни, неканонски је деловала и на југу Албаније, сматрајући Цинцаре Румунима.

Неовлашћено деловање румунских свештеника на територији Српске православне цркве било је тема и овогодишњег Сабора СПЦ. Сабор је у саопштењу нагласио да ће, ако румунска црква не престане са том праксом, српска црква бити приморана на прекид односа са румунском патријаршијом.

Ширењем НАТО-а и ЕУ на исток, нове чланице, међу којима је и Румунија, сматрају да је сада права прилика да од суседа, који не припадају овим организацијама, а ослабљени су, узму све што могу, сматра православни публициста Владимир Димитријевић.

„РПЦ је кренула потпуно погрешним путем, штетним путем за наше братске односе. То ће свакако имати свога трага, чим је Сабор тако реаговао. Сабор је, иначе, годинама прећуткивао те ствари, гурао их под тепих, вероватно се надајући да се ствари неће развијати у правцу у коме су почеле да се развијају. Међутим, сада је очито догорело до ноката и они су морали да реагују“, каже Димитријевић.

Румунија је, откада је постала чланица ЕУ и НАТО-а, вероватно помислила да стара пријатељства више не важе, да је заштићена и да има нове пријатеље и почиње да се понаша некоректно према онима који су јој били традиционални партнери и савезници, каже аналитичар Драгомир Анђелковић.

„Жртва таквог новог става Румуније је и Србија. Румунија почиње да се према Србији понаша некоректно, намећући Београду ’влашко питање‘ као услов за евроинтеграције, а при томе измишља ’влашко питање‘“, каже он.

Свака пребројавања крвних зрнаца, додаје Анђелковић, никуда не воде, поготово међу народима који немају озбиљне међусобне проблеме.

„Ово само може да буде изговор за нешто друго, а то је да неке силе, које желе дестабилизацију Балкана, користе Румунију као фактор притиска на Београд. Јер сувише је мали интерес за Румунију да би кварила односе са Србијом, а може бити добар изговор за забијање клипа у точкове међусобних односа“, објашњава Анђелковић.

Из свега тога произилази и румунски покушај црквене експанзије. Из неког разлога, каже Анђелковић, РПЦ не поштује стара правила о територијалном деловању православних цркава, што ће им се, према његовом мишљењу, осветити.

„Подривајући позицију Србије, старог и опробаног пријатеља, секу себи позицију за будућност, јер не верујем да ће свет какав данас имамо потрајати дуго, као што НАТО и европски стратези мисле“, закључује Анђелковић.

Никола Јоксимовић / Спутник.рс