Kada poneko kaže da Srbija u svojoj novijoj političkoj istoriji a reč je o nešto više od dve stotine godina, od Karađorđevog ustanka do danas nije imala lošiju vlast u najmanju ruku previđa ključnu činjenicu. A to je da su komunisti sve do Staljinove intervencije kod Tita streljali masovno i bez suda, a što je dotaklo i hladnog i beskrupuloznog Engleza Čerčila. I svako poređenje sa današnjim fantomima u fantomkama je krajnje neprimereno. Srbija jeste napravila veliki iskorak, nema više fizičke likvidacije političkih protivnika osim ako neko ne smatra da je ostaviti ljude bez posla, bez sredstava za egzistenciju nešto što u krajnjem vodi ka istom.
Nije vest da u Srbiji ima mnogo gladnih i bez zdravstvene knjižice. To su tek statistički podaci, koji će zlonamernije navesti da kažu da će u godinama koje dolaze biti manje nezaposlenih i gladnih, jer će mnogi otići. Bilo na nebo, bilo u inostranstvo.
One koji još uvek nisu gladni ipak, mogu interesovati i drugi fenomeni vezani za aktuelnu vlast. Gotovo je čudesno ako se malo pažljivije pogleda ko su sve ljudi koji čine koalicione partnere Aleksandra Vučića. Kako uopšte analizirati razvojni put Vuka Draškovića i njegovo nemušto učešće u vlasti, zajedno sa Aleksandrom Vulinom. Da li je pragmatizam premijera Vučića toliko zasenio i Velju Ilića, čiji su stričevi kako sam ističe bili pored Čiče na Ravnoj Gori. Pustimo za sada PUPS i Rasima Ljajića večitog ministra.
Ono što može začuditi iole obaveštene je da se niko iz premijerovog okruženja nije setio da mu predloži podizanje spomenika četnicima, ako je moguće na Kajmakčalanu. Da bi se i konačno obelodanila činjenica da su četnici kao elitne jedinice Srpske vojske zapravo, probili Solunski front . Doduše prvo su vojnici Moravske divizije Prvog poziva uspeli na kratko da potisnu Bugare, ali nisu uspeli da zadrže osvojene položaje. Vrhovna komanda Srpske vojske na vrh Kajmakčalana , na izuzetno čvrsto utvrđene Bugraske položaje šalje četnike koji bombama i bajonetima i svojim telima odbacuju Bugare i oslobađaju prve stope Srpske zemlje posle povlačenja preko Albanije. I konačan proboj, zauzimanje Bitolja dve godine kasnije 1918. izvele su četničke jedinice Srpske vojske . Posle strašnih gubitaka kod Bitolja Vrhovna komanda rasformirala je jedinice četnika kao posebne, i pridodala ih drugim jedinicama Srpske vojske. Nije general Mihajlović u proleće 1941. na Ravnu Goru poveo neke druge četnike, već svoje saborce časne i vrhunske oficire, podoficire i vojnike Jugoslovenske kraljevske vojske.
Ako četnici Srpski junaci dobiju spomenik i od države Srbije, da ne kažemo od Vlade, neće to ničim uvrediti oko osam hiljada poginulih partizana na Sutjesci, u borbi sa Nemcima, čime su više nego zaslužili spomenik podignut na Tjentištu i svu slavu koja pripada herojima. Stradanje partizana završeno je 15. maja 1945. godine kapitulacijom Hitlerove Nemačke. Stradanje četnika nije. U kasno proleće 1945. godine na Zelengori jedinice komunističke OZNe masakrirale su oko devet hiljada mladića iz Šumadije, tek mobilisanih pretežno. Uz pomoć artiljerije i avijacije Crvene Armije, i svakako Engleza na padinama Zelenore godinama su ležala tela mladih četnika, bez prava da budu dostojno i sahranjena. O mogućim greškama generala Mihajlovića neki drugi put.
Kapa dole ljudima iz BIA- e koji su pre nekoliko godina položili vence na spomenik ravnogorcima na Ravnoj Gori. Za njih se svakako ne može reći da su neobavešteni. Uradili su to uprkos protivljenju moralne i političke gromade kakav je Ivica Dačić. Ne sećam se šta je tim povodom izjavio Aleksandar Vulin. Ako je išta izjavio.
Dakle, kao zaključak gore navedenog, ili bolje predlog premijeru kome treba sve podići spomenik možda, treba da konsultuje još po nekog. Ima sigurno u Srbiji ljudi koji znaju više i od Ivice Dačića. Pre nego što ovaj opet (ako) postane premijerov čovek.
mr Novak Marković