Борбе за спас Млавскога краја

 

Јесен 1915. била много тешка по обе војске. Наши су свуда на обали дуж Дунава, код Речице. Непријатељ топовима већ данима бије Српске положаје, туку преко Чибуклије, а долазе гранате и од Беле Цркве. Магла је као тесто, Срби ишчекују већ одавно тај прелаз. Почиње киша, па хладан ветар кости хлади и леди. Око 6 часова тог 7. октобра по новом календару почиње непријатељска јака артиљеријска припрема, туку из свих цеви и оруђа, на све стране падају гелери и шрапнели. 

„Иду“... викну неко... „ту са Чибуклије крећу“... Понтони, први напад, јављају већ је код царинарнице, по говору чују се Немци, дакле Макензен пронесе се глас од официра. Нешто касније почиње повлачење, пао је Рам, Затоње, Липар, па опет повлачење, а како и не би пред оволиком силом. 

А тај мали Никодије, на кога су и данас поносни рођаци који живе у Старчеву и Петровцу, беше момчић, дошао је из Београда, још летос рекох у чету, био је сиромах, сиротиња, неко га је одвео на Чубуру, где бива шегрт у бакалници, вредан, трчи по чаршији, носи флаше и робу, и ево га калфа са непуних седамнаест година. У Срему већ бива произведен у каплара, а на Мачковом Камену прва рана, и то тешка, зацеле, и ту је сада са својим сељацима - власима око Берања. Мали растом, онако црномањаст, што се каже, али као веома храброг га је десетина поштовала и слушала, сада извиђа неко виче: „Никодије, савиј се бре... Када је Србија у питању ту нема страха ” одговарао је. Око подне сеоска кафана пређе у руке непријатеља, хаубица од некуд туче, шрапнели парају све око себе, мирис паљевине пече нос и уста, непријатељ ће поново на јуриш. А Никодије извирује и командује ... „немо’ неко да опали без команде...” мало се придиже. „Ено их доле” – показује, одједном пуцањ, куршум фијуче, мали каплар се пови и паде, погибе мали калфица и капларица. Тога 13. октобра 1915. остадоше расути по Стигу преко 70 ратника, ту скоро на прагу свом...

Рекох, преко Дунава наилазила је страшно ваљајући се велика сила од војника, оружја и технике, коју је предводио прослављени Аустро - угарски војсковођа Мекензен са преко 200.000 војника. А на десној обали Дунава, чекали су га далеко мање снаге од 60.000 Штурмових војника III армије, старог и такође прослављеног српског генерала Пруског порекла који је заволео малену Србију и њен народ. У предстојећим борбама учествовали су делови Дринске и Дунавске дивизије, као и следећи пукови: наш 9., 18., 4. Прекобројни пук, 8., 12. Кадровски, затим делови Моравске дивизије, Браничевски и Млавски одред и делови коњичких јединица и др. Српска војска бранила је сваку стопу подунавља, Стига, Звижда и Млаве. Борбе су вођене прса у прса и на бајонет. До последњег човека. Сетимо се: Само Млавски крај је дао преко 7.000 жртава у борбама за ослобођење у Балканским и I  Светском рату. А у борбама око Врањевца и Бубња можемо слободно рећи да је изгинуло преко 100 српских војника из Млавског краја. Највише из 9. Пука и Браничевског одреда и 12. Кадровског пука кнез Лазар. Два пута више рањено а било је и несталих. Док у другим крајевима Браничевског округа било је много више изгинулих. Подсетник за покољења је на суседном брду Врањевац испод часнога крста – где је приказано за сваку општину колико је изгинуло војника. Врањевац је млађи брат а Бубањ – старији; и не смемо их раздвајати.

Народни приповедач из Куле Миладин Мика Стокић записао је на почетку рата следеће: 

 

Драга браћо да вам нешто кажем 

све истина нећу да вас лажем

У хиљаду девет стотини и 

петнаестој по Христу години

Кад су Швабе на Дунаву прошле 

селу Кули дуго нису дошле

Кад дођоше до куљанских брда 

швапска војска почела да врда

Од Божевца па до поља Зепца 

нема других осим плавог Немца

Мислили су шта ће сад да раде 

како да се Србима насладе 

Српска војска тад је спремна била 

и на Немце ватру отворила

Пушка пуца а топови ричу 

официри само' напред вичу

Пушку браћо ставите на очи, 

да вам Немац у ров не ускочи

 

 

19. октобра 1915. године на положаје око села Црљенца ордонанси донесоше командирима следеће наређење: ”Борба до последњег човека”.  Дакле одступања за сада више нема. Предстојала је борба за спас Млаве. Српска  артиљерија се укопала и веома добро дејствује по непријатељу који се повлачи у паници до кукуруза и забрана. Имају среће да их исти заклањају делимично. Српске јединице запоселе су висове брда Врањевца - кота 295 код Куле и доминантног Бубња – кота 390. Тако контролишу већи део положаја према Стигу, Звижду и Млави. Док, само после неколико дана стижу неразумљива наређења о наглом повлачењу  и са ових положаја ?! Врањевац пада под сумњивим околностима, кажу издајством Куљанина старца Ђорђа Милутиновића, који је провео Аустро – Немце, јаругом Зебац. А онда почињу одступања како би се ове јединице спојиле са главнином српских снага које се повлаче долином Мораве. Српска  Врховна команда измештена је већ из Крагујевца у Крушевац.

20. октобра 1915. из операцијског дневника III армије под образложењем 76-73 записатог у 0:30 часова изјутра. Командант III армије послао је врховној команди овај извештај. „Стање III армије увече 19. октобра: 1. Браничевски одред – водио је борбу целог дана и услед повлачења 12. Кадровског пука са Бубња кота 395 и он се повукао…“ Ми обични грађани знамо веома мало или недовољно, шта се дешавало у биткама око Бубња. Остаје на истраживачима и другима да потпуно истраже ову неправедно заборављену и запостављену битку у историји Српског народа. Навешћемо само један јуначки подвиг Моравске дивизије другога позива, која је трчећим и убрзаним кораком од Велике Плане кренула ноћу да би стигла у помоћ 12. Кадровском пуку и 9. Књаз Никола и опет под том великом непријатељском силом Бубањ је пао.

Војницима 9 Пука било је најтеже што се повлаче што туђину тако лако препуштају положаје и своје кућне прагове. Многи од њих гледали су са околних висова како се туђин шета њиховим њивама, забранима,  виноградима по двориштима па чак да неки и ноћивају у њиховим кућама. Нико није знао шта је са нејачима и цивилним становништвом. Од 21. до 23. октобра када се и задњи војник 9. пука са неким избеглицама повукао преко Каменова и Млаве ка Панкову и када су инжењерци запалили мост тј дрвену ћуприју, у тродневним борбама погинуло је 137 ратника, рањено је било њих 118, док је несталих 6. А да су и Немци имали великих губитака о томе сведочи и њихово војничко гробље које је подигнуто у Рашанцу изнад школе на месту где је данас црква. Али о томе више неком другом приликом.

А од Бубња, јуначкога брда ка Старчеву и више ка Рановачкој коси, много, много година касније,  још се познају Српски ровови, који сведоче да су се овде водиле жестоке борбе. О овоме још као дете запамтио  је причу са казана када су комшије и отац пекли ракију, учесници ових борби су говорили. Младен Милосављевић из Дубочке о томе ми  је причао: ”Када су Немци наишли од Бубња и Старчева на кућу Младена Милошевића, Српска војска била је већ на оближњем вису, прекривена и заклоњена шумарицом,  место око ”Турског потока”. Ту се борба водила три дана и ноћи, тешки митраљези само су штектали обострано. Положаји су прелазили из руке у руку, падали по неколико пута да би се наши дизали на јуриш и враћали их бајонетима. „Запамтио сам како су ми говорили: Немци су се пробили тим потоком који води чак из Старчева до Каменовског атара и самог овог виса. 

 

ГРОБНИЦА НЕПОЗНАТИХ ЈУНАКА

 

Ја ћу замолити Вас присутне да ме пажљиво још мало саслушате а старе ратнике да ми опросте што их сада прозивам и кости померам палих, за нашу слободу у њиховом миру и спокоју Божијем: Миловане, Миладине, Мијаило, Радосаве, Саво, Војине, Славко, Танасије, Јанкуље, Миодраже, Богићу, Новаче, Марјане, Драгутине Томашевићу - олимпијцу и ти знани и незнани јуначе. И ти Милосаве Лосо брко Јагодинцу који бацаш бомбе са Бубња и позиваш војнике на јуриш. Да се врате и задобију изгубљене положаје. Пренесите тамо старим ратницима да смо данас овде ми и да желимо да им се одужимо за подарену слободу - подизањем једног лепог крстоносног споменика. Много шта се заборавило а носилац Обилићеве и Карађорђеве медаље једино се помиње када се наздравља Јагодинским пивом, јер слика овога бркатога јунака нам се осмехује са налепнице пивске флаше.

Нажалост о поменутим борбама се и данас мало зна. 

 

Предање каже: Старији људи који нису могли у збег – остајали су код кућа, па шта им да сам Господ Бог. Сахрањивали су изгинуле и Немце и Србе. Ту у шанац – јарак поред пута. Многи тако ни данас немају надгробних споменика ни обележја. Мој саговорник и пратилац Младен Милосављевић из Дубочке, води ме по лепом јесењем дану и показује место у шипражју где је гробница непознатих Српских јунака. Налази се на месту Болетин - Бунетић у парцели Стевана Савића КО Дубочка....  Ту је некад било велико дрво - Граница, под исто је ископана рака величине 4x6 метра, у коју је сахрањен човек до човека, па и један преко другог, на брзину преко 50 људи! Причало се да су ту изгинули Кадровци војници поред наших "деветака" и да су они били из Шумадије од: Краљева, Врњачке Бање и Чачка. Много крупни и високи људи..." завршио је Младен. Гледамо немо како почивају без белега, препуштени времену и забораву, које је много шта избрисало из сећања. Записао сам то у жељи да исто по први пут објавимо не би ли некако сачували за млађе генерације од заборава. Било је то 1989. године. А ево шта још записа народни приповедач:

 

 

 

Када дође лепи Ђурђевданак 

девојке су пошле на уранак 

Наталија и са њом Драгиња 

оне носе по флашицу вина 

С'њима беху Рајине близњаке 

преливају те пале јунаке

Са лепезом бела лица хладе 

а тамњаном палу војску каде

А када их вином прелише 

тад се за њих Богу помолише 

Мало затим па земља зајечи 

из земље се чуше ове речи

„ Хвала вама наше сестре миле, 

које сте се сад за нас сетиле, 

хвала вама на вашем труду,

Бог вам дао да сви срећни буду.

 

Желим са овог места да се захвалим председнику општине Петровац на Млави - Душку Нединићу са свом општинском влашћу, затим игуману манастира Рукумија Симеону, намеснику Млавском Његославу Јовићу, архијерејима Миленку Лакићу и другим свештеницима СПЦ; као и људима писцима Живораду Антонијевићу, Милану Симићу – Сими и легенди Предрагу Дачи Мирковићу, који су уложили велики напор да прикупе грађу и попишу мртве и изгинуле у поменутим ратовима. А да сви заједно учествујемо у подизању споменика на Врањевцу и Бубњу. Хвала људима из организационог одбора за подизање будућег споменика и председнику Саши Живојиновићу. Дародавцу Најдану Николићу и МЗ Манастирица и Старчево као и свим људима добре воље не поменутим овом приликом.

Драги пријатељи упућујем Вам следећу поруку: Да овај посао који смо данас започели освећењем часнога крста и Поменом изгинулим ратницима - уз Божију помоћ, успешно и завршимо. Вода и река су потекли и нема стајања. Желимо да унуцима и параунуцима пренесемо какви су им били дедови. А били су дични, поносни и јуначки синови отаџбине Србије. 

Још једном, хвала им и слава им! 

А свима нама: Живели и на многаја љета!!!

 

 

Литература:

- Војна енциклопедија

- „Од Рама до Крфа“, В.С.П. Св Тома (моја друга слава) 19. X 2016.