Оцена корисника: 5 / 5

…Да се никад не понови и заборави, убијали су децу, мајке и цивиле...“

И пре него што почнемо са изношењем историјских чињеница о поменутим злоделима, као аутори фељтона желимо да нагласимо и подвучемо, да ово наше писање није директно уперено против никога, а по најмање противу недужног бугарског народа и данашњих званичника.

Такође напомињемо да ми нисмо у улози судија а и браниоца, ми не желимо да бранимо никакав злочин на било којој страни, а било их је. Сваки злочин има име и презиме, налогодавца и извршиоца и кад тад они изађу пред лице правде. Блаженопочивши српски патријарх Герман, говорио је: „Праштати морамо, али заборавити не смемо“.

Наше писање има за циљ баш како рече патријарх Герман да покренемо иницијативу да се данас на овом месту страдања на овој заборављеној костурници подигне један скромни споменик ( а њега ни данас нигде нема на местима, где су вођене тешке и крваве борбе: од Шумера, Бубња, Рановачке косе, Млавском долином, Жедним водама, Панковачким ђулама и др) за све жртве пале – изгинуле, знане и незнане, војнике и цивиле током великог одступног марша српске војске и поменутих борби, као и свим жртвама током исте окупације до 1918. године.

Неки од разговора су већ вођени на ову тему са председником општине г. Радишом Драгојевићем и млавским архијерејским намесником СПЦ г. Његославом Јовићем. Верујемо да ће нам се придружити и многи грађани, као и установе општине Петровац на Млави и да ће доћи до реализације ...

Прво јулско јутро лета Господњег 2010-та година, дан освану облачан. Сунце се помаљало међу тамно плаво - белим облацима. Дуго се чекало на обилазак ратног стратишта, где род Србије положи своје животе на олтар Отаџбине.

Два хроничара месецима се договараше да оду на ово ходочашће. Да посете место трагичног епилога из времена Првог светског рата у атар села Кнежице и Рановца потес „Беле Воде“. Вођа ове експедиције, беше познавалац, хроничар. Аца Животић-Гера из села Каменова.

Пут којим којим је пошао да запише и отргне од заборава, понесе још једног занесењака и заљубљеника Радета М. Обрадовића песника из села Великог Поповца. Погледи им обојици беху упрти у небо. Молише Свевишњег да не буде кише. Као да им ово путовање биваше сад ил' никад .

Торбе ових људи су крцате, бележницама, фотографским апаратима и не меривом жељом у души да што пре дођу на ова света места, где паде крв наших предака, који бранише од непријатеља своје забране, чаире, кућне прагове, нејач, сестре и супруге, род рођени и народ свој.

Аца је сео у џип и приликом кретања рече: „Упадај Течо мучениче, дал' ми сад' верујеш? Идемо да видиш и доживиш тренутак где паде младост и цвет. Тела мајке, деце и отаца наше браће по вери православној. „А од кога“ запитах ? „Од руку Бугара „браће“ по истој вери хришћанској, који ударише нож у леђа Србима“. Како смо ишли макадамским путем, у ветробран стакла по која кап кише падала је. Небо је плакало, као да и сада чује вапаје душа њихових и уздахе наше. У руци песника су воштанице, понете да се упале у помен њихов, а те воштанице су рукотворене од хроничара и пчелара Аце од фамилије Вељкованске из Каменова, како рече оне су од чистог пчелињег воска.

Брујала су кола, у магновању су ми се мотале мисли шта ли ћу видети, и да ли има бар који редак и који камени траг на то мучно доба историје Србије у Млавском крају? Средњевековни пут, који води трасом од манастира Брадаче, преко села Старчева, према Мелници и селу Витовници ка манастиру, пружио се као змија испред нас. Док Аца прича мапу пута, ја поменух да су туда са свитом можда ишли и пролазили сами краљеви браћа Милутин и Драгутин - ка граду Ждрелу... Можда, ко зна ко је све ходио тим путевима и ко ће још?

Стадосмо, утихну мотор, Аца обриса зној са чела и браде а у очима му се јави озарење "Знаш ли ти мој Обрадовићу да је ово „Китанова стражара" Како не? Она ти је ту још питај Бога од када. Од 1942. године, од ње се контролис'о цео правац и кретање по околини а биле су ту наравно и четничке страже...

„Ајд' да направимо који снимак, нек има. Свакако зашто дођосмо ако не сликамо“ рече Аца. Севнуше блицеви, и све се умири само на балванима поред пута се наједаред огласи пој славуја, и птица које нам умилно пожелеше добродошлицу. Изненадише се, засузише очи ово двојице људи. " Нисмо чули славујев пој скоро две деценије, од како нас бомбардоваше ови злотвори и озрачише, наша поља, изворе, лугове и шуме. Ето даде Бог, да преживи и ова птица“. Полете она нагло, изненади се придошлим и одлете у крошњу великог забрана, ту уз пут. Ајмо, ми лево ка селу Старчеву". Ту одмах ка једној падини уз сам пут стоји камени белег некако сакривен у жбуњу. Стаде џип и ми се обојица загледасмо у црвени споменик покривен маховином." Читај сад мој Обрадовићу јер сад верујеш у мене ?".„ У век“, одговорих тужно и скоро нечујно. Помислих, тако се плаћала слобода крвљу у туђем селу и забрану и на међи. Он приђе и поче да чита слова са црвеног камена. „Пиши ти Обрадовићу, јел' може“: Овде лежи тело Димитрија Павловића, рођеног 1886. године, а погину као војник на положају код села Забрега 1915.г. и сестра му Ана Павловић, рођена 1895. г. умрла 1917. године, када је село Рановац интернирано у Криви Вир. Споменик подиже отац Павле Трујић... „Ето, то пиши - интернирано село Рановац у Криви Вир код Зајечара, тога нема записано у књигама, заборавило се много чега". "Па ми смо ваљда ту", насмеја се песник. Запалише воштанице и одстојаше који тренутак у знак поштовања на ове страдалнике. Затим се вратише у џип и назад на раскршће код Китанове стражаре, или карауле. Поново угледасмо споменик у камену преко пута стражаре. Беше такође обрасао у маховину. Обрисасмо га вуненом крпом а слова се указаше. Опет чита и диктира у перо: Пирамидални облик, црвени камен, слова дубински урезана. Име и презиме нечитко? „Успомена из Европског рата, нашем оцу из Рановца, заробљен 1915.г. а рођен 1870. године, умро у ропству у 48. години, фебруара 1918. године. Јован М. Згрчић, рођен 1897.г. умро у Бугарској 12.11.1917.г. и Маринко М. Згрчић, рођен 1896.г. заробљен у 21 години и интерниран 1917.г. Споменик подижу синови, браћа Раденко и Петар 1929.г“. ...

Прелазимо пешице преко раскршћа а поред пута, идемо дубином парцеле њиве која је под кукурузом, сва у зеленилу и лепо ошпартаним редовима. „Богами лепо је кренуло“, помислих, идући тако пред нама се указа травнати део, правоугаоника. Из траве су вирили бели мали каменови, то је то. Гробница са око 10 метара ширине, и дужине 16 метара. Погледом прелећем и бележим. При крају са северне стране стоји споменик од црвеног камена. Нови крст, споменик подигнут је недавно палом из Дубнице. А на источној страни такође, недавно је изнико млад храст. Гробница се налази уз сами пут - такозвани „Влашки друм", то је траса поменусмо средњевњковног пута. Од саме карауле -стражаре је раскрсница путева који воде на многе стране,Каменово, Старчево, Кнежица, два пута из Рановца, и задњи који води ка Мелници и Витовници. У близини је та велика ограђена парцела, где људи узгајају кукуруз. Сада Власништво Трујић Зорице а некад Трујић Трује из Рановца катастарске општине Кнежица. Примећује се да поред споменика зараслих у траву и поред реда багрема, виде се остаци свећа, воштаница и увелог цвећа. Приметно је да су ту у углу пањеви и дрвена грађа, препуштена труљењу због поштовања на расуте кости, ко зна зашто није хтео власник да их користи. Са североисточне стране, постоји капија која води у имање и у ову заборављену костурницу рекосмо то је на неколико метара од друма, уз сами ред багрема и два храста лужњака који су изникли од пре око 20 година.

У костурници, над земљом сада има осам надгробних споменика, кажу да их је било много више али су небригом попадали. Од тога шест у камену у пешчанику, са натписима који су нечитки и обрасли маховином. Од тога један од црвеног камена, поломљен у делу који иде у земљу преко половине као и један нови у облику крста подигнут у бетону са именом Љубомир Марјановић - Дубница. На поломљеном постоји запис Крста Момировић, ђак 4. разреда из Дубнице. На северној страни гробнице је споменик од црвеног камена, подигнут 1955. године на коме пише: Илија Лазаревић и жена Иконија, погинули су од стране непријатеља, са својих 70 другова 1916. г. Споменик подиже син Алекса и унуци. Овај споменик нам је баш помогао да утврдимо тачно место Рановачке трагедије.

Храбро и за поштовање, (година нетачна) али један запис на споменику из новије историје који подсећа на ропство и скоро непознату трагедију.

Дан је био поодмак'о, било је време на сату 10 часова и 45 минута. Поново запалише десетак воштаница, а песник ливадско цвеће положи крај тих камених споменика.

Гореле су воштанице, а у нашим душама зебња и вапај, да се оваква трагедија и страдање Срба никад не понови.

Још пре двадесетак година (Аца Г. Ж.), док је почињао да истражује ову тематику, хроничар се згрануо зверствима која су почињена у млавском крају у Првом светском рату. За њих се веома мало знало, а и није било многих писаних података. А није ни било интересантно такве теме писати и презентирати. Од увек је било људи који су желели да оставе запис за историју. Такав је био и кафеџија Љубомир. Њега у књизи Ст. Максимовић „Успомене из окупације“ описује као једног од најдичнијих синова хучне Млаве, који је оставио писане трагове о зверствима Бугара.

ГЕНОЦИД

Љуба (Мантињоза) је записао како је најкрволочније бугарско чиновништво било смештено у Млави (седиште среза). Командант места звао се Иван Бојаџијев, резервни поручник из 51. пука, учитељ из Видина. Само он убио је преко 60 лица, чак у гробу је пронађена жена са колевком на леђима и малим дететом у њој такође мртвим. Своје жртве је затварао, био, мучио, изводио по жеље и кад му се прохтело убијао. На улици је тукао људе корбачем. Ноћу је ишао улицама вароши са рударском (карабицком) лампом, застајао пред вратима кућа и под прозорима виђенијих петровчана и ослушкивао разговоре. Своје злочине правдао је речима: „Ја чистим Балкан од хајдука“. Имао је он свог великог узора и заштитника и то у Пожаревцу. Такође зликовца Кирамиџијева из исте јединице и команде округа. Многим његовим помагачима остала су записана крвава имена у злу упамћена као: Митев, Живков, Тујканов, и њихови помоћници: Бориснов, Писамов, Стојанов и Медаров, сви из 32 Допунске дружине. Све њих је надмашио мајор Христов са својим помоћником 20-то годишњим потпоручником Бракаловом који су раселили три села: Рановац, Кладурово и Кобиље и побили истом приликом преко 250 људи, куће су им спалили, пре тога их опљачкали, ствари однели у средиште среза у Петровац, за њима је остало згариште и арлаукање паса. Никола Дјумушијев убио је 130 људи, али Бракалов је био највећи злочинац. Оног дана када је раселио поменута села око 3 часа ујутру извео је из апсане у Петровцу (17.08.1917. сви датуми у овом тексту су по старом календару, дакле + 13 дана примедба А.Ж.) 57 затвореника и ноћу под изговором да их води у Бугарску на принудни рад, повео до Кнежице и Рановачке карауле и тамо их поубијали. Поред тога што су неке стрељали, неке људе су и клали. Све то у атару Беле Воде, тада су били присутни још Аустријски капетани: Станек и Читрекел из 9. Географског одељења. Не смем ни помислити како ме прво име асоцира на „дојучерашњу браћу“ из западних крајева бивше СФРЈ. Да цинизам буде још већи фотографисали су се поред закланих и поубијаних недужних родољуба, страшно и иронично. Можда смо неке од фотографија и видели по публикацијама некад али нисмо имали појма да су оваква злодела вршена и у овим крајевима, време ће можда показати и те страшне и сурове слике.

Последњи командант у Петровцу звао се Жеков исто је и он био зликовац и лудак, све гори од горег. Он је тек достигао врхунац хистерије, уз вриску и писку затвореника уживао је док их мучи, тако да је у својој „љубави“ завршио у лудници. Шта је било са осталим зликовцима није нам познато. Чика Љуба то није записао, а стари адвокат нам није пренео, ко зна можда и тога је остало. Верујем да их је све те зликовце и звери од људи стигао мач правде, ако не њих, онда њихове потомке по оној народној: „Бог бави али не заборави.“ „Не нисам сујеверан али ко пусти крв кроз крв му се враћа и то често пута многоструко наглашавали су ми старији саговорници (подвлачи Аца Г. Ж.).

Какве су све грозоте и силовања па и убијања младих лепих девојака и жена чинили такође је остало запамћено и записано са собом у робље водили су по неколико жена. Да би остали народ заплашили и увели под режим они су затвореницима или „побуњеницима-хајдуцима како ли су све називали за смртну казну после стрељања одсецали главе. Исте набијали на колац, ражњеве и преносили улицама Петровца, да би их касније остављали да исте стоје пред њиховом командом за „наук и опомену“. Недавно писање овог фељтона ми је потврдило сведочанство академског сликара Драгана Аздејковића, које је у породици сачувао, а које је њему испричала његова баба, кад је као девојчица ишла са братом ка великолаолским воденицама по брашно а он мени испричао, како су Бугари на коњима на копљима носили српске одсечене главе од Великог Лаола ка Петровцу.

Шта се све дешавало по околним селима, приче су све страшне а ипак све на крају исте, злочин до злочина, цела књига о томе може да се напише. Свуда су имали потајнике и истурена војна одељења. Не можемо бити неискрени а да не кажемо: „увек је било финих и правих војника са добрим владањем, таквих међу Бугарима било је једва 1%“, то су углавном били обични војници без чина, људи из резерве и народа“. Ова злодела могу се поредити са онима каква је доживљавао наш народ касније у Јасеновцу или у недавној историји током рата у некадашњој БиХ.

21. септембра 1918.год. или по новом календару 3. октобра почели су полако да скидају своје натписе и фирме и пакују ствари. Бежанија је кренула, у њиховим редовима ка Горњаку и Жагубици и даље за Бугарску владала је велика паника.

Овај црни период по српски народ крвљу исписан није се заборавио до данас, ни године после пробоја солунског фронта. (Део из овог текста казивао је аутор А.Ж.Гера по први пут на свечаности и промоцији књиге „Од Цера до Кајмакчалана“ аутора Адама Стошића и поводом 83. године од пробоја поменутог фронта одржаној у Гимназији Петровац 25.09.2001. у организацији Друштва за неговање традиција ратника од 1912.-1918. чији је и сами аутор потомак и члан, као и професорке Милеве Стојановић, која је водила тај скуп).

За свакога писца је круна успеха онда када писани документ провери у народу. Тако и за моју маленкост. Најсрећнији сам био када сам у невезаном разговору са старијим петровчанином Вељом Стевановићем (жена му била медиц. сестра Неђа) сином Јове Милетиног, (Милета био Солунац од фамилије Рајковић) чуо следеће речи: „Бугарски официр и командант места Бојаџијев на поласку за Бугарску јавно је говорио Петровцем: „Жао ми је само што нисам убио Мику Живајн из Кнежице.“ (Мислио је на Мику Живиног из фамилије Душана „Прње“ који је био као и брат Демократа, брата су му убили хајдуци у Разлевцима тридесетих година, разбојници Радић и Богосављевић из околине Кучева, Микин брат Милан је такође био у власти и због ње изгубио главу тада). Само остала је непознаница: „Зашто је и како „много наљутио“ Бугарског зликовца да је жалио за његовом крвљу?“ (О истом Бугарском злоделу види опширније књигу „Успомене из окупације“ аутор Ст. Максимовића издатој 1919. а коју сам ја као реткост добио од Милета „Шумара - Ловца.) У току писања овог фељтона ауторима на увид је доставио и поклонио фотокопију званичног списка бугарских жртава од 1916-1918. Год овереног од стране среског начелника а који се чува у архиву Србије – истраживач Милан Симић – Сима из Великог Поповца чије ћемо делове по први пут објавити у наредним бројевима.

Српска војска храбро је бранила Стиг и Млаву, готово стопу по стопу од пет пута надмоћнијег Мекензијевог војника у плавој униформи. Око самог исхода борби познати су нам многи детаљи, међутим има и оних за сада непознатих који излазе у јавност после дугог низа година.

То су Бугарска злодела која су они вршили и чинили за време бављења у Петровцу и околини током окупације тачније од 14.01.1916. до 4.10.1918.год. а који су у овом крају заменили Аустроугаре. (Један део истих везаних за Каменово поменуо сам у првој књизи под насловом „Хајдучија“ примедба аутора). Они су контролисали сав крај од Велике Мораве, па до границе, не тако малу територију.

Први задатак Бугара био је да униште све оно што подсећа на Српство на државу са дубоким коренима и традицијом. Одмах су говорили да је „то Старо Бугарско од вјек'-вјекова све до Мораве“. Почели су доводити своје учитеље или су наши морали под батинама и мукама држати наставу на бугарском програму и на њиховом језику. Попови и монаси морали су држати службу и проповед на бугарском. Све старе књиге, деловодни списи и протоколи, слике српских владара, биле су спаљене или уништене чак и оне из 1821. године. Њихове су књиге уведене у све службе државе. Нажалост било је и оних Срба који су се трудили да све то омогуће. Ако би се погледало кроз историју, оно заиста стоји у време пропасти Византије како су неки од крајева називани Бугарским шумама, али били су ту присутни Срби као народ од вајкада и вековима са својим обичајима и начином живљења. Споран моменат за који су се „хватали“ је сигурно онај када су овим пределом са седиштем у Ждрелу Горњачком једно време владали Бугарски царски одметници Дрман и Куделин. Знамо како су и они прошли, међутим излишно је о томе говорити и судити како је то „Старо Бугарско од вјек'вјекова“ када знамо ко је градио наше околне манастире, Витовницу, Горњак, Тумане, Тршку цркву и друге. По овоме ми би имали право да тражимо данас део некадашње Анадолије, када знамо да је Турском освајачу Бајазиту помагао као зету наш деспот Стеван Лазаревић и у којим бојевима се са Србима и коњицом веома истакао ...

Поменутим мерама, боље рећи острашћеном бугарском цару Фердинанду морала се показати оданост и верност, свештеници на селима под принудом су потписивали неке „декларације“, како је сав народ Бугарски? Брже-боље њихови историчари су били спремни и одмах су почели да фабрикују тј. фалсификују историју. Многим местима и селима наденули су нова имена на Бугарском језику. (Види књигу Занетов: „Долината на Велика Морава“) Било је свештеника који су то смело одбијали или који су сакривали старословенске, старосрпске књиге, ризикујући живот и потомство. Неки су то ћутке радили и подносили терор а на некима су се „сламала кола“ како наш народ зна да каже. Остало је упамћено да је много бивен и малтретиран, мучен био баш прота Станојло Драгуљевић из Вел. Поповца, и поп Пера Поповић из Каменова, био је чак у логору, аиз његове званичне изјаве сазнајемо много ружног о понашању Бугара и њихових помагача.

Што они нису учинили до краја са истом библиотеком то је урадила Нова власт после ослобођења 1944. год. Где се помиње и за чије име се везује извесни официр Лазар Контић.

Јесен 1916. година, рат је увелико трајао свуда по Србији. Млавски крај је већ под окупацијом Бугарске војске. По селима се формирају општине са њиховим људима. Као и увек било је таквих у нашем роду, који се брзо нађу да сарађују са окупаторима, и да им достављају податке о начину и опхођењу својих мештана у ово тешко и ратно доба.

Бугари, најпре,заузимају сеоску општину, из ње износе књиге и архиву, све то пале. На разговор доводе виђеније сељаке из Великог Поповца, саслушавају их, прете, понижавају и позивају их на сарадњу. Обећавају да ће њих поштедети од зулума који ће чинити, над неподобним сељанима. Тако страда неповратно архива старе општине, књиге рођених, умрлих, и венчаних. Постављају, своје писаре, из редова војске, затим мењају име селу, у свом печату сад је то В. Поповац. Свакако да увек прво страда, учитељ, поп, и сеоски кмет. Тако је и овог пута било. Бугарска окупациона сила, прибегава терору, над најпре чувеним Протом Станојлом Т. Драгуљевићем, који је био не само свештеник, већ и народни посланик за тадашњи Моравски срез. Имао је и једну од најбројнијих библиотека, и са садржајима књига ретких примерцима из српске историје и цркве. Покушавају да га приволе да им се стави на служење, и да пропагира Бугарску Цркву, да литургије поја на њиховом језику. Како нису успели да сломе дух и патриотизам овог по духу стаменог Србина, они га осуђују на смрт стрељањем. Библиотеку, пљачкају, рукописне књиге пале пред сеоском општином, а седам запрежних воловских коли пуних - крцатих ретким књигама одвозе пред начелство у варош Петровац на Млави и ту у знак одмазде, да покажу своју моћ, пале књиге,и тиме чине културни геноцид. Станојлова унука од сина Саве, Радмила као млада и учена српкиња, прибегава мудрости, жртвујући себе зарад спаса како свог деде и целог села, пристаје да буде писар у штабу у селу, код Бугара. Спасла цело село од интернирања, а измолила комаданта Ивана, да поштеди живот Проти Станојлу Т. Драгуљевићу. Бугарин је уценио Радмилу - желео је њу да има за љубавницу, тако је ова жена морала да пристане на понижење и уцену Бугарина Ивана да постане његова љубавница. Радмила је по причању људи из села, као и раније ћерка Кнеза Лазара Оливера која се млада удала за Бајазита, пристала, да спаси свој народ од одмазде.

Бугари и поред оваквог договора са Радмилом, крше своју нагодбу, и на удар свог терора стављају Обрада Миловановића који је рођен 1852. године, који је био и учесник Српско-Турског рата 1876-1878. године, а и сеоски кмет до доласка Бугара. Обрад је имао своју рођену сестру Станију, која је била неку годину млађа од брата. Станијин син Сава је био комита још у балканским ратовима са Бугарима. Био је свуда у борбама по старој и јужној Србији. Како је неко од мештана из пакости и освете дојавио комадантима села Ивану и Ангелу, они притворе ово двоје Срба. Почињу да их у сеоској апсани муче, најпре их обоје туку воловском жилом. Како им батинањем није успело да дођу до одговора где се крије комита Сава, прибегавају да их туку по табанима, да им клинове забијају под нокте на ногама и рукама. Та тортура је трајала данима. Комита Сава са својим ратним другом Русом на путу по Срему, навратио и до куће да види мајку и свог ујака Обрада. Имао је шта сазнати и видети. Како њих Бугари муче. Понет искуством и нетрпељивошћу према Бугарима, већ је био на свом телу опасан рединицима и бомбама, пође да им се освети, да спаси своје најмилије. Бива спречен, мољењем и љубљењем до ногу од снаје свога брата Љубисава тј Милке. Милкин је муж већ био у борбама и рату у Србији. Милка се плашила одмазде да због Саве и мужа, Бугари после не побију сву нејач и не спале куће, и село, а да не навуче неко проклетство јер је веровала у Божју казну. Тако се брзо чуло по селу да су комите опколиле село, Бугари у страху, пуште Обрада и Станију, који су измучени милели до својих кућа. Липтала је крв из њихових рана, месецима могли су само да леже а нису могли ходати. Много су мелема њихови ближњи стављали на ране и убоје да бих их залечили. Опоравили су тела, ал' рану у души су носили до краја живота. Обрад је поживео 102. године, а Станија пуне 104. године. Под Бугарима кмет у селу је био Таса Ђурђев, а млађи кмет Живан Тозин. Треба казати и овај податак, да је поред многих комита из села, Беке и других. Да се Бугарима у борбама највише осветио сеоски ковач, Љуба звани Калакурда. Он је по доласку из рата дуго чувао одело које је било натопљено крвљу закланих Бугара, причао је као је свакодневно убијао Бугаре, који су на подмукли начин, кад пада киша ускакали у ровове српске војске, и убијали увек са леђа Србе бајонетом. Љубисав је живео у свом Великом Поповцу, рођен је 1887. г , а умро је 26.02.1960. г . Штаб Бугарске окупационе силе, је окупирао кућу мештанина Мише Рајчића и њу се настанио, у садањој „Влашкој мали". Бугари су имали и своје страже свуда на путевима који улазе и излазе из села. Контролисали су ко и где иде, дужност сваког пунолетног мештанина Великог Поповца је било да пријави, и да добије дозволу, за излазак и пут ван села.

Окупација под Бугарима је била мучна и тешка, остала је упамћена као болна и крвава за навек. Школа је радила под Бугарским учитељем који се звао Љупчо Иванов, и он је ђаке и наставу спроводио на бугарском језику, тражећи да ђаци наглас понављају: „Аз с/м Блгарин, татко ми Блгарин, маика ми је Благарка, Всичките смо Благари". Многи су и стекли иметак под Бугарима, на штету својих мештана, но све је то Божја сила, брзо „наградила“ и вратила на почетак. Тако је текло време под окупацијом Бугара у Великом Поповцу од 1916-1918.г. а и многим другим млавским селима.

Дакле, Бугари су на силу покушавали у своје редове да мобилишу српске регруте. Они су бежали не желећи да служе њихову војску. Тако су планине Хомоља и шуме подно Хомоља биле пуне младих људи а салаши живели пуним јеком. Све што је и мало пружало отпор, било је страшно батинано и мучено. Трагови од крви били су исписани по зидовима и стајали су задуго на среском затвору и начелству. Бугари су били прави мајстори у формирању шпијунско-потајничке обавештајне службе. У исту су увлачили, жене, децу и инвалиде, старце. Ко се нашао у тим играма ретко је остајао неокрвављених руку или без трагова корбача или заточеништва у Видину, Варни на Црном Мору, где су терани многи и где су тамновали. Једном речју Бугари су се тако понашали као да су мислили да ће у овим крајевима остати за дуго и навек. Морам употребити једну неприкладну реч а која се говорила за њих „да су били велики гадови у I Св. рату“. Своје незаситиве и територијалне апетите покушали су да остваре у II Св. рату поновним поробљавањем ових делова Србије а уз сагласност и благослов Хитлерове Немачке. Само куд и камо су били толерантнији од својих дедова-очева такође окупатора и немачких слуга.

Поштовани читаоци, не знамо да ли сте обратили пажњу на једну фотографију у претходном тексту. Код ње се морамо задржати мало више. Њу је начинио извесни Караџић 18. 8. 1919. год. а на истој пише: „Жртвама бугарског зверства Беле воде, помен“. На истој се виде расуте кости и лобање страдалника, као и окупљени народ на помену, официри тадашње војске и свештенство. Ко је заправо њу и зашто начинио ?

Њу је начинио Светолик (Радисава и Алексије) Караџић из Београда, рођени Петровчанин, чиновник техничке дирекције општине Београдске, који ће после 10-ак год од овог догађаја написати Спомен књигу о изгинулим солунцима, где у једној напомени помиње и Рановачку погибију тј трагедију о којој ми пишемо.

17.8.1917. год по старом календару Бугарске комиџије су из среског затвора ноћу извеле 57 цивила, жене, деца и стараца (док у гласилу СПЦ помиње се цифра од преко 80 цивила). Чувши за ово злодело које се догодило за време Бугарске окупације а пролазећи за манастир Горњак, српски патријарх Димитрије посетио је место страдања и ову костурницу и одржао помен. Патријарх Димитрије (Мита) Павловић умро је 1930. год. а рођен је 1846. У Пожаревцу. Одмах по ослобођењу и уједињењу посетио је Беле воде и поклонио се овим мученицима и страдалницима.

Сетимо се Бугари су дошли боси и голи,а за кратко време обукли су се у најбоља одела. Поднадули се од дебелине и од објести побеснели. Хапсили су народ, мучили, били за ситнице. Срески затвор је био претесан, тако да је требало направити места за нове мученике. Под изговором да их воде у заробљеништво у Видин и Варну повели су их ноћу путем ка Рановачкој коси. У потпуном мраку напред је ишао стражар са карабитском лампом по блатњавом путу. На поменутом месту, пропланку оивиченом храстовом шумом поседали су да се одморе. Тада је грунуо плотун и затвореници су побивени. Ко је показивао знаке живота био је докусурен бајонетом. Крволоци су ископали шанац и на брзину побацали побивене у њега. Овлаш их покрили земљом. Касније је рањени старац Маленовић из Табановца који је преживео тај масакр причао о истом. Ту је било затвореника из Петровца, Забрђа, Каменова, Крвија, Табановца, Добрња, Дубнице и других среских и околних места.

О истом писао је извесни Ст. П. П. у белешкама у црквеном листу – Браничевском веснику 1933. год. (претпостављам отац песника Милисава Павловића Станимир Павловић посланик и председник петровачке општине родом из Црљенца да се крије иза горњих иницијала)

На том месту касније налазило се доста споменика и крстача, који су опомињали и причали колико може брат брата мрзети, а ми смо браћа по крви и вери тј по Богу Христу. И данас када читамо и пишемо о истом не можемо поверовати да су се овакве и сличне ствари догађале. Њихови гробови нису били ограђени а зуб времена учинио је што је учинио, тако да се много заборавило а да на поменутом месту као што раније рекосмо једва се данас примећују трагови поменуте трагедије и злодела...

МАЈКА ДЕТЕ И КОЛЕВКА

Многи не знају и неће да знају шта значе ове речи. Мајка и дете, ма које вере и вероисповести, требали би да буду нешто свето и поштовано, а опет има и новијих примера у новијој историји и свакодневном животу да их убијају монструми и зликовци. Није лако однеговати децу уздизати их и коначно подићи у људе. А за трен ратни вихор пустошио је куће и огњишта. Многи су одлазили тако у заборав. Мајка требало би да се увек и за свагда поштује.

О женама и српским мајкама - о њима је мало писано и говорено.Оне које су у многим тешким данима очувале куће, породице, имања. О њима се мало зна, остале су незапажене и неоправдано заборављене у историји и хроникама многих.А оне су замењивале својим слабашним рукама мужеве,децу,браћу,девере,очеве и др.Презале су волове и коње у запреге,краве у јармове, коње у амове и рукањице, или у плугове па у бразде, орале, садиле, копале, жњеле, брале.Није било лако управљати животињама у запрежним колима или плуговима.Стизале су оне да посеју конопље, произведу ткањем од истог платно за одевне предмете или покућство.Ноћима су ткале и плеле, а дању се радило на њиви а вечерима око домаћинства и куће, једноставно сви послови лежали су и били на њиховим плећима.Живот их је гонио и терао да у руке узимају и чекић и клешта.Ретке су биле куће где је био по неки старац, или неки момчић недорастао за војску све радно способно вило је на фронту или положају,бранила се Србија.А код куће је зависило све од женског рода. Ништа другачије и слично доживљавале су жене у варошима – градовима, некако на свој начин мучиле муке.

Знамо од памтивека и одувек било је тешких времена, ратова буна, одмазда, отимање, харања. А Велики или Први светски рат био је најгори и најтежи однео је много жртава, донео велика разарања и патње. О окупаторима, окупацијом сада нећемо се шире бавити али појединци од њих били су прави зликовци и звери, народ је живео са страхом у костима. На селу и у Србији мало када се живело лепо и безбрижно. Мушки су морали да раде да воде послове да плаћају порез и да иду у ратове. Али жене су рекосмо чувале и очувале куће, праг, чељад. Образ част и чест породице и фамилије. Доносиле су пород, неговале децу, водиле кућу и бригу о старијим.Мушки или су били у Печалбу за послом за зарадом неком или су рекох држали пушку и ратовали. Тако је то било и бивало. Било а не заборавља се, велики или највећи терет су носиле и износиле баш те жене и девојке, српске мајке и снајке. Девојке, жене са села рекох како су препознатљиве, али има ту и других оне све и данас имају златне и ного вредне руке. Гледајући њих и њихове производе посетилац или путник намерник мора се присети једног тешког времена, својих мајки, бака, сестара, њих и њихових производа,па и њихових црних марама, уплаканих лица. Радова, како у пољу тако и у башти или од оних везаних за покућство за израду појединих одевних предмета из др. Боже драги, шта све могу направити и учинити вредне женске руке.

ДОГАЂАЈИ У ВЕЛИКОМ ПОПОВЦУ ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Сећања и казивања Аксентија Томића из Великог Поповца на бугарску окупацију током Првог светског рата.

Аксентије Томић рођен је 11. априла 1920. сада има 91 годину, њему је пренела у аманет мајка Алимпијада-Вада и отац Миајло Калинић, следећу причу, како је отета општинсак каса са новцем.

Рат је, Под Бугарима председник села био је Милан Траиловић, а благајник Лека Рајићев. Они су држали општину, али у то време у селу биле су и комите које су Бугари , па и народ називао одметницима, хајдуцима. Ти људи нису трпели неправду и терор бугарских војника. Из села су били међу њима Василије Цицин, Драга Златин, који је у неком окршају остао без једног ока , дружили су се са истомишљеницима из суседног села Кочетина.Са властима у селу био је повезан Тоза Тацин који је уједно био повезан и са одметницима, и које је такођер редовно извештавао шта власт припрема. Бугари су у срезу па и селу спроводили своје законе. Општинска каса била је у згради старе општине, која се налазила иза садашњег Задружног дома, а одмах поред старе механе. Знамо да је у њу свраћао нешто раније и путописац Феликс Каниц. Каса је строго чувана и у њој је био новац и друге драгоцености народне који су Бугари сакупљали преко председника села Милана Траиловића и благајника Леке Трајића.

У то тешко време није било соли на тржишту. Одлучили су уз допуштење Бугара да са новцем који је народ дао да набаве со за личну употребу становништва. Решили су да купе со и да се и они овајде за који динар за себе. Отишли су запрежном кочијом у Велико Градиште и тамо купили одређену количину соли од Румуна и исту су дотерали у Велики Поповац. По доласку одмах су со у мањим количинама поделили мештанима . Преостали новац нису вратили уз образложење како ће бити подмирени сољу следећи пут. Новац су ставили у општинску касу, а један део задржали за себе. Ова двојица водећих људи из села прво су легалним путем на збору обзнанили како треба новца за куповину соли, новац су добили, један део утрошили за со, један део узели за себе , а остатак је чуван у каси. Али ни Бугари нису били имуни на новац, они наређују да каса мора да се пребаци за Велику Плану, у њихов главни штаб за овај део Србије. Новац по налогу Бугара требали су да предају председник Милан и благајник Лека. Наредили су сину Мијајла Радојковог да са коњима и запрегом одвезе њих и општинску касу у штаб у Велику Плану. Пред сам полазак на пут, председник и благајник су са бугарским карабинима чували општинску касу и народни новац. Нешто пре њиховог поласка, одборник из села Тоза Тацин дојавио је одметницима да ће ова двојица са касом поћи у одређено време на пут. Комите организују заседу на брду „Ђула“ код тзв. Кочетинског пута. Овом догађају претходила су и нека предказанија, наслућивала се несрећа. Путници и кочијаш нису могли неколико сати да упрегну коње. Коњи никако нису хтели да приме амове...

На брду Ђула у заседи чекали су одметници, Вујица из Кочетина са још двојицом из Бошњака, а са њима Драга Златин звани Ђордан и Василије Цицин. Неко је командовао из заседе: „Стој!“ "Пушке су у вас уперене!" Кочијаш који је седео напред и кочијашио зауставио је запрегу, председник Милан и балгајник Лека, наслоњени на своје пушке немају времена ни да реагују. Све се одиграло јако брзо. Следеће питање је било:“ Где сте пошли и шта носите?", а затим следи команда: „ Милане, силази са кола !“ Видевши да ће бити убијен, председник прихвата да отвори касу и да им да новац. „Не Милане“, - командује Василије. "Силази ти дол'!“ Одметници му прилазе и говоре: “Милане, не требају на народске паре, већ нам треба твоја глава“. Пуцају у председника Милана Трајиловића право у чело, крв је липтела свуда у около, био је мртав на лицу места. Затим убијају и благајника Леку, потом наређују младом кочијашу: “А ти се врати натраг у село“, чак шта више помажу му да занесе и окрене кола. Кочијаш је био јако млад и веома уплашен. Њему су обећали да га неће дирати. Младићу дају наређење да касу са новцем вози право код куће убијеног председника, а да при уласку у село мора да гласно виче и да обавештава народ како су председник и благајник убијени због сарадње са Бугарима , и то да ће тако проћи свако ко иде против свога народа. Кочијаш је тако и урадио. У селу народ је излазио на пут и сокаке и у страху слушао шта се догодило. Убијени су лежали на путу, на брду Ђула. Нешто касније дошли су Бугари и одмах опколили село, али одметници већ су се повукпи и сакрили у густу шу. му на ободу села. Бугари су знали тачно ко је починио убиство, у знак одмазде запалили су куће одметника. Том приликом пале кућу Станије Живановић чији је син био у комитама. Куће су гореле, а питање је било да ли је народ покорен? Одметници, хајдуци, комите, како су их Бугари називали били су сакривени у колиби Мијајла Радојковог, одмах поред записа у пољу код кога се славила „Вртолома“.

Овај догађај остао је упамћен до данашњег дана. Неки данас говоре како је то била каса попа Станојла, што није апсолутно тачно и што својим казивањем демантује и наш саговорник.

ТУГА ПРЕГОЛЕМА ЗЛОЧИН ЗА ЗЛОЧИНОМ - СИЛОВАЊА

На све српско, женско, што је носило сукњу поједини Бугарски војници су нападали и кидисали као бесни пси. Мањи број жена је ишао милом или из неког личног интереса, а већина силом. Нека напаствовања и силовања су откривена и забележена у поменутом списку ратних злочина и злочинаца, а који је записао др. Рајс,( а публиковали Милоје Пршић и Слађана Бојковић- Страдање српског народа у Србији 1914 -1918 г.). Нека силовања никада нису откривена над српкињама из разлога што су жене или девојке ћутале и носиле , скривале свој бол и срамоту у себи целога живота , ни данас није ни мало пријатно говорити о овоме. Сетимо се како је било време живљења на почетку прослог века када су у потпуности у Србији и породици , домаћинству владали патријахални односи. Имамо података да су поједини Бугарски војници заражени полним болестима намерно ширили, гонореју или сифилис, тако наређење било је подржавано од њихиових предпостављених официра. У истом предњачио је, и „благословио,, потпоручник Чавдарев. Остало је забележено како је извесни бугарски официр Мијур Фердинанд у својој објести и лудилу, боље рећи иживљавању своме псу подвео Једну српску жену. Наравно силовања су злочини који се 'најтеже установљавају, а да не причамо о броју ванбрачне деце у одсуству мужева, затим дивља киретирања и трљања код баба, доказује да је тога било у великом броју. Дакле бугарским војницима и комитама нико од виших старешина није забрањивао да то чини. Бугарски митрополит Мелентије говорио је како у томе нема ничег лошег и злог!? Наравно билоје намерних интернирања мужева срба без икаквог повода и разлога само да би се лакше дошло до њихових жена. Вршене су намерне преметачине и претреси по кућама , подметања лажних доказа позиване су жене на саслушања у сеоске канцеларије , а потом ту и силоване. Остало је забележено да је то чињено са садизмом и иживљавањем, кћерке су силоване у присуству мајки и обратно. Пре тога нељудског и срамног чина биле су мучене , а често пута и бодене бајонетом и камама. После обљубе и силовања биле су по кратком ликвидиране и гурнуте на сметлишта или потоке. Да би се заштитиле од скотова и напасника млађе жене су се маскирале и забрађивале, носиле мараме , шалове, одрпану одећу, преоблачиле у старце глумећи болест и изнемоглост. Рекпи смо да је Бугарска извршила неформалну анексију окупирањем територије Србије, делећи теритотију на две војно-управне области: Моравску и Македонску, седиште прве било је у Нишу. Сетимо се Бугари су сматрали ове крајеве „да врше ослобађање бугарских западних покрајина". Државна политика тадашњих Бугарских власти била је да је држава Србија нестала,а да народ и становништво представља асимилиране тј. Србизоване старе бугаре. Рекосмо да су се зато трудили да униште све што је представљало српско и стару средњовековну српску државу. Да би нам било јасно једна изјава председника Бугарске владе тадашњег окупационог режима Васила Радославова каже следеће: „ Може се Србија обновити, може Србија после рата и да се повећа, али у Србији више неће бити срба.“

Шта је ово питамо се , каква је ово изјава , каква се ово политика водила опростите зар овде нема геноцида ? Још почетком двадесетих година прошлог века а након завршетка рата Сретен Динић писао је:“ Да се море претвори у мастило, небо у

хартију , а сви људи на земљи у писаре, па се неби могло описати, све оно што су Бугари по Србији починили, сваки човек, жена или дете, свако село или варош представљали су за себе нарочиту повесницу или роман,доживљаје и патње.“( види говор др. Славенка Терзића у Сурдулици на спомен академији 28.05.2010.г) Из Србије у бугарске логоре послато је по разним основама преко пола милиона људи. Неке од жена бугари су продавали Турцима за хареме као робље. Никада се немогу заборавити следећи логори: Варна, Горње Пачарево, Горња Ђумаја, Пловдив, Софија, Парзарџик и др.

Пре него што почнемо са изношењем званичних чињеница и података које је у име Српске владе , а у вези почињених ратних злочина у току Бугарске окупације , записао и сачинио др Арчибалд Рајс децембра 1918.г. и јануара 1919.Г. у многим местима моравске управе па и Млавског среза морамо се подсетити следећег: у ратовима од 1912.-1918.г. на ратном пољу изгинуло је мушких глава из Млавског среза 4041. , тачну евиденцију рањених немамо, постратно оболелих такође. Напомињемо да је у другом светском рату лево орјентисаних из Петровца и околине изгинуло око 2500 бораца. Десно орјентисаних , стрељаних , убијених под разним околностима ни данас незнамо колико је. Када све ове цифре саберемо то је близу 10000 што је много, много је. Указујемо на чињеницу да нам је ратовима, окупацијом, разним стрељањима, болестима и постратним синдромима уздрмана генетска основа. Срби у старту прошлог века ,а и касније су добрим делом уништени.

Сада ћемо по селима изнети тачан број ликвидираних цивилних жртава , жене , деце, стараца и регрута. Незнамо да ли ће млађи нараштаји имати потпуну слику о тадашњој ситуацији на терену.

Српска војска је одступила у највећим мукама и патњама јединим преосталим путем ка Албанији и Грчкој. Тамо су лечили задобијене ране, вршили прегруписавања и спремали се да се врате и ослободе поробљену земљу и отаџбину, да освете своје најмилије, да се врате код својих кућа и на своја огњишта. А у Србији, оно што је остало од народа и цивила трпело је велико зло и зулум од Бугара и других непријатеља.

СЕЛО КОБИЉЕ

У селу Кобиљу које је припадало Млавском срезу, Бугари су ликвидирали 40 особа од тога 14 жена плус 13 регрута који су побегли у шуму не желећи да служе у Бугарској војсци, и остало су старци. Попалили су куће, салаше, отимали су од народа пшеницу, кукуруз и све друге драгоцености. Цркву и школу су порушили лимени кров и звона однели, светили су се недужном народу, а проповед и верска служба у цркви није држана јер су знали да је свештеник из тог села био у 9. пуку са српском војском негде у Грчкој. Такође школа није радила, прозори и врата полупани су, намештај разнешен, а у томе је водио евиденцију бугарски бирник по имену Пужијев са осталим официрима које ћемо касније поменути.

СЕЛО КЛАДУРОВО

Од бугара убијено је 75 цивила, од тога 26 жена, 12 регрута, и 3 старе жене. Убили су чак и трудну жену на порођају док је новорођенче плакало. У овом селу силоване су неколико девојчица од 13 и 14 година у сеОској кафани, а у злочину су учествовали 15 војника. Стрељања је наређивао поручник Петар Величков из 32. пука, а по наређењу вишег предпостављеног комаданта Петровца Христова. Такође остало је забележено да је подофицир Величков отимао од жена накит. Током рата (окупације), Бугари су од народа отимали такорећи све, па и животне намирнице: пшеницу, кукуруз и остало. Школа је била затворена, демолирана, столарија и друго разваљено и покрадено. Народ је отеран у интернацију и ропство. У селу је било војника из тзв. „Ловачког одреда „ састављеног од Бугара, Албанаца и Турака . Овде др Рајс наводи податак како су Бугари држали у Петровцу испред Скупштине говоре да убеде народ како су они Бугари, а не Срби (то је било током августа 1917. год).

СЕЛО РАНОВАЦ

Као и Кобиље, у више махова је паљено и интернирано у Криви Вир и друга места Неготинске крајине. И у овом селу су Бугари вршили одмазде, преметачине тражећи под изговором одметнике и хајдуке, и овде су убијали недужне цивиле вршећи разна зверства. У самом Рановцу убијено је 70 особа, док су четири старије особе умрле током пута у интернацију, плус три особе које су још 1915. г убијене од Немаца. Остали су ликвидирани током марта и априла 1917. г. 10 млађих особа нежелећи да служе бугарску војску бивају убијени, тако да је то цифра преко 80 жртава, од тога 27 жена, не рачунајучи 57 убијених на рановачкој караули, а које смо поменули на почетку фељтона.Током одласка из Рановца др. Рајс спомиње како је видео свежу хумку и затекао жене из Рашанца на гробљу убивених српских жртава.

ВАРОШ ПЕТРОВАЦ

Комадант места био је капетан Немац Кеферштајн, професор са Универзитета у Хамбургу. Из вароши интернирано је више од 30 особа старији од 50 година. Немци су у почетку одузимали од народа стоку и др. да би их 2. јануара 1916. год заменили Бугари. Већ 2. фебруара 1916. почели су да ликвидирају становништво, тада су убили 7 мушкараца из Крвија , Стамнице, Каменова и Бистрице. Сведок Милутин Станковић навео је касније како је видео да Бугари убијају 9 особа од којих 3 жене које су носиле колевке са децом. Комадант места био је поручник Бојаџијев, професор гимназије из 51. Пука. Он је имао своје помоћнике, Љубенов Данил, адвокатом из Софије и резервног поручника Василија Митевима. Они су наређивали погубљења људи. После за комаданта је дошао капетан Ђорђе Петров. Он није нико убио. Затим је дошао потпуковник Тујиков из Софије, из 32. пешадијског пука, трговац.Он је убио 8 особа из околине 10. маја 1917. год. После њега дошао је поручник Бркалов, који је наређивао убиства у Кобиљу, Кладурову, и Рановцу. У Петровцу није убијао.

32. пешадијски пук чији је комадант био В. Христов обучавао је ловачке војне одреде ради покоља. Списак злочинаца и жртава злочина је веома дуг. Само у горе поменутим селима и Петровцу настрадало је преко 300 цивилних жртава. Што је много, много је, и све то подиже ону поменуту цифру од 10.000 настрадалих Срба у последњим ратовима. Аутори фељтона су се руководили мишљењем да имена жртава овог пута не публикују , по оној народној „мртве кости не померај“ што не значи да неће учинити у некој од будућих публикација које ће евентуално штампати.

Списак бугарских официра, и осталих органа који су вршили разна злочинства над српским живљем за време окупације (1916 -1918.г) у тадашњим општинама среза Млавског.

Желим одмах да напоменем да незнамо да ли су исти процесуирани и да ли их је стигла казна Међународних комисија и судова, али вјерујемо да Божја јесте, јер се из доле приложеног може видети где су , када и како вршили разна убиства, силовања , пљачке, злочине уопште....

Погледајмо докуменат бр. 177 у њему се каже :

Мајор Христов из Варне као командант у Пожаревцу, Петровцу издао је наређење да се села Кладурово, Кобиље и Рановац интернирају и екзекутирају , одговоран за паљење кућа у Добрњу , за изнуду новца,разне пљачке, убиства, такођер је одговоран за масовно убиство на рановачкој караули 1917. г. тј. у атару општине Кнежичке.....
Петров , капетан , непознато одакле је , командир чете и командант у Петовцу 9. Маршевског пука, одговоран за убиства људи из Добрња , у Кушиљеву и у Пољу општине Добрње.
Димитров, капетан, непознато одакле је , командир 14. допунске дружине, оптужен за злостављање и тешке повреде људи из Рановца и Кнежице марта месеца 1918.г. као и интернирање грађана из Златова исте године.
Иван Бојаџијев , поручник из Водина, командант места у Петровцу, и командант чете у 51. пешадиском пуку, оптужен за убиства стрељањем и вешањем и то грађана из Бусура , Великог Лаола , Петровца, Витовнице, Каменова, Кладурова, Крвја, Малог Лаола , Стамнице .....
Караџов , поручник, непознато одакле је, командант места у Петровцу, командир 32. допунске дружине, оптужен за убиства у Везичеву и паљење кућа у с. Златову.
Крачунски, поручник, незна се одакле је родом, једно време командант места у Петровцу , одговоран за паљење кућа, а по наређењу мајора Христова (види списак под бр 1.) и убиства у Добрњу.
Митов , поручник из Видина, заступао команданта места у Петровцу, на служби у 51. пешадиском пуку, оптужен за убиства у Мелници и Стамници
Писанов, потпоручник, непознато одакле је , једно време помоћник команданта у Петровцу, оптужен за силовање у затвору у Петовцу девојака из Добрња, убиства у Манастирици, као и батинања и мучења....
Бркалов, потпоручник, непознато одакле је, на служби у 32. допунској дружини, и заповедник Комита у Петровцу, одговоран за убиства у Рановцу, људи из Табановца, Шетоња, затим уцене, изнуде у новцу, дукатима код људи из Шетоња, а за убиства у селима Витовници, Кладурову, Крвју и Рановцу. Такођер одговоран за стрељање цивилни жртава на Рановачкој Караули , одговоран и за пљачке и интернирања која су вршиле Комите поготово у Рановцу.
Попов, потпоручник, непознато одакле је , био је вођа одељења „изуземателне команде“- за снабдевање војске храном и др. терети се да је украо новац у Добрњу , као и у Забрђу.
Христо Цветков, потпоручник, незна се одакле је , вођа Комитске чете , оптужен за пљачку, отимање новца у Кобиљу над свим становницима овога села током интернирања.
Дончев , поручник из Јанбола – 4. коњички пук , оптужен за пљачку и изнуђивање новца од 206 душа затворених у раниовачкој школи које су намеравали да поубијају, интервенцијом пуштени.
Апсанов, потпоручник, непознато одакле је,иследник у Комитама, на терет му се ставља убиство у Дубочкој.
Габровски, поручник, непознато одакле је, на служби у 14. допунској дружини, убиство у Златову
Жеков, потпоручник из Софије, из Бироа 32. допунске дружине у Петровцу, убиства у Ждрелу , пљачка и злостављања у истом селу, као и у Каменову, Кнежици и Петровцу.
Коста Битушев, -фелдфебел-(резервни) незна се одакле је, војно рајони начелник и командант места у Петровцу, изнуда новца, под претњом смрћу у Петровцу у затвору од мештана Буровца,
Ћира Караџов, старши горски стражар , шумар за млавски срез , отимање новца у Трновчу.
Раја Иванов , из В. Трново, наредник , водник Комита , изнуда новца у Кобиљу 1918.г.
Атанасије Бознов, наредник из Нове Загоре, код Комита нредник, злостављање и вешање грађана у Кобиљу и Аљудову,
Петар Величков, нареденик , непознато одакле је , старешина војника у Станмници, убиство и злостављање у овом селу.
Хрисо Свештаров , наредник из 9. Маршевског пука, туча, злостављање, изнуђивање новца у Црљенцу 1918.г.
Атанас Пермингов , официрски кандидат, председник комисије за одузимање хране, одговоран за тучу и изнуду у Црљенцу
Иван Ђетов , наредник у Вошановцу, одговоран за убиства људи и девојака у атару општине Кнежичке 1917.г. и у Вошановцу.
Никола Ђумишев, Комитски војвода из Софије, планинске дружине, оптужен за убиства , пљачку и злостављања у Каменову, Кнежици, Манастирици, Рановцу, за убиства на Белим Водама, за мучење и изнуде у Петровцу, Старћеву, Црљенцу.
Атанас Муржев, Комитски војвода планинске службе, непознат одакле је, злостављање и мучење грађана у Црљенцу, упамћен да је кидао месо људима са тела клештима.
Вељко Мајданжаров, непознато одакле је, војвода Комитски, злостављање и туча у Великом Поповцу.
Димитрије Поп, подвојвода Комитски, убиства у с. Трновчу.
Димитрије Трандафилов, поднаредник из Ајчара- Свиштова, у Везичеву злостављање и туча.
Ђорђе Пешев, непознато одакле је, поднаредник у Кладурову, старешина овог села , оптужен за разбојништво
Петар Величков, непознато одакле је , поднаредник , старешина у Кладурову, такођер оптужен за убиства и разбојништва у овом селу.
Тинча Русев, непознато одакле је , поднаредник, водник Комитски, зластављање , туча у Кобиљу (поготово стари људи, жена, деце и цивила)
Флота Тупилов, поднаредник, непознато одакле је, на служби у 9. Маршовском пуку, командир одељењаљ у Рашанцу, за ово село и околину, одговоран за паљење кућа и други зграда, у Црљенцу, као и за злостављање, тучу и изнуду новца у истом селу.

Па од броја 33. до 39. набројани су каплари:

-Никола Ников, Комита из 9. пука , злостављање и вешање у Буровцу

-Никола Гоцев, на служби у 14. допунској дружини на служби у Златову, туча , злостављање.

-Тодор Мишчев, старешина у Кладурову, убиство са разбојништвом

-Лазар Христов, из Белог Поља код Белоградичка , командир одељења у Рановцу, убиства у Рановцу и Манастирици , као и злостављање и изнуда новца.

-Стеван Мечков, каплар такођер из Нове Загоре, из 32. допунске дружине, убиства жена у Рановцу.

-Сима Јанков, старешина у Старчеву, паљење кућа и других зграда , као и злостављање, туча, отимање новца и остало.

А то је исто радио и каплар Илија Николов, у Старчеву.

40. Јанош Н. , редов из 32. допунске дружине, комита, злостављање и туча у Витовници.
41. Никола Николов , каплар, задужен за одржавање реда у Вошановцу, палио куће и зграде у овом селу 1917. г.као и редови Мита Н и Ангел Н, оптужени за иста дела у истом селу.
42. Татаклиа Н , такођер у Вошановцу, туча и злостављање.
43. Вељко Најдаров, редов, 9. Маршевски пук, батинање грађана у Забрђу.
44. Петар Минчев, редов , коњаник 4. коњичког пука, убиство у Кобиљу.
45. Матеја Јованов , редов , војник у Кобиљу, туча и злостављање старијих људи , деце и жена у Кобиља.
46. Крачун Паунов, редов , старешина војника у Кобиљу, паљење кућа и други зграда над 49 лица коме је све попаљено.
47.Рамадан Иса , редов из Прешево, војник, 9. Маршевског пука , убиства и пљачка у Манастирици 1917.
48. Иван Георгијев, редов из Нове Загоре, 9. Маршевски пук стациониран делом иу Манастирици, паљење кућа и остало 1916-1917. заједно са Борисом Кировим, редовом из истога места, само овај је и пљачако новац и одело.
49. Н. Иванов, наредник из Јамбола , заједно са Јанком Н , редовом , одговорни за убиства у Рановцу 1917. војници 4. коњичког пука.
50. Коста Костов, редов 32. допунске дружине, у Трновчу пљачка, злостављање, туча у овом селу 1918.
51. Ахмед Н, редов 9. Маршевског пука, изнуда, туча, пљачка у Црљенцу 1917.
52.Димитрије Трандафилов, редов 32, допунске дружине у Ћовдину, убиство, у овом селу 1917.
53.Стеван Богојев, околски начелник среза Млавског из Видсина на служби у Петровцу, оптужен за убиства у Белим Водама, Кушиљеву, Добрњу и Петровцу.
54. Роман Трифунов, из Силистрије, жандар полицијски наредник, старши надзорник полицијски за Боденице, злостављање, туча, убиство у Каменову и Великом Поповцу
55. Димча Ж Фарђанов, тајни полицајац из Млекарево село , убиство 1917. г. у Петровцу једног човека из Великог Лаола.
56. Ангел Н, редов, полицајац, незна се одакле је, злостављање и туча у Великом Поповцу 1918.
57. Костав Попов, редов , полицајац, из Софије, злостављање и туча у Вошановцу 1917.г.
58. Анта Н , полициски жандар, незна се одакле је , на служби у Жабарима, злостављање и туча у затвору, изнуда дуката од људи из Добрња.
59.Звани - Попчић, жандар полициски, незна се одакле је, убиство и злостављање 1918. у Забрђу,
60. Јордан Величков, старши полициски стражар, незна се одакле је, на служби у Седлару,срез Ресавски, злостављање и туча, силовање жена у селу Златову 1917.
61.Дима Зеч, тајни полицајац, из села Млечева Нова Загора, пљачка и отимање новца 1918. г у Табановцу
62. Звани- Поп , жандар, злостављање, туча и изнуда новца у Црњенцу 1916.г
63. Јота Пујев, државни бирник- порезник, вршио наплату пореза по сеоским општинама Млавског среза и као порезник злостављао, пљачка, изнуђивао новац такођер наплачивао новац без признааница, а новац стављао у ђеп, то је нарочито чинио у Мнастирици
64. Никола Магаров, полицијски жандарм, из Видина, пратилац порезника при наплачивању пореза, оптужен за злостављање и позреде тела цивилима у селу Забрђу 1917.г.
65. Ставра Н , поднаредник и Ангел Марков, редов, незна се одакле су, оптужени за убиства 1917. и силовања у Мелници 1917.г , а помагали им још Иван Н , редов, Вељко Н, Амед Амедов, Тодор Н, и Велимир Панов.
66. Рафаило Антов , незна се одакле, чиновник у реквизиционој комисији, злостављање и туча , отимање новца у с Трновчу 1918.г
67. Јања Стојанов, председник општинског суда из Софије, председник општине у Великом Поповцу, злостаљање и туча грађана 1917. г.
68. Василије Влајев, исто председник општинског суда Софије, и исто председник општине у Великом Поповцу, учинио иста дела 1918.г. у истом селу.
69. Владимир Михаилов, председник општине у Човдину, непознато одакле је родом, злостављање и туча грађана, извршење смртне пресуде вешањем.....

Начелник Среза Млавског Краљевства Срба Хрвата и Словенаца

Поверљив број 202. 7. јула 1919.г. Петровац

Начелник среза
Бож. М Крстић

А.С. Комисија К2

Као што се види из приложеног документа за многе окупаторске војнике и официре подаци су непотпуни, да би временом за неке се сазнало да су из Македоније, што је сигурно било жалосно и тужно. Подсетимо се ранијих закључака и изјава Бугарских званичника у току овог рата, њих смо цитирали. Из истих се види и из којих се може закључити за овакве поступке да су имали подршку својих предпостављењих, а и државника. Њихово гесло,једно од многих било је, подсетимо се,како чисте Балкан од хајдука , разбојника, побуњеника. Сигурно да је било и тога, али било је и претеривања. Предстојећи Други светски рат, а други догађаји бацили су у засенак и заборав, много чега, па и ова бугарска злодела. Сигурно да је народ Млавског краја опростио бугарским окупаторима много чега горе поменутог. Наш циљ, аутора , био је као што смо рекли да се из садашњег запуштеног и јадног стања костурнице на Белим Водама, бар поменути простор уреди и подигне једна спомен плоча са пригодним натписом. Како се слично не би догодило никада више ни једном народу....

Први снег је пао преко ноћи, други дан св. Алимпија, децембар је . Јутром двојица аутора поново крећу за Рановац, фељтон који објављују изазвао је велико интересовање, кренули су да допуне још нека сазнања у циљу заокруживања историјске истине. Путују новим асфалтним путем који је недавно направљен преко Кнежице до Карауле, лепо. На кратко стају, фотографишу поново некадашње место Рановачке трагедије, продужују у Рановац, у центар села. Код поште затичу своје саговорнике. Сакупио их је управник Поште Славиша Милић – Гума. Разговор потиче са Александром Драгуљевићем, званим Пуром, некадашњим кафеџијом Богољубом Барбуловићем. Ауторе је занимала прича о рановачком бугарском војводи Луки Колеровићу, а и о другом. Многе контрадикторности су се појавиле, баш у питању код Луке Колеровић, војни инвалид, учесник Балканских ратова, који је био спомињан. Једни су га кудили, а други су га хвалили. Први су говорили како је могао више народа да спасе из Рановца и околине, а други да је време било изузетно тешко и да се није могло више. Лука је рођен 15.06.1894. док по црквеном запису 17.05 1894. од оца Илије, жена му је била Марија, рођена 28. 09. 1894.г. син Бранислав 1926. као и две кћерке удате у суседно село. Поменути , како су га звали Војвода, остало је запамћено да је био војвода са надлежношћу све до Мораве и Смедерева , да код његове куће увек га је чувала једна десетина војника и да је сарађивао са бугарима. Никакви писани података о томе сада немамо. И одмах напомињемо, да је Лука имао каквих дела сигурно да неби му било праштано од власти Краљевине Србије, чак шта више, прича се и данас да је био јако богат , успешан , писмен, веома добар говорник, да су му свуда била отворена врата. Продавао је и секао храстову шуму, композицијама које су одлазиле за Београд и даље, посећивао је дворске канцеларије,имао је пет парних машина, вршилице, први аутомобил, џип, и много чега , па опет народ га није волео. Зашто? Наш народ неволи успешне људе.

По повратку са Солуна неколицина мужева (а то се увек касно сазна) дознавала је да су бугарски војници имали интимније везе са њиховим женама, и то смо рекли како и зашто у ранијем тексту. Остало је запамћено, а наши горе поменути саговорници су потврдили, да је извесни бугарски војник по имену Бајрам- Богдан био заљубљен у младу и лепу Ружу- Ружицу Патрашку, по повалчењу војске вратио се коњем са којим је ушао у сеоску кафану, претио мештанима , витлао сабљом , хтео је пошто пото са собом да поведе поменуту. Због својих злодела, присутни су се разрачунали и био је по кратком ликвидиран. Помињана су још неколико имена бугарских официра , али напомињемо да су све то приче рекла-казала јер за сада немамо писани података. Остало је запамћено , а о чему нам је причао деда Војислав Воја Ђурић из засеока Ђурића, како је њему пренела мајка Иконија и отац Миленко(1904), о догађајима из бугарске окупације. Многа села бугари су покушали да ушоре, што је случај са Рановцем и другим влашким селима, попалили су салаше , повукли јасну границу изнад које није се смело излазити ( само са писаном пропусницом) док су поједине салаше , трла, печатили блатом .Тако што су обљепљивали улазна врата, стављали своје знакове, тамо где је блато спадало значило је да је неко долазио, тај салаш је бивао спаљен наредни пут. Деда Воја (1928) нам тврди да су то биле куће где је народ живио , да је у његовој мали спаљена Мусина кућа, Алексићева , а све због хајдука који су ту били: Милије, Јане, Милеве из Гајиног Потока.

ХАЈДУЧИЦЕ ПРОТИВ БУГАРА

Дакле биле су две девојке хајдучице , ова друга остала је упамћена да је јако вешто баратала карабином и да је дивљу јабуку , плод , погађала у лету када би је неко бацио у висине, да је јахала коња, да је пуцала на бугаре. Њих су се бојали бугарски војници, а нису припадали оном соју ајдука који су се одметнули од закона зарад пљачке и личних користи. Четврти члан дружине био је Милутин Тамњанац. Због њих су бугари запалили већи део села , а и ушорили село, повукли црту и границу која се кретала: Пољана Кринули па до Јошића ка месту тзв. Орљево до Трајана па до Вујице Штирбановића, па преко реке Витовнице и сеоског поља до гробља и до браника Катринаре. Дакле све куће , сва домаћинства била су ушорена, збијена у данашњем центру села. Бугари су у овом селу организовали логор и исти је био у кући Марка Зарића , код прве чуприје када се сиђе у данашње село.

Бугарски Штаб је био у кући Воје Стефановића- Петрике, а и у кафани Љубомира Сандоњи. Такође остало је упамћено да је бугарски војник , случајно открио у оџаку куће хајдука тако што се оцртала сенка, био је сунчан дан , пришао и убио га, самим тим кућа је била спаљена. То смутно и тешко време користили су ајдуци, разбојници за пљачкање, и зверства. Срђан Илић нам је говорио како је војвода Лука имао кафану и како је спасао његову бабу Смиљану Сулимановић која се тек породила (чију су кућу бугари три пута палили), Приликом интернације села за Неготинску Крајину . Лука је наредио неком човеку из Кнежице који је колима возио породиљу и малу децу да их чува и главом му одговара за њих , деда Александар родио се у том збегу. Луки су сви били захвални целога живота, неки нису, мрзели га преклињали. Такођер остало је запамћено да су бугари хтели 206 душа – цивилних жртава да стрељају који су били данима заточени у школи у Рановцу, Лука иако сакат у руку сео је на коња и као ветар одјахао за Ниш , право у Бугарску команду . Тамо је код команданта клечао и ишао на лактовима , измолио да се таоци пусте, и пуштени су. Поменути збег , колона ишла је до изнад Мајданпека и на самој реци Црном Тимоку, стигла је немачка Депеша да се колона врати за Рановац. Бугарима то није било мило јер су се у путу иживљавали, а и неке одмах на почетку поубијали у самом Кладурову.Пошли су око велике Госпоине , а вратили се око Св. Алимпија , колона нејачи ишла је у недоглед, неки су код своје куће били у децембру око св. Николе. Многи су затекли попаљене куће и згаришта, пустош праву, а у неким кућама биле су усељене грчке и турске избеглице.

Рекли смо скоро све о злоделима , али остао је један леп пример како је бугарски доктор -хирург закрпио – залечио многе убоде бајонета извесној баба Смиљаниној пријатељици из Кладурова чију су кућу нападали, похарали домаћи хајдуци зарад дуката и коју су спалили. Стицајем околности тада млада жена ,сакрила је дете, а она је преживела. И онако тешку ситуацију, наше српске свађе и неслоге, смицалице, пљачке, подметања, отежавале су, што се види из ових примера. Конкретно, зашто Луку народ није волео, шта је он то лоше урадио? Ми нисмо поуздано могли утврдити, тако да о истом не можемо ни писати. Временом силно Лукино богаство ( а имао је много имања, чак и један део града у Петровцу код маркета „ГРИН“ и Саве пилићара) се истопило. Умро је осамдесетих година сахрањен на сеоском гробљу, а сада кажу без споменика. Наши саговорници цитирају нам како је пред смрт говорио :“ Знао сам да ће ово да буде , али нисам знао да ћу да гледам својим очима.“ Није нам потпуно јасно шта је хтео да каже, ни како је стекао силно богаство и како се исто истопило, Бог ће сам знати, у сваком случају у историјском смислу Лука је једна незаобилазна личност Рановца и о њему ће се писати још када се дође до архивске грађе.

ХРАБРА ЖЕНА РУЖА ИЗ СЕЛА ВИТОВНИЦЕ У МЛАВИ

Млава је у својој историји имала много храбрих људи,које историја помиње и данас по многим хроникама. Невероватно је да чињенице казују да највећу храброст су имале жене,мајке,сестре,у страдањима и одбрани огњишта у периоду 1912-1918. година. Било је витеза у ратовима, који осветлаше образ Млави, али је жена ратник нешто узвишено које говори о лику жене. Иако легенду о овој жени не може ништа да затамни,године пролазе,и све дебљи слој прашине пада на име ове храбре Витовничанке Руже Јовановић-Арсенијевић. Која ове 2010. године, доби и надгробни белег на гробу у Витовници. Да не беше пре коју годину Милана и Радмиле Пауновић мештана Витовнице, да покажу место где је сахрањена-комита Ружа Јовановић и њен муж Миљко Јовановић витез златне медаље „Карађорђеве Звезде",траг у времену на ову храбру жену бих ишчезо у јавности. Мало која жена је имала срце и одважност,и пркос да у руке узме карабин, и да овлада јахање на коњу као стамена и храбра Ружа. Била је она комита која је обучена у мушку одећу са шубаром на глави,и реденицима на грудима живела у брдима Витовнице. У једној пећини је имала скровиште у коме је са још двоје храбрих људи одлазила скривајући се од потере Бугара. Бугари су чинили освете и многе одмазде над људима у овом селу. Ружа Јовановић-Арсенијевић је нападала Бугаре,убијала,и убрзо се повлачила на своју бачију на Тресту. Када потере крену за њом онда јој склониште даје пећина у стенама изнад манастира Витовнице, ту Бугари нису долазили. Зуб времена,људска немарност а често и незнање су уништили писане трагове о борби под Бугарима у Петровцу са околним селима,нестају гробнице,гробови страдалника. Таква сведочанства су нам данас драгоцена јер смо тада били остављени сами себи. Непријатељ је био тада силнији него икад. Данас су малобројни подаци о томе,има их по архивама које говоре о једном злом времену страдања Србије 1912-1918.г. Ружа је рођена у другој половини деветнаестог века, удала се за Миљка Јовановића. Ружа и Миљко су у браку имали сина Петра и Северинку удату у Стамницу. Ружа је доживела добру старост,умрла је у другој половини двадесетог века. Иза себе су Ружа и Миљко оставили многобројно потомство,које се сећа храбрости ове жене, борца за слободу под Бугарском окупацијом у селу Витовници. Кућа у којој је живела Ружа и Миљко више не постоји ове 2010. године је од зуба времена срушена. Само предање о овој жени"хајдуку-комити" казује ове редове као сведочанство тог ратовања. Надгробни споменик је само немо обележје где почивају кости ово двоје изузетно храбрих људи,жене и мужа Руже и Миљка Јовановића из Витовнице. Несгала је и воденица на реци Витовници, у којој је радила Ружа воденичарка да прехрани гладну чељад села Витовнице, а када се спуштао ноћ Ружа би кретала у борбу са Бугарима по врлетима овог села. Остала је упамћена прича када је бацила бомбе на три Бугарска војника у зиму 1917. године, који су ишли путем ка селу Стамници, да врше терор над цивилним живљем. Сва тројица Бугара су остала мртва у снегу. Крв и делови њихових тела су до пролећа заударали на лешеве. Ружа је често говорила потомцима да је она овде у Млави бранила част и огњиште, а њен муж Миљко на бојном пољу, где на заради орден Карађорђеве који му лично уручи Живојин Мишић, а Ружа орден „материнства" и потомства у Витовници, Стамници, Петровцу. Ми се данас требамо прибојавати одговора на питање: Кад бих Ружа и храбри каплар Милунка Савић,сишли на земљу колико бих Срба смело да стане пред њих и мирне их савести погледају у очи?

Много је оваквих и сличних примера у скоро свим Млавским селима. Што није учинила бугарска војска, учинили су Немци и друге војске у грађанском и Другом светском рату. Много народа је изгинуло. Са пуним правом питамо се: Зар је баш морало тако да буде?

Наравно и код нашег народа у млавском крају нешто се од тада променило до данас. 05.08.2013. мештани засеока са Белих вода у Рановцу предвођени Милетом Јанковићем који је у дијаспори организовао, а на белим водама директно спровео завичајно дружење са туристичким савезом и општином Петровац на Млави, сваке године од тога дана прво свештеник одржи помен, недужним жртвама, положи се венац уз пригодну беседу, а онда се настави дружење ту код до скора непознате гробнице и велике трагедије на рановачким Белим водама, на тромеђи путева, са поруком да се овако нешто никад никоме не догоди, да не удари брат на брата како по православној вери тако и по другом…

У Петровцу на Млави, 4. VI. 2015.

Аутори:

Аца Гера Животић
Раде М. Обрадовић

Техничка обрада: Саша Новаковић

Караџићева фотографија: Помен 1919. год. на Рановачку трагедију

ЛИТЕРАТУРА:

1. „Страдање Српског народа у Србији 1914-1918.“; Слађана Бојковић, Милоје Пршић; Стручна књига БГД; 2000; Историјски музеј Србије

2. „О злочинима Аустро-Угара-Бугара-Немаца у Србији 1914-1918.“ Др Милоје Пршић и Слађана Бојковић, Историјски музеј Србије; Стручна књига БГД; 1997; Историјски музеј Србије

3. „Стеван Максимовић“ Успомене из окупације 1914-1918.“ Београд; Издаваштво; Књижара Геце Кона; 1919.

4. „Браничевски весник“ – Лист браничевске епархије од 1-6 за 1933 г.

5. Изјаве и казивања са терена и др