Beograd – Živi život Pravoslavne Crkve uvek i svagda je donosio izazove i odgovore. Godina 2016. počela je susretom pape Franje i ruskog patrijarha Kirila na aerodromu u Havani na Kubi, koji je od nekih protumačen kao ekumenistička seansa (s obzirom na istoriju odnosa Vatikana prema Rusiji i pravoslavnima uopšte), a od drugih kao vešt diplomatski postupak poglavara Ruske Crkve, usmeren ka zaustavljanju rata u Siriji.
U junu 2016, na praznik Svete Trojice, na Kritu se očekuje sabor Pomesnih Pravoslavnih Crkava, kada treba da budu usvojeni značajni dokumenti. Svaka od Crkava šalje jednu delegaciju od 24 episkopa. Neki smatraju da je će ovaj skup biti modernistički, sličan Drugom vatikanskom koncilu, a drugi kažu da je to najznačajniji sabor pravoslavnih u 21. veku, koji svedoči jedinstvo Crkve.
O čemu je, zapravo, reč?
Odgovor smo potražili od čoveka koji je svojevremeno dobro poznavao Svetog Justina Ćelijskog. Bernard Le Karo je prešao u Pravoslavlje pre 45 godina. Autor je i prevodilac više knjiga na francuskom jeziku o pravoslavnim Svecima i duhovnom životu. S obzirom da sarađuje i sa pravoslavnim elektronskim medijima, pomno je pratio sve događaje u vezi pripreme Svepravoslavnog Sabora.
Uvaženi gospodine Le Karo, situacija u Pravoslavnoj Crkvi, koja je stub i tvrđava istine, izgleda veoma složeno. Počev od do susreta pape Franje i patrijarha Kirila u Havani do svepravoslavnog susreta na Kritu pred nama su mnogi događaji koji uznemiravaju pravoslavnu svest i savest. Zato nam je danas potrebna vrlina koja se u pravoslavnoj askezi smatra veoma važnom – rasuđivanje. Kao čovek koji je već decenijama u Crkvi od Istoka i saradnik mnogih pravoslavnih medija, šta biste nam o svemu ovome mogli reći?
Vi ste u pravu – treba nam više no ikad trezvenost, a prepodobni Isaak Sirin kaže da je rasuđivanje najveća vrlina. Što se tiče susreta Patrijarha Kirila i pape u Havani i Svepravoslavnog Sabora rekao bih:« Blago onome koji se sada ne sablazni o Pravoslavlje, onoliko blago koliko je bilo blago blagorazumnom razbojniku koji se nije sablaznio o raspetog Gospoda Hrista” (prep. Justin Ćelijski).
Ipak, havanski susret je mnogima i u Rusiji i u drugim pravoslavnim zemljama delovao sablažnjivo.
Krenimo redom:
1) Najvažniji je da nije bila zajednička molitva, što je potvrdio sasvim nedavno Odeljenje za spoljašnje odnose Ruske Pravoslavne Crkve: “Patrijarh i Papa nisu učestvovali u bilo kakvim zajedničkim liturgijskim činovima i nisu uznosili zajedničke molitve, zbog čega su pozivanjana nadopustivost zajedničkih molitava s jereticima u datom slučaju sasvim neumesna“.
2) Očigledno je da su ”politički” stavovi ”zajedničke izjave” manje više sastavljeni od strane RPC, dok su ”crkveni” sastavljeni od strane Vatikana. To je potvrdio unijatski kijevski arhiepiskop; zbog toga ima mnogo spornih tačaka u izjavi, što pokazuje da je ovaj tekst zasnovan na kompromisu. Na primer: ”Mi baštinimo zajedničko duhovno Predanje prvog hiljadugodišta istorije hrišćanstva” (samo su pravoslavci do sada čuvali ovo predanje, a ne papisti !) I još: “Razdeljeni smo i zbog razlika, nasleđenih od naših prethodnika, u shvatanju i tumačenju naše vere u Boga”. Tačnije rečeno: mi nismo razdeljeni zbog naših pravoslavnih prethodnika, nego zbog prethodnika pape Franje. I tako dalje…
3) Patrijarh Kiril je negde izjavio da je sadržaj razgovora bio zbližavanje Rusije i zapadnog sveta na političkom planu. I ja lično mislim da ovaj postupak ima za cilj da pomogne ruskoj vlasti da izađe iz izolacije. Uprkos simpatijama koje imamo prema sadašnjoj ruskoj vlasti, smatram da diplomatija i politika nisu posao Crkve. U svim teškim situacijama u kojima se nalaze naša pravoslavna braća, na Bliskom Istoku, Ukrajini i Kosovu, rešenje ne dolazi od diplomatije, već od Gospoda našeg Isusa Hrista. ”Silni ovog sveta” se ne brinu mnogo o moralnim principima, kao što je uostalom izjavio Soroš: “Države nemaju principe, već interese.“ Ti interesi se ne podudaraju sa našima, koji su spasenje roda ljudskoga od greha, smrti i đavola.
Ipak, neki kažu da je ovaj susret doneo nadu da hrišćanski Istok i hrišćanski Zapad mogu da deluju zajedno. Koliko je to, u svetu sve više antihrišćanskom, moguće?
Kakve su bile reakcije vernika Ruske Crkve na susret u Havani?
Na žalost, iz istorije se može zaključiti da ne treba ništa da očekujemo od Zapada. Kada je Carigrad u sedmom veku bio u velikoj opasnosti, vernici su se obratili za pomoć Bogorodici, da spase prestonicu Imperije, i Ona ih je spasla. Kada su se, naprotiv, u petnaestom veku obratili papi za pomoć, onda su je izgubili, i Carigrad je pao pod vlast Turaka. Što se tiče susreta u Havani, to nije prvi, ni poslednji put kad se crkveni velikodostojnici bave politikom sa katastrofalnim rezultatima. Prepodobni Justin je napisao (još 1923. godine!): « Vreme je, dvanaesti je čas da pojedini naši crkveni predstavnici prestanu biti iskljuvo sluge… politike, svejedno koje i čije, i postanu prvosveštenici i sveštenici Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve”.
Očigledno je da je opozicija u ruskom narodu ogromna. To pokazuje poslednje «razjašnjenje“ mitropolita Ilariona Volokolamskog, čelnika Odeljenja za spoljašnje odnose RPC, i drugih. U Moldaviji, trinaest sveštenika su prestali da pominju patrijarha Kirila. Ipak, lično mislim da to nije pravilan stav, dok patrijarh nije stupio u opštenje sa jereticima. Setimo se da je mitropolit Antonije (Hrapovicki), prvi poglavar Ruske Zagranične Crkve,1927. godine je napisao svetogorskom jeromonahu Ilarionu, koji se odvojio od carigradskog patrijarha Vasilija zbog novog kalendara: ”Pominjite patrijarha Vasilija, a sami nastavite da služite po starom kalendaru. Petnaesto pravilo Dvokratnog sabora dozvoljava odvajanje od nekog ko je saborno osuđen za otvorenu jeres, a do tada je moguće samo ne izvršavati njegove nezakonite zahteve, ali molitveno se od njega odvajati…ne možete“.
Kao zaključak, a to je i stav izvesnog broja klirika u Rusiji, možemo da smatramo da to je bio lični postupak patrijarha Kirila, koji ne vezuje RPC s obzirom da patrijarh nije tražio odobrenje od Arhijerejskog Sabora RPC, ni Sinoda za ”susret”. U samoj stvari, to je i narušavanje 34. apostolskog pravila (”Ali ni onaj – prvi episkop – neka ne čini ništa bez znanja sviju – ostalih episkopa”).
A šta ćemo sa budućim saborom na Kritu? Kakve su njegovi namere i mogućnosti?
Po Svetim Ocima,”dobro koje nije na dobar način učinjeno, nije dobro.”Sabor treba da ima za cilj da reši realne probleme koji se postavljaju u Crkvi, i to u duhu prethodnih Sabora i da za to sazove sve arhijereje, a ne samo nekoliko od njih. Kako je trenutno prediviđeno, svaka Pomesna Crkva, a ne svaki episkop, će imati jedan glas. To nije nikada postojalo u istoriji Crkve! To ne kažem ja, već jedan od čelnih ljudi u pripremi skupa, carigradski titularni mitropolit Jovan Zizjulas! Kako je on nedavno pisao, učešće svih arhijereja nije samo poželjno već obavezno, ”jer u protivnom arhijerej koji ne učestvuje bi imao pravo da poriče autentičnost i vrednost Sabora i donesenih odluka, bar za njegovu eparhiju. Nije slučajno, to što drevni kanoni nalažu obavezu arhijerejima da učestvuju u Saborima, preteći teškom kaznom za one koji to krše”. Pored toga, što se tiče ozbiljnih problema koji se rešavaju u Saboru, jedan arhijerej ne može da traži da ga ”reprezentuje” neko drugi, što u ostalom naglašava i mitropolit Jovan Zizjulas.
Što se tiče Sinoda Ruske Zagranične Crkve Moskovske Patrijaršije, kojoj i sam pripadam (iako govorim, naravno, u svoje lično ime), on je izjavio da će Sabor, kako je trenutno predviđeno “predstavljati samo autoritet glasova onih episkopa kojima je po pravilniku dopušteno da prisustvuju, govore i glasaju”. Osim toga, već u svoje vreme (1971 g.), Prepodobni otac Justin je napisao: ”…Kako onda može biti ”reprezentovana” po ”delegatskom” principu, to jest istim brojem ”delegata”, na primer Češka i Rumunska Crkva?” Ja bih dodao da danas Ruska Crkva ima 35000 parohija dok Češka ima 250. Kakve logike ima u tome da i Ruska i Češka Crkva budu predstavljene jednakim brojem delegata?
Da li je samo način odlučivanja na budućem Saboru (predanjski je: jedan episkop – jedan glas, dok je sada usvojeno načelo: jedna Pomesna Crkva – jedan glas) nešto što nije u skladu s pravoslavnim Predanjem?
A sada, dakle, o suštini… Opet, po Ocu Justinu, ”Sabor, makar na njemu bile stotine episkopa, ako nije sabor „sa svima svetima“, nije pravoslavan, jer nije sveti”. Pravoslavna Crkva je proslavila Sv. novomučenika Ilariona (Trojickog), Prep. oca Justina Ćelijskog, prep. Pajsija Svetogorskog i sasvim nedavno Sv. Serafima Soboleva. Ili će Sabor slediti njihovo učenje o Crkvi, i onda to će biti sa svima Svetima, ili će ići u drugi, nepravoslavni pravac. Onda to neće biti pravoslavni sabor. Dozvolite da dam još neke primedbe :
1) Pre svega Sabor će biti održan ne u Carigradu već i u nekom selu na Kritu… To znači bez ”prestiža” prethodnih Vaseljenskih i pomesnih Sabora (Carigrad, Halkidon, Efes…).
2) Zahvaljujući RPC i Gruzinskoj Crkvi, pitanje crkvenog kalendara je bilo skinuto sa dnevnog reda kao još nekoliko reformi predloženih od Carigrada;
2) Sabor je odbio skraćenje postova;
3) Na zahtev RPC i Gruzinske Crkve Predsaborni tekstovi su bili objavljeni, verovatno, po mom mišljenju, sa ciljem da se ”sabotira” ceo postupak Sabora po carigradskom planu;
4) Tekst „Odnosi Pravoslavne Crkve s ostalim hrišćanskim svetom“ je veoma sporan: sa jedne strane priznaje se da je Pravoslavna Crkva jedina Crkva Hristova, sa druge strane da su hrišćani razdeljeni. Veliki broj uglednih pravoslavnih jerarha, kao mitropolit limasolski Atanasije (Kipar), mitropolit navpaktoski Jerotej (Grčka),mitropolit gorski Andrej (Gruzija), mitropolit lovčanski Gavrilo (Bugarska), a naročito Sinod Ruske Zagranične Crkve su izrazili argumentovane kritike. Citiraću ovde nekoliko izvoda iz izjave mitropolita limasolskog Atanasija Apsolutno sam saglasan sa prve tri tačke teksta (t.j. o Pravoslavnoj Crkvi kao jedinoj Crkvi Hristovoj). Međutim, povodom tačke br. 4 stavljam sledeću primedbu: verujem da Pravoslavna Crkva neprestano se moleći za ‘sjedinjenje svih’ ima u vidu povratak i naše jedinstvo sa svima onima koji su sebe odsekli i udaljili se od nje, – jereticima i raskolnicima, koji odlaze iz nje i vraćaju se kroz pokajanje,». Mitropolit Atanasije dalje nastavlja: «Pravoslavna Hristova Crkva nikad nije narušavala ‘jedinstvo vere i zajedništvo Svetog Duha’ i ne prihvata teoriju o obnavljanju jedinstva ‘onih koji veruju u Hrista’, jer veruje da jedinstvo onih koji veruju u Hrista već postoji u jedinstvu sve njene krštene duhovne dece međusobno i sa Hristom u našoj istinskoj veri, koju jeretici i raskolnici nemaju. I zato se Crkva moli za njihovo pokajanje i povratak u Pravoslavlje.» «Verujem da je rečenica koja se pominje u tački 5 o ‘obnavljanju jedinstva hrišćana’ greška, zato što Crkva kao narod Božiji, koji je sjedinjen među sobom i sa Glavom Crkve, Koja je Hristos, nikad nije gubila jedinstvo s Njim, dakle, nema potrebe da ponovo stiče ili čak traži ovo jedinstvo, zato što je ono uvek postojalo, postoji i postojaće, jer Hristova Crkva nikad nije prestajala i neće prestati da postoji,» – piše vladika. Istovremeno, dodaje mitropolit Atanasije da «ako se desilo da su se grupe, ili narodi, ili pojedinci, udaljili od crkvenog tela, Crkva se moli i treba da se trudi da misionarskim putem sve kroz pokajanje vrati pod svoje okrilje, odnosno pod okrilje Pravoslavne Crkve. Drugim rečima, ne postoje druge Crkve, već postoje samo jeresi i raskoli, ako želimo da budemo terminološki precizni.»
U Poslanici Istočnih patrijaraha o pravoslavnoj veri iz 1848. godine rečeno je da je u Crkvi narod čuvar punote vere. Šta to znači kad je Sabor na Kritu u pitanju?
Kao zaključak, ne treba izgubiti iz vida stav Svetog Vasilija Velikog: «Crkvene odluke donose oni kojima je poverena uprava u Crkvi, a narod ih potvrđuje.“.Može se sa sigurnošću reći da se ogroman broj pravoslavnih vernika ne interesuje za ekumenizam, koji nije iskrena ljubav prema nepravoslavnom svetu, već, kao što reče Sveti Pajsije Svetogorac, ”salonska ljubav”. Čudno je, kako je to već istaklo nekoliko mitropolita, da rezultat dijaloga sa drugom veroispovestima nije na dnevnom redu svepravoslavnog Sabora. Gorka istina je sledeća: nikakav stvarni napredak u tzv. „ekumenskom dijalogu“ nije ostvaren. Rimokatolici ne samo da nisu napravili nikakav ustupak što se tiče njihovih pogrešnih dogmata, već su sve više papopoklonici (o čemu svedoči i kanonizacija Stepinca). Što se protestanata tiče, oni masovno podržavaju ”istopolne brakove” itd. Ima, međutim, veliki broj rimokatolika i protestanata koji bi se priključili Pravoslavnoj Crkvi, ako bi se oni koji pričaju o ”ljubavi“ prema inoslavnim konfesijama interesovali za njih.
Konačno, na ovu temu, želeo bih da budem optimista. Sve ove reakcije u pravoslavnom svetu pokazuju da je živo Telo Crkve i da je ”vrata pakla neće nadvladati”. Sve to pokazuje da sveblagi Gospod Bog čuva Svoju Crkvu i da se pravoslavna savest diže protiv ekumenizma i ”reforme”. U mnogo tragičnijim prilikama, prepodobni otac Justin mi je, povodom odluke Moskovske Patrijaršije o sapričešćivanju sa rimokatolicima 1970. godine pisao: «Neka nas to ne sablazni. Presveta i Jedina Glava Crkve – Gospod Hristos, u Svome premudrom Svepromišljanju o Svetoj Crkvi, umeće sačuvati telo Crkve Svoje od ovakvih i sličnih judinskih podviga. Naše je da se što usrdnije, danonoćno molimo, i molitvom ispovednički borimo, da Gospod Svemoćni sačuva Crkvu Svoju od skliznuća u pagubne jeresi i raskole. U tome neka su nam uvek vođi – sveti Apostoli i sveti Oci”.
Pošto se danas neki koji se odvajaju od „zvanične Crkve“ pozivaju na oca Justina i njegovu borbu protiv ekumenizma, kakav je bio njegov antiekumenizam? Da li je on bio spreman da se odeli od vrha SPC iako je bio oštar kritičar patrijarha Germana, u to vreme jednog od predsednika ekumenističkog Svetskog saveta crkava? Vi ste ga znali, pa nam recite nešto o njegovim stavovima.
Prepodobni otac Justin se protivio patrijarhu Germanu zbog toga što je bio izabran pod pritiskom režima kao i zbog njegovog učešća u Svetskom savetu crkava, čiji je čak bio, kako Vi kažete, jedan od sapredsedavajućih. Uprkos tome, otac Justin se nikada nije odvojio od jerarhije Srpske Crkve. Do kraja života pominjao je na Liturgiji svog eparhijskog arhijereja Jovana (Velimirovića, sinovca Vladike Nikolaja, nap.V.D). On nikada nije zabranio svojim učenicima da služe u Beogradu i da pominju patrijarha Germana. Na žalost, postoji dosta neistina o stavovima prepodobnog oca Justina. Oni koji žele da saznaju više o tome, preporučujem im da pažljivo pročitaju zbornik ”Setve i Žetve” koji je sastavio umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije u izdanju manastira Ćelije. Tu se nalaze članci u vezi odnosa oca Justina prema vlasti, ekumenizmu itd. koji nisu mogli biti objavljeni ranije. Svi ti članci su modeli trezvenosti i rasuđivanja o postupanju u vanrednim okolnostima u kojima se Crkva Hristova može naći. Prepodobni Paisije Svetogorac je podvlačio da se jedna loša situacija pogoršava nepromišljenim postupcima… Zato, da ponovimo stav sa početka ovog razgovora: rasuđivanje je najveća vrlina!
Vladimir Dimitrijević / „Pečat“