Ruska armija i ratna flota zauzele su 5. aprila 1916. lučki grad Trapezunt, koji se sada zove Trabzon, a potom su uspostavile kontrolu nad celim istokom današnje Turske. Primorskim grupacijom ruske armije komandovao je general Vladimir Ljahov. Na njemu je bila cela taktika. A strategijom se bavio jedan od najefikasnijih vojskovođa Prvog svetskog rata — general Judenič

Kopnene snage ruske vojske podržala je eskadra Crnomorske flote koja je iskrcala desant od više hiljada ljudi. Oklopnjača „Rostislav“ je samo u jednom danu ispalila na turske položaje oko 400 tako moćnih projektila, da kada bi jedan takav eksplodirao pored teškog tenka iz Drugog svetskog rata (recimo, „Tigra“) – on bi bukvalno odleteo u vazduh. Trapezunt  smo ovojili uz male gubitke. Ta kampanja treba da uđe u udžbenike istorije! Uz, na primer, zauzimanje Izmaila od strane Suvorova

To je bila blistava pobeda. Jer, godinu dana pre zauzimanja Trapezunta, 1915, naši zapadni saveznici iz Antante su iskrcali desant na Galipoljskom poluostrvu Turske. Ali, prvoklasna armija saveznika je bila razbijena i pobegla je. Štaviše, Osmanlije su tada na istoku, u Mesopotamiji, nanele Englezima poraz kod El Kuta

Mi se tada nismo zaustavili, već smo napredovali u dubinu Osmanlijske teritorije još nekoliko meseci. Komanda je već tada razmišljala o udaru na Bosfor. Ali, došao je februar 1917-te. Za pola godine Privremena vlada razvaljuje zemlju i armiju. Ništa bolji nisu bili oni koji su došli posle nje – boljševici sa parolom „mir bez aneksija i kontribucija“. Rusija se odrekla plodova Brusilovljeve ofanzive, osvajanja Trapezunta i mnogih drugih blistavih pobeda iz Prvog svetskog rata. Zašto? To je već pitanje za Lenjina i njegove kolege

 

 

          Zašto se o toj pobedi danas toliko malo zna, iako ništa slično nije zabeleženo u vojnoj istoriji Rusije, i zašto su Rusi na kraju morali da napuste položaje, za moskovski dnevni list „Komsomolska pravda“ je govorio istoričar Dmitrij Mihajlovič Volodihin.

 

          On je profesor na katedri Moskovskog državnog univerziteta za kritiku izvora i istoriografiju. Doktor je istorijskih nauka. Autor je više od 30 naučnih i književnih dela i knjiga.

 

Trapezunt — gde je to uopšte?

          - Na jugoistočnoj obali Crnog mora, u Turskoj. Sadašnji naziv je Trabzon. Uostalom, taj grad je gotovo hiljadu i po godina stariji od Osmanskog carstva. U Vizantiji je bio glavni grad provincije koja se zvala Prva Jermenija, zatim je postao glavni grad velike hrišćanske države — Trapezuntskog carstva.

 

To jest, nikakvih Turaka tamo nije bilo ranije?

          -Osmanlije su pokorile Trapezunt tek 1461. godine — kasnije nego Konstantinopolj. Ali, još početkom XX veka tamo su više od pola stanovnika činili Grci i Jermeni.

 

Da li je Rusija u tom regionu imala svoje interese?

          - Jednom smo, tokom rusko-turske kampanje 1806-1812. godine, pokušali da zauzmemo Trapezunt. Ali su Turci tada odbili naš desant.

 

Ipak, u vreme Prvog svetskog rata moć „Visoke porte“ je bila na zalasku. Da li je rat sa njom bio lagana šetnja?

          - Iako regionalna, ipak je bila snažna sila sa mnogobrojnom armijom i starom vojničkom tradicijom. Uz to, sultanu su pomagali saveznici – Nemci: prebacili su u Crno more dve nove krstarice „Geben“ i „Breslau“; u turskoj armiji su komandovali iskusni nemački komandanti.

 

          Uostalom, uporedite sami. Godinu dana pre zauzimanja Trapezunta, 1915, naši zapadni saveznici iz Antante su iskrcali desant na Galipoljskom poluostrvu Turske. Ali, prvoklasna armija saveznika je bila razbijena i pobegla je. Štaviše, na istoku, u Mesopotamiji, Osmanlije su tada nanele Englezima poraz kod El Kuta.

 

A čime se istakao naš Kavkaski front?

          - Velikim uspesima. Godine 1914. Turci su planirali ofanzivu, imali su brojčanu prednost, ali su bili do nogu potučeni kod Sarikamiša. Posle toga, plašeći se pobune u pozadini, Turci su započeli genocid nad Jermenima; nisu bili pošteđeni ni ostali neturanski narodi. To jest, svaki kilometar koji je osvojila ruska armija — to su stotine i hiljade hrišćana spasenih od turskih sečiva.

 

          A početkom 1916-te smo zadali još veliki udarac Turcima: uzeli smo Erzerum.

 

Ko je komandovao operacijom zauzimanja Trapezunta?

          -Primorskim grupacijom ruske armije komandovao je general Vladimir Ljahov. Na njemu je bila cela taktika. A strategijom se bavio jedan od najefikasnijih vojskovođa Prvog svetskog rata — general Judenič.

 

Istina, on se pamti kao čovek koji je doživeo poraz od boljševika kod Petrograda 1919-te.

          - Uz tadašnji odnos snaga između belih i crvenih na Severozapadnom frontu, začuđujući nije bio poraz Judeniča, već to što je uopšte uspeo tako daleko da se probije: malo mu je nedostajalo da zauzme grad. Ali, vratimo se 1916. godini.

 

Da li se Judenič sećao prethodnih neuspeha Rusije prilikom osvajanja Trapezunta?

          - Nesumnjivo. To je bila lepa bitka! Kopnene snage ruske vojske podržala je eskadra Crnomorske flote koja je iskrcala desant od više hiljada ljudi. Oklopnjača „Rostislav“ je samo u jednom danu ispalila na turske položaje oko 400 tako moćnih projektila, da kada bi jedan takav eksplodirao pored teškog tenka iz Drugog svetskog rata (recimo, „Tigra“) – on bi bukvalno odleteo u vazduh. Na kraju smo osvojili Trapezunt 5. aprila 1916. godine uz male gubitke. Ta kampanja treba da uđe u udžbenike istorije! Uz, na primer, zauzimanje Izmaila od strane Suvorova.

 

 A šta je bilo posle zauzimanja Trapezunta?

          - Mi se tada nismo zaustavili, već smo napredovali u dubinu Osmanlijske teritorije još nekoliko meseci. Kako se izrazio istoričar Konstantin Zaleski, „ruski pešadinci su došli do peska anadolijskih plaža“. Onih istih koje su dobro poznate današnjim ruskim turistima. Komanda je već tada razmišljala o udaru na Bosfor. I…

 

    Došao je februar 1917-te?

          – Da, revolucija. Za pola godine Privremena vlada razvaljuje  zemlju i armiju. Ništa bolji nisu bili oni koji su došli posle nje – boljševici sa parolom „mir bez aneksija i kontribucija“. I Rusija se odrekla plodova Brusilovljeve ofanzive, osvajanja Trapezunta i mnogih drugih blistavih pobeda iz Prvog svetskog rata. Zašto? To je već pitanje za Lenjina i njegove kolege.

 

Međutim, istorija se često ponavlja. Na istočnim granicama Turske, u Siriji, kao i pre sto godina, bukti rat… I Ankara sve vreme preti da će ući u njega. Da li ćemo morati ponovo Trapezunt da uzimamo?

          - Bliski Istok je region gde Rusija ima svoje interese, koji se mogu braniti najrazličitijim sredstvima. A teritorijalna celovitost Turske zavisi pre svega od nje same. A da li će tamo, kao pre jednog veka, morati da se umešaju velike sile — to već zavisi od adekvatnosti vladajućih krugova u Ankari, s čime u poslednje vreme postoje problemi.

 

          ŠTA JE BILO U ISTORIJI?

 

          JOŠ se Katarina Velika zalagala za „grčki projekat“ — stvaranje pravoslavnih država pod ruskim protektoratom na bivšim vizantijskim teritorijama koje su osvojile Osmanlije. Osvajanje Trapezunta je i bilo ostvarenje te stare ideje, posle kojeg je na oslobođenoj teritoriji formirana vlada na čelu sa grčkim mitropolitom Hrizantom, koja je postojala do odlaska Rusa 1918-te.

 

    GRIŠIN: U Ankari i Istanbulu

    dobro pamte osvajanje Trapezunta

 

          ALEKSEJ Grišin, turkolog, šef moskovskog informativno-analitičkog centra „Religija i društvo“:

 

          – Do jeseni 2015. godine, Ankara je bila jedan od najvažnijih partnera Moskve – kako u ekonomiji, tako i u spoljnoj politici. Međutim, sve je to poništeno obaranjem našeg aviona Su-24 od strane Turaka. Dalji potezi Moskve (prehrambene sankcije i zaustavljanje turističkih tokova) bili su ne toliko kažnjavanje Turske, koliko prevencija sličnih provokacija drugih stranih „partnera“.

 

          Naši odnosi mogu da se vrate na prethodni nivo samo ukoliko se Turska ozbiljno izvini za oboreni avion – što je u bliskoj budućnosti malo verovatno. Za predsednika Turske Redžepa Erdogana izvinjenje znači gubitak ugleda unutar zemlje, gde se on predstavlja kao nepogrešivi lider. A u svetlu duge istorije rusko-turskih ratova, uključujući stogodišnjicu ruskog osvajanja Trapezunta (koje u Turskoj dobro pamte), svako izvinjenje je za lokalne elite ravno porazu.

 

          U svakom slučaju, dok je Erdogan za kormilom, nikakvog otopljavanja odnosa između nas, najverovatnije, neće biti. Normalizacija rusko-turskih odnosa će biti moguća tek kada na vlast u Ankari dođe novo rukovodstvo, koje nije umešano u Redžepove radnje.