Kaда су у Аустријској служби сећања чули да Владимир Влајић (26) одлази на годину дана у Србију, питали су га да ли бих хтео да им се прикључи и помогне у освајању прве „коте” Службе сећања на Балкану. За Владимира, Аустријанца српског порекла, био је то идеални позив за „регрутацију”. Пружила му се прилика да избегне обавезно служење војске. Могао је, такође, да помогне првом подизању заставе Аустријске службе сећања на Балкану, која представља алтернативу за служење војног рока.

 

Његовим путем кренуће и Аустријанци српског порекла који би радо избегли служење војног рока под оружјем. Уместо тога, они би на 10 до 12 месеци војевали у Служби сећања у Савезу јеврејских општина Србије, испуњавајући дужност према домовини.

 

– Научиће много тога о јеврејском народу у Србији и помоћи ће у успостављању веза између српског, јеврејског и аустријског народа. Поред тога, могли би да усаврше матерњи језик, писмо, да се упознају са културом земље својих родитеља – каже Владимир, који је рођен у Петровцу на Млави, а од друге године живи у Инсбруку.

 

Тамо је матурирао и уписао Међународне економске науке и Политичке науке на Факултету друштвених наука, као и Руски језик у Међународном институту за језике Универзитета у Инсбруку.

 

Протеклих годину дана, био је први припадник Аустријске службе сећања на Балкану.

Ту „војску савести”, основао је 1992. године др Андреас Мајслингер, тадашњи професор на Факултету политичких наука Универзитета у Инсбруку. Он се још од краја седамдесетих година залагао за успостављање алтернативног војног рока. Коначно, 1. септембра 1992. године, први припадник Аустријске службе сећања упућен је у Аушвиц и тиме је започета необична мисија која омогућава да млади Аустријанци који не желе да обуку униформе, свој дуг одслуже у некој институцији. Најчешће су то музеји холокауста ван Аустрије.

 

Владимир објашњава да је циљ да се млади Аустријанци суоче са негативном прошлошћу свог народа током Другог светског рата и тако раде на помирењу аустријског, јеврејског и других народа. Дакле, проучавати прошлост у садашњости, како се негативне мрље из прошлости не би понављале у будућности.

 

Међутим, позиције Аустријске службе сећања широм света не морају нужно да буду музеји холокауста, односно јеврејске институције. То могу бити и организације које се баве положајем мањина као што су Роми, али и институције које се баве српским жртвама, попут музеја у Шумарицама.

 

– Након грађанских ратова деведесетих у Југославији, није било могућности да се успостави прва позиција Службе сећања на Балкану. Тек 2014. године дошло је до контакта између др Мајслингера и др Јоханеса Ајгнера, аустријског амбасадора у Србији, када је договорено да се прва позиција на Балкану успостави управо при Савезу јеврејских општина Србије - Јеврејском историјском музеју Београд. Др Рубен Фукс, председник Савеза јеврејских општина Србије врло је срдачно прихватио ту идеју, уз услов да будући припадници Службе сећања разумеју српски и немачки језик. Након тога, др Мајслингер је предложио мене као кандидата за првог припадника Аустријске службе сећања на Балкану – прича први војник сећања.

 

Пре одласка на терен, односно у музеј, Владимир је прошао шестомесечну тематску обуку у Аустрији. Потом је почело служење, од краја септембра 2015. године до септембра 2016. године.

 

– Током мог волонтирања у Савезу јеврејских општина Србије, односно Јеврејском историјском музеју Београд, највише сам радио на превођењу историјских докумената са немачког на српски, који су од значаја за јеврејску заједницу. Помогао сам у уређењу збирке музеја где сам наишао на много књига које се баве страдањем српског народа у Јасеновцу. То су књиге које говоре о Диани Будисављевић, рођеној Аустријанки из Инсбрука, која је за време Другог светског рата спасила око 12.000 српске деце од сигурне смрти. Али било је и аустријских књига и многих других, које се баве јеврејском историјом и јеврејским народом у Србији и бившој Југославији. Мој посао је био и успостављање контакта са важним институцијама као што је Немачка школа Београд, како би будући припадници Службе сећања у оквиру неких часова историје држали час до два недељно. Упознао сам се са делатностима Савеза и музеја, како бих могао да саставим листу обавеза будућих припадника Службе сећања који ће долазити у ову институцију, и како бих као први припадник Службе сећања на Балкану, могао да упутим захтев аустријској држави да се прва позиција на Балкану, управо у Београду и Србији озваничи, како би се трасирала стаза за будуће младе Аустро-Србе да служе у Србији – каже Владимир.

 

Већ наредне  године, по први пут једна особа из Србије ће примити државно признање Аустрије за сећање на холокауст. А већ постоји и „регрут” који ће 2018. бити следећи припадник Службе сећања, при Савезу јеврејских општина Србије.

 

Владимир је желео да, током службе, проведе два месеца на подручју концентрационог логора Јасеновац. Али, за разлику од Србије, Хрватска није расположена да аустријски војници сећања истражују истребљење и прогон Срба, Јевреја и Рома током Другог светског рата у нацистичком режиму Анте Павелића.

 

Аутор: Александар Апостоловски

 

---

Извор:

Политика