МУЧЕЊЕ И УБИЈАЊЕ ВОЈЕ СТОЈИЛОВИЋА
16 септембра ненадано је упала у Средњево, питомо село у долини Пека, комунистичка банда.
Оскрвнивши цркву, срушивши споменик сеоске захвалности, опљачкавши и запаливши општину, бандити су прогласили „слободу народну“.
Као исправан јереј, не напуштајући народ, свештено-мученик Воја Стојиловић је био у селу. Свршивши са другима, комунисти су ухватили и свезали јереја Воју, у жељи да га сељанима прикажу као народног непријатеља. Али сузе и молбе Средњеваца — последња земаљска утеха поп Воје - да бандити пусте свештеника, потврдише неочекивану им љубав народа. И зато га, свог увезаног у конопце, привезаше за упљачкани луксузни ауто и повукоше за село Раброво да му тамо суде.
ПРЉАВА И КРВАВА МАСА У ОБЛИКУ КЛАДЕ
Требао је несрећни поп Воја да пут од осам и по километара пређе трчећи брзином од 35 километара на сат.
Вучен је по блату, сав крвав и модар, израњаван и тешко изубијан и бесвестан.
У Раброво није довучен ни човек ни леш, него некаква крвава и прљава маса у облику кладе.
Тада су га, муком, освестили и у живот повратили, да би га могли приказати „суду“ који је његова „недела“ имао да испитује. Саслушавати га нису имали зашто, ако не зато што је проносио православно животно уверење. А како су бандити сматрали њега највећим непријатељем комунизма у целој Источној Србији, то су желели да га најтеже казне. И успели су, да на њему прикажу све способности, које болесна свест душевно изгубљених интелектуалаца у борби „за идеале“ може да замисли.
ТЕСТЕРАЛИ ПРСТЕ, ПА РУКЕ, ПА ГА ПОТОМ НА ДВОЈЕ ПРЕЛОМИЛИ
Прво су му тестером секли прсте на рукама и саме руке до лаката; а да би се из несвести враћао, ножем су му секли лице, отсецајујћи браду и образе, а потом и дебело месо.
Затим су га обезнањеног и свог крвавог усправили, водом повратили свести, па потом на двоје преломили, уз радосне узвике бандита. Ломљење,је извршено на тај начин што су га живог и освешћеног савијали све дотле, докле му се глава теменом нарпед) није саставила са петама. Тада, потпуно преломљено (растрзањем) на два дела, тело несрећног поп Воје бацили су на ледину поред млина у селу Раброву, где је лежало на радост сеоских паса, пуна три дана.
Чудесно изгледа, да је српска мајка, која је рађала људе и јунаке, могла да одгоји и овакве зверове, који су ово наређивали, извршавали и са задовољством посматрали. Јер овоме мучењу присуствовао је цео комунистички логор уживајући у нардебама које су издавали: један срески лекар и једна учитељица, а извршивали два студента родом из овога краја, један хришћанин а други јеврејин.
---
Извор:
Наша Борба 1941-1942 / Велибор Џомић Страдање Србске Цркве од комуниста (три тома, Светигора, Цетиње, 1997—2003)