Теза да је свако подсећање на чињеницу да је четнички покрет односно, Југословенска војска у отаџбини коју је основао и предводио официр легалне војске, а касније и министар војни легалне владе, био „Par excellence“ антифашистички и ослободилачки, заговарање старих подела и злонамерно ометање националног помирења, или саплитање Србије је у најмању руку беспримерно лицемерна и ненаучна. Поред тога што по свему судећи, треба да послужи ситним политикантима и квази историчарима да поткрепе свој наводни Патриотизам и спашавање Србије од старих подела. 

Сваки покушај да се укаже на неке у науци, односно међу историчарима који то заиста јесу, више него ноторне чињенице дисквалификује се јефтиним пропагандним флоскулама о потреби окретања ка будућности и сличним паролама нових идеолога и наводно проевропских модерниста. Није питање да ли овакви политиканти и њихови квази историчари нешто вреде, већ коме служе? Зашто зарад војних привилегија заправо, симболички речено „пуцају“ у истину.

 

Зашто се ових октобарских дана када се бар званично, слави ослобођење неких Српских крајева у Другом светском рату, поново причају исте приче од стране истих људи. Зашто се не говори ових дана и у Петровцу на Млави да је први ослобођени град у Србији и Европи  био Лозница, а не Ужице, а да је то херојско дело Јадарског четничког одреда под командом потпуковника Веселина Мисите који је погинуо том приликом јуришајући испред својих војника на немачки бункер. Зашто се у крајној линији од стране  наводних бранилаца истине не покрене иницијатива за подизање ма каквог спомен обележја Млавском четничком корпусу, који је први ослободио Петровац на Млави и после Равногорског корпуса био признат за један од најорганизованијих и најјачих. Млавски корпус био је стециште бораца не само из овог краја, већ је био можда најомиљенији код Београдске студентске и средњошколске омладине. Било је међу његовим борцима и Словенаца и Пољака.  Зашто би то било заговарање подела или, не дај Боже сукоба у народу. Зашто се истина и даље „убија“? 

И поред тога што је четнички покрет заправо и морално и војно, непоражен морао да напусти Србију, јер је у великој подели карата између Черчила и Стаљина Србија припала интересној сфери Совјетског савеза, што је значило долазак комуниста на власт, пренебрегава се историјска а понајпре морална победа четника. Пацификујући Србију после Титовог дизања устанка у Србији а не у Хрватској, четнички покрет генерала Михаиловића је заправо извршио своју историјску мисију. Спречио је уништење Србије и Срба од стране Вермахта, који је несумњиво био склон да Србе и Србију потпуно збрише са лица земље. Од Срба су само Јевреји преживели страшнији геноцид и поред тога што је главни ЦИЉ генерала Михајловића био да спаси Србе од уништења. Усташе су побиле више стотина хиљада Срба, Титови комунисти су без суда према извештајима Државне комисије стрељали, тек је евидентирано до сада око шесдесет хиљада Срба и грађана Србије. Колико их је стрељано после „поштених“ суђења какво је било и генералу Михаиловићу вероватно ће морати посебно да се утврђује.

 

Шта је проблем рећи истину? Кога то још увек боли и зашто се дисквалификују сви који потенцирају да се истина мора утврдити због жртава, али и због живих. Ко заправо потенцира поделе у Српском народу, да ли они који се залажу за истину и права жртава, или они који свим силама настоје да заједно са жртвама и истина остане закопана. Кључни проблем је нешто друго, морало би се утврдити ко су злочинци. Именом и презименом -јер, без злочинца нема ни злочина.

И ко то оспорава да је Црвена Армија одиграла кључну улогу у поразу Хитлерове Немачке и ослобађању не само Европе, већ читавог света од до тада невиђеног зла на планети Земљи. Без помоћи Црвене армије, у ситуацији кад су Западни савезници одустали од искрцавања на Балкан И Србија није могла да се ослободи фашистичке немачке војске. Као да данас и било ко оспорава братске везе Српског и Руског народа. Тек постоје дежурни браниоци истих братских вековних односа. Додуше, махом су самозвани .

 

На крају, а можда и пре свега треба споменути и нешто што је и историјска а и савремена парадигма људске цивилизације, не само политичке сфере. Тероризам је једно од највећих зала које је снашло људски род. Према правним и политичким узансама, комунистички покрет, изузимајући касније евро-комунисте је био терористички, јер се не само залагао за насиље као начин доласка на власт, већ се њиме и служио кад год је био у прилици. Тако је било свагда од Коминтерниних ликвидатора, сетимо се само убиства Троцког у Мексиску, до Црвених бригада у Италији и Бадер мајнхофа у Немачкој. Тероризам није изум нама савременог света, нити је нешто посебно ново од чега ће нас заштитити данашњи властодршци, без којих наравно „нема слободе и демократије и напретка“

 

октобар 2016.

Мр. Новак Марковић