Једна од метода језичке борбе коју су научници описали је слабљење супарничког језика са њему сродиним језицима. Ова метода је стара као и принцип: „завади и владај“. Тако, на пример, видимо како словенски језици без међусобног договора позајмљују стране речи. Ако пољски и украјински позајмљују речи из немачког, онда руски позајмљује из француског. Чак и ако су пољски и руски језици позајмљују речи из тог истог француског језика, посуђене су различите речи са различитим значењима (нпр. таблета – пастила, лаптоп – таблет). Говорници сродних словенских и романских језичких група уче се да међусобно комуницирају на енглеском језику. Англојезичке државе спречавају, на пример, да се Италијани обраћају Французима на италијанском, и да добију одговор на француском, као што су чинили вековима.

Главна веза која повезује сродне језике је заједнички прајезик. То је корен језичког стабла, чије су гране савремени живи језици.

Образована особа са богатим речником познаје и примењује не само речи недавно позајмљене из страних, несродних језика. Пре свега он зна и може да користи застареле и недовољно коришћене речи свог матерњег језика. Познавање ових речи помаже, на пример, Русу у Пољској да схвати шта су „говеђи котлет“ (котлета волова) и „свињска кобасица“ (сосиска вепрёва).

Знање, чак и површно, црквенословенског језика (ЦСЈ), од стране великог броја Руса, олакшава разумевање са другим Словенима. Тако се јачају све врсте утицаја Русије у источној Европи – духовне, културне, економске, па чак и војне.

Поред тога, особа која познаје древнее речи лакше ће наћи замену страној речи која је у руски језик уведена недавно.

Употреба древне речи у новом значењу уобичајени је начин стварања речи у свим језицима. На пример, реч „поршень“ се сада користи да не именује врсту ципела, већ значи део неког механизма. „Гајка“ није птица, већ детаљ на одећи. Једноставни пример за друге језике је „аутомобил“: на турском се каже „арба“, на енглеском значи „кар“, на француском значи „воатјур“, на шпанском то значи „коче“.

Знање говорника језика свог прајезика, дакле, јача језик, чини га отпорнијим на спољашње утицаје и јача одбрану руског језика. То је већ довољно за увођење проучавања основа древнословенског језика у обавезни школски програм. С обзиром на то да се против руског језика води отворени, објављени рат као против опасног непријатеља – од савеза пет англојезичких држава, таква мера је оправдана.

Организатори Октобарске револуције савршено су схватили значај језичке борбе, те су упорно и доследно спроводили језичку реформу, одмах после преузимања власти током 1917 – 1918. године. Црквенословенски језик, који је био обавезни, као и други важни предмети у предреволуционарним школама, био је не само карика са различитим дијалектима руског језика (малоруског, белоруског и других), већ и средство комуникације између православних Словена, укључујући Балкан, традиционалну сферу утицаја Руске империје. Бољшевици су забранили црквенословенски језик, а великоруски је удаљен од црквенословенског, чиме су се слабиле међуславенске везе и доприносило подели руског народа на мање делове.

Језичка политика бољшевика, заједно с њиховим уништењем руске флоте, јасно говори да њихов циљ није била светска револуција, већ ништење Русије.

Садашњи наследници Свердлова и Троцког марљиво раде настављајући њихова злочињења у борби против Русије и руског језика. Ударајући на православље, они не заборављају да нападну главни језик православља, појачавајући тако раскол у Руској православној цркви.

Тако, са становишта језичке политике, природни одговор Руске православне цркве на непријатељске акције Константинопољског патријархата, при чему је то ипак само одбрамбени одговор, да су се још прошле године предузеле мере за ширење проучавања древнословенског језика у Русији и, ако је могуће, и у зони словенског православља.

Супротно томе, оказивање Богослужења на црквенословенском језику била би предаја дела Русије и дела православља непријатељу, чак и пре него што је непријатељ ударио у овом смеру.

Понекада се војска повлачи не под ударом непријатеља, већ из опасности да ће се наћи у окружењу. То се дешава када страна која се повлачи, пошто је претрпела низ пораза, изгуби способност одбране и повлачи се на широком фронту, предајући непријатељу не само своју родну земљу, већ и становништво, складишта, технику и фабрике.

Не претерујемо. Умањивши употребу црквенословенског језика у Богослужењу, не бисмо предали само положај православља, већ и положај живог руског језика и духовни, економски, политички, културни, војни положај руске државе и руског народа, као наше цивилизацијске позиције.

С руског превео Зоран Милошевић

---

ИЗВОР:
https://ruskline.ru/news_rl/2019/12/27/opyat_otstupaem