Ocena korisnika: 5 / 5

…Da se nikad ne ponovi i zaboravi, ubijali su decu, majke i civile...“

I pre nego što počnemo sa iznošenjem istorijskih činjenica o pomenutim zlodelima, kao autori feljtona želimo da naglasimo i podvučemo, da ovo naše pisanje nije direktno upereno protiv nikoga, a po najmanje protivu nedužnog bugarskog naroda i današnjih zvaničnika.

Takođe napominjemo da mi nismo u ulozi sudija a i branioca, mi ne želimo da branimo nikakav zločin na bilo kojoj strani, a bilo ih je. Svaki zločin ima ime i prezime, nalogodavca i izvršioca i kad tad oni izađu pred lice pravde. Blaženopočivši srpski patrijarh German, govorio je: „Praštati moramo, ali zaboraviti ne smemo“.

Naše pisanje ima za cilj baš kako reče patrijarh German da pokrenemo inicijativu da se danas na ovom mestu stradanja na ovoj zaboravljenoj kosturnici podigne jedan skromni spomenik ( a njega ni danas nigde nema na mestima, gde su vođene teške i krvave borbe: od Šumera, Bubnja, Ranovačke kose, Mlavskom dolinom, Žednim vodama, Pankovačkim đulama i dr) za sve žrtve pale – izginule, znane i neznane, vojnike i civile tokom velikog odstupnog marša srpske vojske i pomenutih borbi, kao i svim žrtvama tokom iste okupacije do 1918. godine.

Neki od razgovora su već vođeni na ovu temu sa predsednikom opštine g. Radišom Dragojevićem i mlavskim arhijerejskim namesnikom SPC g. Njegoslavom Jovićem. Verujemo da će nam se pridružiti i mnogi građani, kao i ustanove opštine Petrovac na Mlavi i da će doći do realizacije ...

Prvo julsko jutro leta Gospodnjeg 2010-ta godina, dan osvanu oblačan. Sunce se pomaljalo među tamno plavo - belim oblacima. Dugo se čekalo na obilazak ratnog stratišta, gde rod Srbije položi svoje živote na oltar Otadžbine.

Dva hroničara mesecima se dogovaraše da odu na ovo hodočašće. Da posete mesto tragičnog epiloga iz vremena Prvog svetskog rata u atar sela Knežice i Ranovca potes „Bele Vode“. Vođa ove ekspedicije, beše poznavalac, hroničar. Aca Životić-Gera iz sela Kamenova.

Put kojim kojim je pošao da zapiše i otrgne od zaborava, ponese još jednog zanesenjaka i zaljubljenika Radeta M. Obradovića pesnika iz sela Velikog Popovca. Pogledi im obojici behu uprti u nebo. Moliše Svevišnjeg da ne bude kiše. Kao da im ovo putovanje bivaše sad il' nikad .

Torbe ovih ljudi su krcate, beležnicama, fotografskim aparatima i ne merivom željom u duši da što pre dođu na ova sveta mesta, gde pade krv naših predaka, koji braniše od neprijatelja svoje zabrane, čaire, kućne pragove, nejač, sestre i supruge, rod rođeni i narod svoj.

Aca je seo u džip i prilikom kretanja reče: „Upadaj Tečo mučeniče, dal' mi sad' veruješ? Idemo da vidiš i doživiš trenutak gde pade mladost i cvet. Tela majke, dece i otaca naše braće po veri pravoslavnoj. „A od koga“ zapitah ? „Od ruku Bugara „braće“ po istoj veri hrišćanskoj, koji udariše nož u leđa Srbima“. Kako smo išli makadamskim putem, u vetrobran stakla po koja kap kiše padala je. Nebo je plakalo, kao da i sada čuje vapaje duša njihovih i uzdahe naše. U ruci pesnika su voštanice, ponete da se upale u pomen njihov, a te voštanice su rukotvorene od hroničara i pčelara Ace od familije Veljkovanske iz Kamenova, kako reče one su od čistog pčelinjeg voska.

Brujala su kola, u magnovanju su mi se motale misli šta li ću videti, i da li ima bar koji redak i koji kameni trag na to mučno doba istorije Srbije u Mlavskom kraju? Srednjevekovni put, koji vodi trasom od manastira Bradače, preko sela Starčeva, prema Melnici i selu Vitovnici ka manastiru, pružio se kao zmija ispred nas. Dok Aca priča mapu puta, ja pomenuh da su tuda sa svitom možda išli i prolazili sami kraljevi braća Milutin i Dragutin - ka gradu Ždrelu... Možda, ko zna ko je sve hodio tim putevima i ko će još?

Stadosmo, utihnu motor, Aca obrisa znoj sa čela i brade a u očima mu se javi ozarenje "Znaš li ti moj Obradoviću da je ovo „Kitanova stražara" Kako ne? Ona ti je tu još pitaj Boga od kada. Od 1942. godine, od nje se kontrolis'o ceo pravac i kretanje po okolini a bile su tu naravno i četničke straže...

„Ajd' da napravimo koji snimak, nek ima. Svakako zašto dođosmo ako ne slikamo“ reče Aca. Sevnuše blicevi, i sve se umiri samo na balvanima pored puta se najedared oglasi poj slavuja, i ptica koje nam umilno poželeše dobrodošlicu. Iznenadiše se, zasuziše oči ovo dvojice ljudi. " Nismo čuli slavujev poj skoro dve decenije, od kako nas bombardovaše ovi zlotvori i ozračiše, naša polja, izvore, lugove i šume. Eto dade Bog, da preživi i ova ptica“. Polete ona naglo, iznenadi se pridošlim i odlete u krošnju velikog zabrana, tu uz put. Ajmo, mi levo ka selu Starčevu". Tu odmah ka jednoj padini uz sam put stoji kameni beleg nekako sakriven u žbunju. Stade džip i mi se obojica zagledasmo u crveni spomenik pokriven mahovinom." Čitaj sad moj Obradoviću jer sad veruješ u mene ?". „ U vek“, odgovorih tužno i skoro nečujno. Pomislih, tako se plaćala sloboda krvlju u tuđem selu i zabranu i na međi. On priđe i poče da čita slova sa crvenog kamena. „Piši ti Obradoviću, jel' može“: Ovde leži telo Dimitrija Pavlovića, rođenog 1886. godine, a poginu kao vojnik na položaju kod sela Zabrega 1915.g. i sestra mu Ana Pavlović, rođena 1895. g. umrla 1917. godine, kada je selo Ranovac internirano u Krivi Vir. Spomenik podiže otac Pavle Trujić... „Eto, to piši - internirano selo Ranovac u Krivi Vir kod Zaječara, toga nema zapisano u knjigama, zaboravilo se mnogo čega". "Pa mi smo valjda tu", nasmeja se pesnik. Zapališe voštanice i odstojaše koji trenutak u znak poštovanja na ove stradalnike. Zatim se vratiše u džip i nazad na raskršće kod Kitanove stražare, ili karaule. Ponovo ugledasmo spomenik u kamenu preko puta stražare. Beše takođe obrasao u mahovinu. Obrisasmo ga vunenom krpom a slova se ukazaše. Opet čita i diktira u pero: Piramidalni oblik, crveni kamen, slova dubinski urezana. Ime i prezime nečitko? „Uspomena iz Evropskog rata, našem ocu iz Ranovca, zarobljen 1915.g. a rođen 1870. godine, umro u ropstvu u 48. godini, februara 1918. godine. Jovan M. Zgrčić, rođen 1897.g. umro u Bugarskoj 12.11.1917.g. i Marinko M. Zgrčić, rođen 1896.g. zarobljen u 21 godini i interniran 1917.g. Spomenik podižu sinovi, braća Radenko i Petar 1929.g“. ...

Prelazimo pešice preko raskršća a pored puta, idemo dubinom parcele njive koja je pod kukuruzom, sva u zelenilu i lepo ošpartanim redovima. „Bogami lepo je krenulo“, pomislih, idući tako pred nama se ukaza travnati deo, pravougaonika. Iz trave su virili beli mali kamenovi, to je to. Grobnica sa oko 10 metara širine, i dužine 16 metara. Pogledom prelećem i beležim. Pri kraju sa severne strane stoji spomenik od crvenog kamena. Novi krst, spomenik podignut je nedavno palom iz Dubnice. A na istočnoj strani takođe, nedavno je izniko mlad hrast. Grobnica se nalazi uz sami put - takozvani „Vlaški drum", to je trasa pomenusmo srednjevnjkovnog puta. Od same karaule -stražare je raskrsnica puteva koji vode na mnoge strane,Kamenovo, Starčevo, Knežica, dva puta iz Ranovca, i zadnji koji vodi ka Melnici i Vitovnici. U blizini je ta velika ograđena parcela, gde ljudi uzgajaju kukuruz. Sada Vlasništvo Trujić Zorice a nekad Trujić Truje iz Ranovca katastarske opštine Knežica. Primećuje se da pored spomenika zaraslih u travu i pored reda bagrema, vide se ostaci sveća, voštanica i uvelog cveća. Primetno je da su tu u uglu panjevi i drvena građa, prepuštena truljenju zbog poštovanja na rasute kosti, ko zna zašto nije hteo vlasnik da ih koristi. Sa severoistočne strane, postoji kapija koja vodi u imanje i u ovu zaboravljenu kosturnicu rekosmo to je na nekoliko metara od druma, uz sami red bagrema i dva hrasta lužnjaka koji su iznikli od pre oko 20 godina.

U kosturnici, nad zemljom sada ima osam nadgrobnih spomenika, kažu da ih je bilo mnogo više ali su nebrigom popadali. Od toga šest u kamenu u peščaniku, sa natpisima koji su nečitki i obrasli mahovinom. Od toga jedan od crvenog kamena, polomljen u delu koji ide u zemlju preko polovine kao i jedan novi u obliku krsta podignut u betonu sa imenom Ljubomir Marjanović - Dubnica. Na polomljenom postoji zapis Krsta Momirović, đak 4. razreda iz Dubnice. Na severnoj strani grobnice je spomenik od crvenog kamena, podignut 1955. godine na kome piše: Ilija Lazarević i žena Ikonija, poginuli su od strane neprijatelja, sa svojih 70 drugova 1916. g. Spomenik podiže sin Aleksa i unuci. Ovaj spomenik nam je baš pomogao da utvrdimo tačno mesto Ranovačke tragedije.

Hrabro i za poštovanje, (godina netačna) ali jedan zapis na spomeniku iz novije istorije koji podseća na ropstvo i skoro nepoznatu tragediju.

Dan je bio poodmak'o, bilo je vreme na satu 10 časova i 45 minuta. Ponovo zapališe desetak voštanica, a pesnik livadsko cveće položi kraj tih kamenih spomenika.

Gorele su voštanice, a u našim dušama zebnja i vapaj, da se ovakva tragedija i stradanje Srba nikad ne ponovi.

Još pre dvadesetak godina (Aca G. Ž.), dok je počinjao da istražuje ovu tematiku, hroničar se zgranuo zverstvima koja su počinjena u mlavskom kraju u Prvom svetskom ratu. Za njih se veoma malo znalo, a i nije bilo mnogih pisanih podataka. A nije ni bilo interesantno takve teme pisati i prezentirati. Od uvek je bilo ljudi koji su želeli da ostave zapis za istoriju. Takav je bio i kafedžija Ljubomir. Njega u knjizi St. Maksimović „Uspomene iz okupacije“ opisuje kao jednog od najdičnijih sinova hučne Mlave, koji je ostavio pisane tragove o zverstvima Bugara.

GENOCID

Ljuba (Mantinjoza) je zapisao kako je najkrvoločnije bugarsko činovništvo bilo smešteno u Mlavi (sedište sreza). Komandant mesta zvao se Ivan Bojadžijev, rezervni poručnik iz 51. puka, učitelj iz Vidina. Samo on ubio je preko 60 lica, čak u grobu je pronađena žena sa kolevkom na leđima i malim detetom u njoj takođe mrtvim. Svoje žrtve je zatvarao, bio, mučio, izvodio po želje i kad mu se prohtelo ubijao. Na ulici je tukao ljude korbačem. Noću je išao ulicama varoši sa rudarskom (karabickom) lampom, zastajao pred vratima kuća i pod prozorima viđenijih petrovčana i osluškivao razgovore. Svoje zločine pravdao je rečima: „Ja čistim Balkan od hajduka“. Imao je on svog velikog uzora i zaštitnika i to u Požarevcu. Takođe zlikovca Kiramidžijeva iz iste jedinice i komande okruga. Mnogim njegovim pomagačima ostala su zapisana krvava imena u zlu upamćena kao: Mitev, Živkov, Tujkanov, i njihovi pomoćnici: Borisnov, Pisamov, Stojanov i Medarov, svi iz 32 Dopunske družine. Sve njih je nadmašio major Hristov sa svojim pomoćnikom 20-to godišnjim potporučnikom Brakalovom koji su raselili tri sela: Ranovac, Kladurovo i Kobilje i pobili istom prilikom preko 250 ljudi, kuće su im spalili, pre toga ih opljačkali, stvari odneli u središte sreza u Petrovac, za njima je ostalo zgarište i arlaukanje pasa. Nikola Djumušijev ubio je 130 ljudi, ali Brakalov je bio najveći zločinac. Onog dana kada je raselio pomenuta sela oko 3 časa ujutru izveo je iz apsane u Petrovcu (17.08.1917. svi datumi u ovom tekstu su po starom kalendaru, dakle + 13 dana primedba A.Ž.) 57 zatvorenika i noću pod izgovorom da ih vodi u Bugarsku na prinudni rad, poveo do Knežice i Ranovačke karaule i tamo ih poubijali. Pored toga što su neke streljali, neke ljude su i klali. Sve to u ataru Bele Vode, tada su bili prisutni još Austrijski kapetani: Stanek i Čitrekel iz 9. Geografskog odeljenja. Ne smem ni pomisliti kako me prvo ime asocira na „dojučerašnju braću“ iz zapadnih krajeva bivše SFRJ. Da cinizam bude još veći fotografisali su se pored zaklanih i poubijanih nedužnih rodoljuba, strašno i ironično. Možda smo neke od fotografija i videli po publikacijama nekad ali nismo imali pojma da su ovakva zlodela vršena i u ovim krajevima, vreme će možda pokazati i te strašne i surove slike.

Poslednji komandant u Petrovcu zvao se Žekov isto je i on bio zlikovac i ludak, sve gori od goreg. On je tek dostigao vrhunac histerije, uz vrisku i pisku zatvorenika uživao je dok ih muči, tako da je u svojoj „ljubavi“ završio u ludnici. Šta je bilo sa ostalim zlikovcima nije nam poznato. Čika Ljuba to nije zapisao, a stari advokat nam nije preneo, ko zna možda i toga je ostalo. Verujem da ih je sve te zlikovce i zveri od ljudi stigao mač pravde, ako ne njih, onda njihove potomke po onoj narodnoj: „Bog bavi ali ne zaboravi.“ „Ne nisam sujeveran ali ko pusti krv kroz krv mu se vraća i to često puta mnogostruko naglašavali su mi stariji sagovornici (podvlači Aca G. Ž.).

Kakve su sve grozote i silovanja pa i ubijanja mladih lepih devojaka i žena činili takođe je ostalo zapamćeno i zapisano sa sobom u roblje vodili su po nekoliko žena. Da bi ostali narod zaplašili i uveli pod režim oni su zatvorenicima ili „pobunjenicima-hajducima kako li su sve nazivali za smrtnu kaznu posle streljanja odsecali glave. Iste nabijali na kolac, ražnjeve i prenosili ulicama Petrovca, da bi ih kasnije ostavljali da iste stoje pred njihovom komandom za „nauk i opomenu“. Nedavno pisanje ovog feljtona mi je potvrdilo svedočanstvo akademskog slikara Dragana Azdejkovića, koje je u porodici sačuvao, a koje je njemu ispričala njegova baba, kad je kao devojčica išla sa bratom ka velikolaolskim vodenicama po brašno a on meni ispričao, kako su Bugari na konjima na kopljima nosili srpske odsečene glave od Velikog Laola ka Petrovcu.

Šta se sve dešavalo po okolnim selima, priče su sve strašne a ipak sve na kraju iste, zločin do zločina, cela knjiga o tome može da se napiše. Svuda su imali potajnike i isturena vojna odeljenja. Ne možemo biti neiskreni a da ne kažemo: „uvek je bilo finih i pravih vojnika sa dobrim vladanjem, takvih među Bugarima bilo je jedva 1%“, to su uglavnom bili obični vojnici bez čina, ljudi iz rezerve i naroda“. Ova zlodela mogu se porediti sa onima kakva je doživljavao naš narod kasnije u Jasenovcu ili u nedavnoj istoriji tokom rata u nekadašnjoj BiH.

21. septembra 1918.god. ili po novom kalendaru 3. oktobra počeli su polako da skidaju svoje natpise i firme i pakuju stvari. Bežanija je krenula, u njihovim redovima ka Gornjaku i Žagubici i dalje za Bugarsku vladala je velika panika.

Ovaj crni period po srpski narod krvlju ispisan nije se zaboravio do danas, ni godine posle proboja solunskog fronta. (Deo iz ovog teksta kazivao je autor A.Ž.Gera po prvi put na svečanosti i promociji knjige „Od Cera do Kajmakčalana“ autora Adama Stošića i povodom 83. godine od proboja pomenutog fronta održanoj u Gimnaziji Petrovac 25.09.2001. u organizaciji Društva za negovanje tradicija ratnika od 1912.-1918. čiji je i sami autor potomak i član, kao i profesorke Mileve Stojanović, koja je vodila taj skup).

Za svakoga pisca je kruna uspeha onda kada pisani dokument proveri u narodu. Tako i za moju malenkost. Najsrećniji sam bio kada sam u nevezanom razgovoru sa starijim petrovčaninom Veljom Stevanovićem (žena mu bila medic. sestra Neđa) sinom Jove Miletinog, (Mileta bio Solunac od familije Rajković) čuo sledeće reči: „Bugarski oficir i komandant mesta Bojadžijev na polasku za Bugarsku javno je govorio Petrovcem: „Žao mi je samo što nisam ubio Miku Živajn iz Knežice.“ (Mislio je na Miku Živinog iz familije Dušana „Prnje“ koji je bio kao i brat Demokrata, brata su mu ubili hajduci u Razlevcima tridesetih godina, razbojnici Radić i Bogosavljević iz okoline Kučeva, Mikin brat Milan je takođe bio u vlasti i zbog nje izgubio glavu tada). Samo ostala je nepoznanica: „Zašto je i kako „mnogo naljutio“ Bugarskog zlikovca da je žalio za njegovom krvlju?“ (O istom Bugarskom zlodelu vidi opširnije knjigu „Uspomene iz okupacije“ autor St. Maksimovića izdatoj 1919. a koju sam ja kao retkost dobio od Mileta „Šumara - Lovca.) U toku pisanja ovog feljtona autorima na uvid je dostavio i poklonio fotokopiju zvaničnog spiska bugarskih žrtava od 1916-1918. God overenog od strane sreskog načelnika a koji se čuva u arhivu Srbije – istraživač Milan Simić – Sima iz Velikog Popovca čije ćemo delove po prvi put objaviti u narednim brojevima.

Srpska vojska hrabro je branila Stig i Mlavu, gotovo stopu po stopu od pet puta nadmoćnijeg Mekenzijevog vojnika u plavoj uniformi. Oko samog ishoda borbi poznati su nam mnogi detalji, međutim ima i onih za sada nepoznatih koji izlaze u javnost posle dugog niza godina.

To su Bugarska zlodela koja su oni vršili i činili za vreme bavljenja u Petrovcu i okolini tokom okupacije tačnije od 14.01.1916. do 4.10.1918.god. a koji su u ovom kraju zamenili Austrougare. (Jedan deo istih vezanih za Kamenovo pomenuo sam u prvoj knjizi pod naslovom „Hajdučija“ primedba autora). Oni su kontrolisali sav kraj od Velike Morave, pa do granice, ne tako malu teritoriju.

Prvi zadatak Bugara bio je da unište sve ono što podseća na Srpstvo na državu sa dubokim korenima i tradicijom. Odmah su govorili da je „to Staro Bugarsko od vjek'-vjekova sve do Morave“. Počeli su dovoditi svoje učitelje ili su naši morali pod batinama i mukama držati nastavu na bugarskom programu i na njihovom jeziku. Popovi i monasi morali su držati službu i propoved na bugarskom. Sve stare knjige, delovodni spisi i protokoli, slike srpskih vladara, bile su spaljene ili uništene čak i one iz 1821. godine. Njihove su knjige uvedene u sve službe države. Nažalost bilo je i onih Srba koji su se trudili da sve to omoguće. Ako bi se pogledalo kroz istoriju, ono zaista stoji u vreme propasti Vizantije kako su neki od krajeva nazivani Bugarskim šumama, ali bili su tu prisutni Srbi kao narod od vajkada i vekovima sa svojim običajima i načinom življenja. Sporan momenat za koji su se „hvatali“ je sigurno onaj kada su ovim predelom sa sedištem u Ždrelu Gornjačkom jedno vreme vladali Bugarski carski odmetnici Drman i Kudelin. Znamo kako su i oni prošli, međutim izlišno je o tome govoriti i suditi kako je to „Staro Bugarsko od vjek'vjekova“ kada znamo ko je gradio naše okolne manastire, Vitovnicu, Gornjak, Tumane, Tršku crkvu i druge. Po ovome mi bi imali pravo da tražimo danas deo nekadašnje Anadolije, kada znamo da je Turskom osvajaču Bajazitu pomagao kao zetu naš despot Stevan Lazarević i u kojim bojevima se sa Srbima i konjicom veoma istakao ...

Pomenutim merama, bolje reći ostrašćenom bugarskom caru Ferdinandu morala se pokazati odanost i vernost, sveštenici na selima pod prinudom su potpisivali neke „deklaracije“, kako je sav narod Bugarski? Brže-bolje njihovi istoričari su bili spremni i odmah su počeli da fabrikuju tj. falsifikuju istoriju. Mnogim mestima i selima nadenuli su nova imena na Bugarskom jeziku. (Vidi knjigu Zanetov: „Dolinata na Velika Morava“) Bilo je sveštenika koji su to smelo odbijali ili koji su sakrivali staroslovenske, starosrpske knjige, rizikujući život i potomstvo. Neki su to ćutke radili i podnosili teror a na nekima su se „slamala kola“ kako naš narod zna da kaže. Ostalo je upamćeno da je mnogo biven i maltretiran, mučen bio baš prota Stanojlo Draguljević iz Vel. Popovca, i pop Pera Popović iz Kamenova, bio je čak u logoru, aiz njegove zvanične izjave saznajemo mnogo ružnog o ponašanju Bugara i njihovih pomagača.

Što oni nisu učinili do kraja sa istom bibliotekom to je uradila Nova vlast posle oslobođenja 1944. god. Gde se pominje i za čije ime se vezuje izvesni oficir Lazar Kontić.

Jesen 1916. godina, rat je uveliko trajao svuda po Srbiji. Mlavski kraj je već pod okupacijom Bugarske vojske. Po selima se formiraju opštine sa njihovim ljudima. Kao i uvek bilo je takvih u našem rodu, koji se brzo nađu da sarađuju sa okupatorima, i da im dostavljaju podatke o načinu i ophođenju svojih meštana u ovo teško i ratno doba.

Bugari, najpre,zauzimaju seosku opštinu, iz nje iznose knjige i arhivu, sve to pale. Na razgovor dovode viđenije seljake iz Velikog Popovca, saslušavaju ih, prete, ponižavaju i pozivaju ih na saradnju. Obećavaju da će njih poštedeti od zuluma koji će činiti, nad nepodobnim seljanima. Tako strada nepovratno arhiva stare opštine, knjige rođenih, umrlih, i venčanih. Postavljaju, svoje pisare, iz redova vojske, zatim menjaju ime selu, u svom pečatu sad je to V. Popovac. Svakako da uvek prvo strada, učitelj, pop, i seoski kmet. Tako je i ovog puta bilo. Bugarska okupaciona sila, pribegava teroru, nad najpre čuvenim Protom Stanojlom T. Draguljevićem, koji je bio ne samo sveštenik, već i narodni poslanik za tadašnji Moravski srez. Imao je i jednu od najbrojnijih biblioteka, i sa sadržajima knjiga retkih primercima iz srpske istorije i crkve. Pokušavaju da ga privole da im se stavi na služenje, i da propagira Bugarsku Crkvu, da liturgije poja na njihovom jeziku. Kako nisu uspeli da slome duh i patriotizam ovog po duhu stamenog Srbina, oni ga osuđuju na smrt streljanjem. Biblioteku, pljačkaju, rukopisne knjige pale pred seoskom opštinom, a sedam zaprežnih volovskih koli punih - krcatih retkim knjigama odvoze pred načelstvo u varoš Petrovac na Mlavi i tu u znak odmazde, da pokažu svoju moć, pale knjige,i time čine kulturni genocid. Stanojlova unuka od sina Save, Radmila kao mlada i učena srpkinja, pribegava mudrosti, žrtvujući sebe zarad spasa kako svog dede i celog sela, pristaje da bude pisar u štabu u selu, kod Bugara. Spasla celo selo od interniranja, a izmolila komadanta Ivana, da poštedi život Proti Stanojlu T. Draguljeviću. Bugarin je ucenio Radmilu - želeo je nju da ima za ljubavnicu, tako je ova žena morala da pristane na poniženje i ucenu Bugarina Ivana da postane njegova ljubavnica. Radmila je po pričanju ljudi iz sela, kao i ranije ćerka Kneza Lazara Olivera koja se mlada udala za Bajazita, pristala, da spasi svoj narod od odmazde.

Bugari i pored ovakvog dogovora sa Radmilom, krše svoju nagodbu, i na udar svog terora stavljaju Obrada Milovanovića koji je rođen 1852. godine, koji je bio i učesnik Srpsko-Turskog rata 1876-1878. godine, a i seoski kmet do dolaska Bugara. Obrad je imao svoju rođenu sestru Staniju, koja je bila neku godinu mlađa od brata. Stanijin sin Sava je bio komita još u balkanskim ratovima sa Bugarima. Bio je svuda u borbama po staroj i južnoj Srbiji. Kako je neko od meštana iz pakosti i osvete dojavio komadantima sela Ivanu i Angelu, oni pritvore ovo dvoje Srba. Počinju da ih u seoskoj apsani muče, najpre ih oboje tuku volovskom žilom. Kako im batinanjem nije uspelo da dođu do odgovora gde se krije komita Sava, pribegavaju da ih tuku po tabanima, da im klinove zabijaju pod nokte na nogama i rukama. Ta tortura je trajala danima. Komita Sava sa svojim ratnim drugom Rusom na putu po Sremu, navratio i do kuće da vidi majku i svog ujaka Obrada. Imao je šta saznati i videti. Kako njih Bugari muče. Ponet iskustvom i netrpeljivošću prema Bugarima, već je bio na svom telu opasan redinicima i bombama, pođe da im se osveti, da spasi svoje najmilije. Biva sprečen, moljenjem i ljubljenjem do nogu od snaje svoga brata Ljubisava tj Milke. Milkin je muž već bio u borbama i ratu u Srbiji. Milka se plašila odmazde da zbog Save i muža, Bugari posle ne pobiju svu nejač i ne spale kuće, i selo, a da ne navuče neko prokletstvo jer je verovala u Božju kaznu. Tako se brzo čulo po selu da su komite opkolile selo, Bugari u strahu, pušte Obrada i Staniju, koji su izmučeni mileli do svojih kuća. Liptala je krv iz njihovih rana, mesecima mogli su samo da leže a nisu mogli hodati. Mnogo su melema njihovi bližnji stavljali na rane i uboje da bih ih zalečili. Oporavili su tela, al' ranu u duši su nosili do kraja života. Obrad je poživeo 102. godine, a Stanija pune 104. godine. Pod Bugarima kmet u selu je bio Tasa Đurđev, a mlađi kmet Živan Tozin. Treba kazati i ovaj podatak, da je pored mnogih komita iz sela, Beke i drugih. Da se Bugarima u borbama najviše osvetio seoski kovač, Ljuba zvani Kalakurda. On je po dolasku iz rata dugo čuvao odelo koje je bilo natopljeno krvlju zaklanih Bugara, pričao je kao je svakodnevno ubijao Bugare, koji su na podmukli način, kad pada kiša uskakali u rovove srpske vojske, i ubijali uvek sa leđa Srbe bajonetom. Ljubisav je živeo u svom Velikom Popovcu, rođen je 1887. g , a umro je 26.02.1960. g . Štab Bugarske okupacione sile, je okupirao kuću meštanina Miše Rajčića i nju se nastanio, u sadanjoj „Vlaškoj mali". Bugari su imali i svoje straže svuda na putevima koji ulaze i izlaze iz sela. Kontrolisali su ko i gde ide, dužnost svakog punoletnog meštanina Velikog Popovca je bilo da prijavi, i da dobije dozvolu, za izlazak i put van sela.

Okupacija pod Bugarima je bila mučna i teška, ostala je upamćena kao bolna i krvava za navek. Škola je radila pod Bugarskim učiteljem koji se zvao Ljupčo Ivanov, i on je đake i nastavu sprovodio na bugarskom jeziku, tražeći da đaci naglas ponavljaju: „Az s/m Blgarin, tatko mi Blgarin, maika mi je Blagarka, Vsičkite smo Blagari". Mnogi su i stekli imetak pod Bugarima, na štetu svojih meštana, no sve je to Božja sila, brzo „nagradila“ i vratila na početak. Tako je teklo vreme pod okupacijom Bugara u Velikom Popovcu od 1916-1918.g. a i mnogim drugim mlavskim selima.

Dakle, Bugari su na silu pokušavali u svoje redove da mobilišu srpske regrute. Oni su bežali ne želeći da služe njihovu vojsku. Tako su planine Homolja i šume podno Homolja bile pune mladih ljudi a salaši živeli punim jekom. Sve što je i malo pružalo otpor, bilo je strašno batinano i mučeno. Tragovi od krvi bili su ispisani po zidovima i stajali su zadugo na sreskom zatvoru i načelstvu. Bugari su bili pravi majstori u formiranju špijunsko-potajničke obaveštajne službe. U istu su uvlačili, žene, decu i invalide, starce. Ko se našao u tim igrama retko je ostajao neokrvavljenih ruku ili bez tragova korbača ili zatočeništva u Vidinu, Varni na Crnom Moru, gde su terani mnogi i gde su tamnovali. Jednom rečju Bugari su se tako ponašali kao da su mislili da će u ovim krajevima ostati za dugo i navek. Moram upotrebiti jednu neprikladnu reč a koja se govorila za njih „da su bili veliki gadovi u I Sv. ratu“. Svoje nezasitive i teritorijalne apetite pokušali su da ostvare u II Sv. ratu ponovnim porobljavanjem ovih delova Srbije a uz saglasnost i blagoslov Hitlerove Nemačke. Samo kud i kamo su bili tolerantniji od svojih dedova-očeva takođe okupatora i nemačkih sluga.

Poštovani čitaoci, ne znamo da li ste obratili pažnju na jednu fotografiju u prethodnom tekstu. Kod nje se moramo zadržati malo više. Nju je načinio izvesni Karadžić 18. 8. 1919. god. a na istoj piše: „Žrtvama bugarskog zverstva Bele vode, pomen“. Na istoj se vide rasute kosti i lobanje stradalnika, kao i okupljeni narod na pomenu, oficiri tadašnje vojske i sveštenstvo. Ko je zapravo nju i zašto načinio ?

Nju je načinio Svetolik (Radisava i Aleksije) Karadžić iz Beograda, rođeni Petrovčanin, činovnik tehničke direkcije opštine Beogradske, koji će posle 10-ak god od ovog događaja napisati Spomen knjigu o izginulim soluncima, gde u jednoj napomeni pominje i Ranovačku pogibiju tj tragediju o kojoj mi pišemo.

17.8.1917. god po starom kalendaru Bugarske komidžije su iz sreskog zatvora noću izvele 57 civila, žene, deca i staraca (dok u glasilu SPC pominje se cifra od preko 80 civila). Čuvši za ovo zlodelo koje se dogodilo za vreme Bugarske okupacije a prolazeći za manastir Gornjak, srpski patrijarh Dimitrije posetio je mesto stradanja i ovu kosturnicu i održao pomen. Patrijarh Dimitrije (Mita) Pavlović umro je 1930. god. a rođen je 1846. U Požarevcu. Odmah po oslobođenju i ujedinjenju posetio je Bele vode i poklonio se ovim mučenicima i stradalnicima.

Setimo se Bugari su došli bosi i goli,a za kratko vreme obukli su se u najbolja odela. Podnaduli se od debeline i od objesti pobesneli. Hapsili su narod, mučili, bili za sitnice. Sreski zatvor je bio pretesan, tako da je trebalo napraviti mesta za nove mučenike. Pod izgovorom da ih vode u zarobljeništvo u Vidin i Varnu poveli su ih noću putem ka Ranovačkoj kosi. U potpunom mraku napred je išao stražar sa karabitskom lampom po blatnjavom putu. Na pomenutom mestu, proplanku oivičenom hrastovom šumom posedali su da se odmore. Tada je grunuo plotun i zatvorenici su pobiveni. Ko je pokazivao znake života bio je dokusuren bajonetom. Krvoloci su iskopali šanac i na brzinu pobacali pobivene u njega. Ovlaš ih pokrili zemljom. Kasnije je ranjeni starac Malenović iz Tabanovca koji je preživeo taj masakr pričao o istom. Tu je bilo zatvorenika iz Petrovca, Zabrđa, Kamenova, Krvija, Tabanovca, Dobrnja, Dubnice i drugih sreskih i okolnih mesta.

O istom pisao je izvesni St. P. P. u beleškama u crkvenom listu – Braničevskom vesniku 1933. god. (pretpostavljam otac pesnika Milisava Pavlovića Stanimir Pavlović poslanik i predsednik petrovačke opštine rodom iz Crljenca da se krije iza gornjih inicijala)

Na tom mestu kasnije nalazilo se dosta spomenika i krstača, koji su opominjali i pričali koliko može brat brata mrzeti, a mi smo braća po krvi i veri tj po Bogu Hristu. I danas kada čitamo i pišemo o istom ne možemo poverovati da su se ovakve i slične stvari događale. Njihovi grobovi nisu bili ograđeni a zub vremena učinio je što je učinio, tako da se mnogo zaboravilo a da na pomenutom mestu kao što ranije rekosmo jedva se danas primećuju tragovi pomenute tragedije i zlodela...

MAJKA DETE I KOLEVKA

Mnogi ne znaju i neće da znaju šta znače ove reči. Majka i dete, ma koje vere i veroispovesti, trebali bi da budu nešto sveto i poštovano, a opet ima i novijih primera u novijoj istoriji i svakodnevnom životu da ih ubijaju monstrumi i zlikovci. Nije lako odnegovati decu uzdizati ih i konačno podići u ljude. A za tren ratni vihor pustošio je kuće i ognjišta. Mnogi su odlazili tako u zaborav. Majka trebalo bi da se uvek i za svagda poštuje.

O ženama i srpskim majkama - o njima je malo pisano i govoreno. One koje su u mnogim teškim danima očuvale kuće, porodice, imanja. O njima se malo zna, ostale su nezapažene i neopravdano zaboravljene u istoriji i hronikama mnogih. A one su zamenjivale svojim slabašnim rukama muževe,decu,braću,devere,očeve i dr. Prezale su volove i konje u zaprege,krave u jarmove, konje u amove i rukanjice, ili u plugove pa u brazde, orale, sadile, kopale, žnjele, brale. Nije bilo lako upravljati životinjama u zaprežnim kolima ili plugovima. Stizale su one da poseju konoplje, proizvedu tkanjem od istog platno za odevne predmete ili pokućstvo. Noćima su tkale i plele, a danju se radilo na njivi a večerima oko domaćinstva i kuće, jednostavno svi poslovi ležali su i bili na njihovim plećima. Život ih je gonio i terao da u ruke uzimaju i čekić i klešta. Retke su bile kuće gde je bio po neki starac, ili neki momčić nedorastao za vojsku sve radno sposobno vilo je na frontu ili položaju, branila se Srbija. A kod kuće je zavisilo sve od ženskog roda. Ništa drugačije i slično doživljavale su žene u varošima – gradovima, nekako na svoj način mučile muke.

Znamo od pamtiveka i oduvek bilo je teških vremena, ratova buna, odmazda, otimanje, haranja. A Veliki ili Prvi svetski rat bio je najgori i najteži odneo je mnogo žrtava, doneo velika razaranja i patnje. O okupatorima, okupacijom sada nećemo se šire baviti ali pojedinci od njih bili su pravi zlikovci i zveri, narod je živeo sa strahom u kostima. Na selu i u Srbiji malo kada se živelo lepo i bezbrižno. Muški su morali da rade da vode poslove da plaćaju porez i da idu u ratove. Ali žene su rekosmo čuvale i očuvale kuće, prag, čeljad. Obraz čast i čest porodice i familije. Donosile su porod, negovale decu, vodile kuću i brigu o starijim. Muški ili su bili u Pečalbu za poslom za zaradom nekom ili su rekoh držali pušku i ratovali. Tako je to bilo i bivalo. Bilo a ne zaboravlja se, veliki ili najveći teret su nosile i iznosile baš te žene i devojke, srpske majke i snajke. Devojke, žene sa sela rekoh kako su prepoznatljive, ali ima tu i drugih one sve i danas imaju zlatne i nogo vredne ruke. Gledajući njih i njihove proizvode posetilac ili putnik namernik mora se priseti jednog teškog vremena, svojih majki, baka, sestara, njih i njihovih proizvoda,pa i njihovih crnih marama, uplakanih lica. Radova, kako u polju tako i u bašti ili od onih vezanih za pokućstvo za izradu pojedinih odevnih predmeta iz dr. Bože dragi, šta sve mogu napraviti i učiniti vredne ženske ruke.

DOGAĐAJI U VELIKOM POPOVCU ZA VREME PRVOG SVETSKOG RATA

Sećanja i kazivanja Aksentija Tomića iz Velikog Popovca na bugarsku okupaciju tokom Prvog svetskog rata.

Aksentije Tomić rođen je 11. aprila 1920. sada ima 91 godinu, njemu je prenela u amanet majka Alimpijada-Vada i otac Miajlo Kalinić, sledeću priču, kako je oteta opštinsak kasa sa novcem.

Rat je, Pod Bugarima predsednik sela bio je Milan Trailović, a blagajnik Leka Rajićev. Oni su držali opštinu, ali u to vreme u selu bile su i komite koje su Bugari , pa i narod nazivao odmetnicima, hajducima. Ti ljudi nisu trpeli nepravdu i teror bugarskih vojnika. Iz sela su bili među njima Vasilije Cicin, Draga Zlatin, koji je u nekom okršaju ostao bez jednog oka , družili su se sa istomišljenicima iz susednog sela Kočetina.Sa vlastima u selu bio je povezan Toza Tacin koji je ujedno bio povezan i sa odmetnicima, i koje je također redovno izveštavao šta vlast priprema. Bugari su u srezu pa i selu sprovodili svoje zakone. Opštinska kasa bila je u zgradi stare opštine, koja se nalazila iza sadašnjeg Zadružnog doma, a odmah pored stare mehane. Znamo da je u nju svraćao nešto ranije i putopisac Feliks Kanic. Kasa je strogo čuvana i u njoj je bio novac i druge dragocenosti narodne koji su Bugari sakupljali preko predsednika sela Milana Trailovića i blagajnika Leke Trajića.

U to teško vreme nije bilo soli na tržištu. Odlučili su uz dopuštenje Bugara da sa novcem koji je narod dao da nabave so za ličnu upotrebu stanovništva. Rešili su da kupe so i da se i oni ovajde za koji dinar za sebe. Otišli su zaprežnom kočijom u Veliko Gradište i tamo kupili određenu količinu soli od Rumuna i istu su doterali u Veliki Popovac. Po dolasku odmah su so u manjim količinama podelili meštanima . Preostali novac nisu vratili uz obrazloženje kako će biti podmireni solju sledeći put. Novac su stavili u opštinsku kasu, a jedan deo zadržali za sebe. Ova dvojica vodećih ljudi iz sela prvo su legalnim putem na zboru obznanili kako treba novca za kupovinu soli, novac su dobili, jedan deo utrošili za so, jedan deo uzeli za sebe , a ostatak je čuvan u kasi. Ali ni Bugari nisu bili imuni na novac, oni naređuju da kasa mora da se prebaci za Veliku Planu, u njihov glavni štab za ovaj deo Srbije. Novac po nalogu Bugara trebali su da predaju predsednik Milan i blagajnik Leka. Naredili su sinu Mijajla Radojkovog da sa konjima i zapregom odveze njih i opštinsku kasu u štab u Veliku Planu. Pred sam polazak na put, predsednik i blagajnik su sa bugarskim karabinima čuvali opštinsku kasu i narodni novac. Nešto pre njihovog polaska, odbornik iz sela Toza Tacin dojavio je odmetnicima da će ova dvojica sa kasom poći u određeno vreme na put. Komite organizuju zasedu na brdu „Đula“ kod tzv. Kočetinskog puta. Ovom događaju prethodila su i neka predkazanija, naslućivala se nesreća. Putnici i kočijaš nisu mogli nekoliko sati da upregnu konje. Konji nikako nisu hteli da prime amove...

Na brdu Đula u zasedi čekali su odmetnici, Vujica iz Kočetina sa još dvojicom iz Bošnjaka, a sa njima Draga Zlatin zvani Đordan i Vasilije Cicin. Neko je komandovao iz zasede: „Stoj!“ "Puške su u vas uperene!" Kočijaš koji je sedeo napred i kočijašio zaustavio je zapregu, predsednik Milan i balgajnik Leka, naslonjeni na svoje puške nemaju vremena ni da reaguju. Sve se odigralo jako brzo. Sledeće pitanje je bilo:“ Gde ste pošli i šta nosite?", a zatim sledi komanda: „ Milane, silazi sa kola !“ Videvši da će biti ubijen, predsednik prihvata da otvori kasu i da im da novac. „Ne Milane“, - komanduje Vasilije. "Silazi ti dol'!“ Odmetnici mu prilaze i govore: “Milane, ne trebaju na narodske pare, već nam treba tvoja glava“. Pucaju u predsednika Milana Trajilovića pravo u čelo, krv je liptela svuda u okolo, bio je mrtav na licu mesta. Zatim ubijaju i blagajnika Leku, potom naređuju mladom kočijašu: “A ti se vrati natrag u selo“, čak šta više pomažu mu da zanese i okrene kola. Kočijaš je bio jako mlad i veoma uplašen. Njemu su obećali da ga neće dirati. Mladiću daju naređenje da kasu sa novcem vozi pravo kod kuće ubijenog predsednika, a da pri ulasku u selo mora da glasno viče i da obaveštava narod kako su predsednik i blagajnik ubijeni zbog saradnje sa Bugarima , i to da će tako proći svako ko ide protiv svoga naroda. Kočijaš je tako i uradio. U selu narod je izlazio na put i sokake i u strahu slušao šta se dogodilo. Ubijeni su ležali na putu, na brdu Đula. Nešto kasnije došli su Bugari i odmah opkolili selo, ali odmetnici već su se povukpi i sakrili u gustu šu. mu na obodu sela. Bugari su znali tačno ko je počinio ubistvo, u znak odmazde zapalili su kuće odmetnika. Tom prilikom pale kuću Stanije Živanović čiji je sin bio u komitama. Kuće su gorele, a pitanje je bilo da li je narod pokoren? Odmetnici, hajduci, komite, kako su ih Bugari nazivali bili su sakriveni u kolibi Mijajla Radojkovog, odmah pored zapisa u polju kod koga se slavila „Vrtoloma“.

Ovaj događaj ostao je upamćen do današnjeg dana. Neki danas govore kako je to bila kasa popa Stanojla, što nije apsolutno tačno i što svojim kazivanjem demantuje i naš sagovornik.

TUGA PREGOLEMA ZLOČIN ZA ZLOČINOM - SILOVANJA

Na sve srpsko, žensko, što je nosilo suknju pojedini Bugarski vojnici su napadali i kidisali kao besni psi. Manji broj žena je išao milom ili iz nekog ličnog interesa, a većina silom. Neka napastvovanja i silovanja su otkrivena i zabeležena u pomenutom spisku ratnih zločina i zločinaca, a koji je zapisao dr. Rajs,( a publikovali Miloje Pršić i Slađana Bojković- Stradanje srpskog naroda u Srbiji 1914 -1918 g.). Neka silovanja nikada nisu otkrivena nad srpkinjama iz razloga što su žene ili devojke ćutale i nosile , skrivale svoj bol i sramotu u sebi celoga života , ni danas nije ni malo prijatno govoriti o ovome. Setimo se kako je bilo vreme življenja na početku proslog veka kada su u potpunosti u Srbiji i porodici , domaćinstvu vladali patrijahalni odnosi. Imamo podataka da su pojedini Bugarski vojnici zaraženi polnim bolestima namerno širili, gonoreju ili sifilis, tako naređenje bilo je podržavano od njihiovih predpostavljenih oficira. U istom prednjačio je, i „blagoslovio,, potporučnik Čavdarev. Ostalo je zabeleženo kako je izvesni bugarski oficir Mijur Ferdinand u svojoj objesti i ludilu, bolje reći iživljavanju svome psu podveo Jednu srpsku ženu. Naravno silovanja su zločini koji se 'najteže ustanovljavaju, a da ne pričamo o broju vanbračne dece u odsustvu muževa, zatim divlja kiretiranja i trljanja kod baba, dokazuje da je toga bilo u velikom broju. Dakle bugarskim vojnicima i komitama niko od viših starešina nije zabranjivao da to čini. Bugarski mitropolit Melentije govorio je kako u tome nema ničeg lošeg i zlog!? Naravno biloje namernih interniranja muževa srba bez ikakvog povoda i razloga samo da bi se lakše došlo do njihovih žena. Vršene su namerne premetačine i pretresi po kućama , podmetanja lažnih dokaza pozivane su žene na saslušanja u seoske kancelarije , a potom tu i silovane. Ostalo je zabeleženo da je to činjeno sa sadizmom i iživljavanjem, kćerke su silovane u prisustvu majki i obratno. Pre toga neljudskog i sramnog čina bile su mučene , a često puta i bodene bajonetom i kamama. Posle obljube i silovanja bile su po kratkom likvidirane i gurnute na smetlišta ili potoke. Da bi se zaštitile od skotova i napasnika mlađe žene su se maskirale i zabrađivale, nosile marame , šalove, odrpanu odeću, preoblačile u starce glumeći bolest i iznemoglost. Rekpi smo da je Bugarska izvršila neformalnu aneksiju okupiranjem teritorije Srbije, deleći teritotiju na dve vojno-upravne oblasti: Moravsku i Makedonsku, sedište prve bilo je u Nišu. Setimo se Bugari su smatrali ove krajeve „da vrše oslobađanje bugarskih zapadnih pokrajina". Državna politika tadašnjih Bugarskih vlasti bila je da je država Srbija nestala,a da narod i stanovništvo predstavlja asimilirane tj. Srbizovane stare bugare. Rekosmo da su se zato trudili da unište sve što je predstavljalo srpsko i staru srednjovekovnu srpsku državu. Da bi nam bilo jasno jedna izjava predsednika Bugarske vlade tadašnjeg okupacionog režima Vasila Radoslavova kaže sledeće: „ Može se Srbija obnoviti, može Srbija posle rata i da se poveća, ali u Srbiji više neće biti srba.“

Šta je ovo pitamo se , kakva je ovo izjava , kakva se ovo politika vodila oprostite zar ovde nema genocida ? Još početkom dvadesetih godina prošlog veka a nakon završetka rata Sreten Dinić pisao je:“ Da se more pretvori u mastilo, nebo u

hartiju , a svi ljudi na zemlji u pisare, pa se nebi moglo opisati, sve ono što su Bugari po Srbiji počinili, svaki čovek, žena ili dete, svako selo ili varoš predstavljali su za sebe naročitu povesnicu ili roman,doživljaje i patnje.“( vidi govor dr. Slavenka Terzića u Surdulici na spomen akademiji 28.05.2010.g) Iz Srbije u bugarske logore poslato je po raznim osnovama preko pola miliona ljudi. Neke od žena bugari su prodavali Turcima za hareme kao roblje. Nikada se nemogu zaboraviti sledeći logori: Varna, Gornje Pačarevo, Gornja Đumaja, Plovdiv, Sofija, Parzardžik i dr.

Pre nego što počnemo sa iznošenjem zvaničnih činjenica i podataka koje je u ime Srpske vlade , a u vezi počinjenih ratnih zločina u toku Bugarske okupacije , zapisao i sačinio dr Arčibald Rajs decembra 1918.g. i januara 1919.G. u mnogim mestima moravske uprave pa i Mlavskog sreza moramo se podsetiti sledećeg: u ratovima od 1912.-1918.g. na ratnom polju izginulo je muških glava iz Mlavskog sreza 4041. , tačnu evidenciju ranjenih nemamo, postratno obolelih takođe. Napominjemo da je u drugom svetskom ratu levo orjentisanih iz Petrovca i okoline izginulo oko 2500 boraca. Desno orjentisanih , streljanih , ubijenih pod raznim okolnostima ni danas neznamo koliko je. Kada sve ove cifre saberemo to je blizu 10000 što je mnogo, mnogo je. Ukazujemo na činjenicu da nam je ratovima, okupacijom, raznim streljanjima, bolestima i postratnim sindromima uzdrmana genetska osnova. Srbi u startu prošlog veka ,a i kasnije su dobrim delom uništeni.

Sada ćemo po selima izneti tačan broj likvidiranih civilnih žrtava , žene , dece, staraca i regruta. Neznamo da li će mlađi naraštaji imati potpunu sliku o tadašnjoj situaciji na terenu.

Srpska vojska je odstupila u najvećim mukama i patnjama jedinim preostalim putem ka Albaniji i Grčkoj. Tamo su lečili zadobijene rane, vršili pregrupisavanja i spremali se da se vrate i oslobode porobljenu zemlju i otadžbinu, da osvete svoje najmilije, da se vrate kod svojih kuća i na svoja ognjišta. A u Srbiji, ono što je ostalo od naroda i civila trpelo je veliko zlo i zulum od Bugara i drugih neprijatelja.

SELO KOBILJE

U selu Kobilju koje je pripadalo Mlavskom srezu, Bugari su likvidirali 40 osoba od toga 14 žena plus 13 regruta koji su pobegli u šumu ne želeći da služe u Bugarskoj vojsci, i ostalo su starci. Popalili su kuće, salaše, otimali su od naroda pšenicu, kukuruz i sve druge dragocenosti. Crkvu i školu su porušili limeni krov i zvona odneli, svetili su se nedužnom narodu, a propoved i verska služba u crkvi nije držana jer su znali da je sveštenik iz tog sela bio u 9. puku sa srpskom vojskom negde u Grčkoj. Takođe škola nije radila, prozori i vrata polupani su, nameštaj raznešen, a u tome je vodio evidenciju bugarski birnik po imenu Pužijev sa ostalim oficirima koje ćemo kasnije pomenuti.

SELO KLADUROVO

Od bugara ubijeno je 75 civila, od toga 26 žena, 12 regruta, i 3 stare žene. Ubili su čak i trudnu ženu na porođaju dok je novorođenče plakalo. U ovom selu silovane su nekoliko devojčica od 13 i 14 godina u seOskoj kafani, a u zločinu su učestvovali 15 vojnika. Streljanja je naređivao poručnik Petar Veličkov iz 32. puka, a po naređenju višeg predpostavljenog komadanta Petrovca Hristova. Takođe ostalo je zabeleženo da je podoficir Veličkov otimao od žena nakit. Tokom rata (okupacije), Bugari su od naroda otimali takoreći sve, pa i životne namirnice: pšenicu, kukuruz i ostalo. Škola je bila zatvorena, demolirana, stolarija i drugo razvaljeno i pokradeno. Narod je oteran u internaciju i ropstvo. U selu je bilo vojnika iz tzv. „Lovačkog odreda „ sastavljenog od Bugara, Albanaca i Turaka . Ovde dr Rajs navodi podatak kako su Bugari držali u Petrovcu ispred Skupštine govore da ubede narod kako su oni Bugari, a ne Srbi (to je bilo tokom avgusta 1917. god).

SELO RANOVAC

Kao i Kobilje, u više mahova je paljeno i internirano u Krivi Vir i druga mesta Negotinske krajine. I u ovom selu su Bugari vršili odmazde, premetačine tražeći pod izgovorom odmetnike i hajduke, i ovde su ubijali nedužne civile vršeći razna zverstva. U samom Ranovcu ubijeno je 70 osoba, dok su četiri starije osobe umrle tokom puta u internaciju, plus tri osobe koje su još 1915. g ubijene od Nemaca. Ostali su likvidirani tokom marta i aprila 1917. g. 10 mlađih osoba neželeći da služe bugarsku vojsku bivaju ubijeni, tako da je to cifra preko 80 žrtava, od toga 27 žena, ne računajuči 57 ubijenih na ranovačkoj karauli, a koje smo pomenuli na početku feljtona.Tokom odlaska iz Ranovca dr. Rajs spominje kako je video svežu humku i zatekao žene iz Rašanca na groblju ubivenih srpskih žrtava.

VAROŠ PETROVAC

Komadant mesta bio je kapetan Nemac Keferštajn, profesor sa Univerziteta u Hamburgu. Iz varoši internirano je više od 30 osoba stariji od 50 godina. Nemci su u početku oduzimali od naroda stoku i dr. da bi ih 2. januara 1916. god zamenili Bugari. Već 2. februara 1916. počeli su da likvidiraju stanovništvo, tada su ubili 7 muškaraca iz Krvija , Stamnice, Kamenova i Bistrice. Svedok Milutin Stanković naveo je kasnije kako je video da Bugari ubijaju 9 osoba od kojih 3 žene koje su nosile kolevke sa decom. Komadant mesta bio je poručnik Bojadžijev, profesor gimnazije iz 51. Puka. On je imao svoje pomoćnike, Ljubenov Danil, advokatom iz Sofije i rezervnog poručnika Vasilija Mitevima. Oni su naređivali pogubljenja ljudi. Posle za komadanta je došao kapetan Đorđe Petrov. On nije niko ubio. Zatim je došao potpukovnik Tujikov iz Sofije, iz 32. pešadijskog puka, trgovac.On je ubio 8 osoba iz okoline 10. maja 1917. god. Posle njega došao je poručnik Brkalov, koji je naređivao ubistva u Kobilju, Kladurovu, i Ranovcu. U Petrovcu nije ubijao.

32. pešadijski puk čiji je komadant bio V. Hristov obučavao je lovačke vojne odrede radi pokolja. Spisak zločinaca i žrtava zločina je veoma dug. Samo u gore pomenutim selima i Petrovcu nastradalo je preko 300 civilnih žrtava. Što je mnogo, mnogo je, i sve to podiže onu pomenutu cifru od 10.000 nastradalih Srba u poslednjim ratovima. Autori feljtona su se rukovodili mišljenjem da imena žrtava ovog puta ne publikuju , po onoj narodnoj „mrtve kosti ne pomeraj“ što ne znači da neće učiniti u nekoj od budućih publikacija koje će eventualno štampati.

Spisak bugarskih oficira, i ostalih organa koji su vršili razna zločinstva nad srpskim življem za vreme okupacije (1916 -1918.g) u tadašnjim opštinama sreza Mlavskog.

Želim odmah da napomenem da neznamo da li su isti procesuirani i da li ih je stigla kazna Međunarodnih komisija i sudova, ali vjerujemo da Božja jeste, jer se iz dole priloženog može videti gde su , kada i kako vršili razna ubistva, silovanja , pljačke, zločine uopšte....

Pogledajmo dokumenat br. 177 u njemu se kaže :

Major Hristov iz Varne kao komandant u Požarevcu, Petrovcu izdao je naređenje da se sela Kladurovo, Kobilje i Ranovac interniraju i ekzekutiraju , odgovoran za paljenje kuća u Dobrnju , za iznudu novca,razne pljačke, ubistva, također je odgovoran za masovno ubistvo na ranovačkoj karauli 1917. g. tj. u ataru opštine Knežičke.....
Petrov , kapetan , nepoznato odakle je , komandir čete i komandant u Petovcu 9. Marševskog puka, odgovoran za ubistva ljudi iz Dobrnja , u Kušiljevu i u Polju opštine Dobrnje.
Dimitrov, kapetan, nepoznato odakle je , komandir 14. dopunske družine, optužen za zlostavljanje i teške povrede ljudi iz Ranovca i Knežice marta meseca 1918.g. kao i interniranje građana iz Zlatova iste godine.
Ivan Bojadžijev , poručnik iz Vodina, komandant mesta u Petrovcu, i komandant čete u 51. pešadiskom puku, optužen za ubistva streljanjem i vešanjem i to građana iz Busura , Velikog Laola , Petrovca, Vitovnice, Kamenova, Kladurova, Krvja, Malog Laola , Stamnice .....
Karadžov , poručnik, nepoznato odakle je, komandant mesta u Petrovcu, komandir 32. dopunske družine, optužen za ubistva u Vezičevu i paljenje kuća u s. Zlatovu.
Kračunski, poručnik, nezna se odakle je rodom, jedno vreme komandant mesta u Petrovcu , odgovoran za paljenje kuća, a po naređenju majora Hristova (vidi spisak pod br 1.) i ubistva u Dobrnju.
Mitov , poručnik iz Vidina, zastupao komandanta mesta u Petrovcu, na službi u 51. pešadiskom puku, optužen za ubistva u Melnici i Stamnici
Pisanov, potporučnik, nepoznato odakle je , jedno vreme pomoćnik komandanta u Petrovcu, optužen za silovanje u zatvoru u Petovcu devojaka iz Dobrnja, ubistva u Manastirici, kao i batinanja i mučenja....
Brkalov, potporučnik, nepoznato odakle je, na službi u 32. dopunskoj družini, i zapovednik Komita u Petrovcu, odgovoran za ubistva u Ranovcu, ljudi iz Tabanovca, Šetonja, zatim ucene, iznude u novcu, dukatima kod ljudi iz Šetonja, a za ubistva u selima Vitovnici, Kladurovu, Krvju i Ranovcu. Također odgovoran za streljanje civilni žrtava na Ranovačkoj Karauli , odgovoran i za pljačke i interniranja koja su vršile Komite pogotovo u Ranovcu.
Popov, potporučnik, nepoznato odakle je , bio je vođa odeljenja „izuzematelne komande“- za snabdevanje vojske hranom i dr. tereti se da je ukrao novac u Dobrnju , kao i u Zabrđu.
Hristo Cvetkov, potporučnik, nezna se odakle je , vođa Komitske čete , optužen za pljačku, otimanje novca u Kobilju nad svim stanovnicima ovoga sela tokom interniranja.
Dončev , poručnik iz Janbola – 4. konjički puk , optužen za pljačku i iznuđivanje novca od 206 duša zatvorenih u raniovačkoj školi koje su nameravali da poubijaju, intervencijom pušteni.
Apsanov, potporučnik, nepoznato odakle je,islednik u Komitama, na teret mu se stavlja ubistvo u Dubočkoj.
Gabrovski, poručnik, nepoznato odakle je, na službi u 14. dopunskoj družini, ubistvo u Zlatovu
Žekov, potporučnik iz Sofije, iz Biroa 32. dopunske družine u Petrovcu, ubistva u Ždrelu , pljačka i zlostavljanja u istom selu, kao i u Kamenovu, Knežici i Petrovcu.
Kosta Bitušev, -feldfebel-(rezervni) nezna se odakle je, vojno rajoni načelnik i komandant mesta u Petrovcu, iznuda novca, pod pretnjom smrću u Petrovcu u zatvoru od meštana Burovca,
Ćira Karadžov, starši gorski stražar , šumar za mlavski srez , otimanje novca u Trnovču.
Raja Ivanov , iz V. Trnovo, narednik , vodnik Komita , iznuda novca u Kobilju 1918.g.
Atanasije Boznov, narednik iz Nove Zagore, kod Komita nrednik, zlostavljanje i vešanje građana u Kobilju i Aljudovu,
Petar Veličkov, naredenik , nepoznato odakle je , starešina vojnika u Stanmnici, ubistvo i zlostavljanje u ovom selu.
Hriso Sveštarov , narednik iz 9. Marševskog puka, tuča, zlostavljanje, iznuđivanje novca u Crljencu 1918.g.
Atanas Permingov , oficirski kandidat, predsednik komisije za oduzimanje hrane, odgovoran za tuču i iznudu u Crljencu
Ivan Đetov , narednik u Vošanovcu, odgovoran za ubistva ljudi i devojaka u ataru opštine Knežičke 1917.g. i u Vošanovcu.
Nikola Đumišev, Komitski vojvoda iz Sofije, planinske družine, optužen za ubistva , pljačku i zlostavljanja u Kamenovu, Knežici, Manastirici, Ranovcu, za ubistva na Belim Vodama, za mučenje i iznude u Petrovcu, Starćevu, Crljencu.
Atanas Muržev, Komitski vojvoda planinske službe, nepoznat odakle je, zlostavljanje i mučenje građana u Crljencu, upamćen da je kidao meso ljudima sa tela kleštima.
Veljko Majdanžarov, nepoznato odakle je, vojvoda Komitski, zlostavljanje i tuča u Velikom Popovcu.
Dimitrije Pop, podvojvoda Komitski, ubistva u s. Trnovču.
Dimitrije Trandafilov, podnarednik iz Ajčara- Svištova, u Vezičevu zlostavljanje i tuča.
Đorđe Pešev, nepoznato odakle je, podnarednik u Kladurovu, starešina ovog sela , optužen za razbojništvo
Petar Veličkov, nepoznato odakle je , podnarednik , starešina u Kladurovu, također optužen za ubistva i razbojništva u ovom selu.
Tinča Rusev, nepoznato odakle je , podnarednik, vodnik Komitski, zlastavljanje , tuča u Kobilju (pogotovo stari ljudi, žena, dece i civila)
Flota Tupilov, podnarednik, nepoznato odakle je, na službi u 9. Maršovskom puku, komandir odeljenjalj u Rašancu, za ovo selo i okolinu, odgovoran za paljenje kuća i drugi zgrada, u Crljencu, kao i za zlostavljanje, tuču i iznudu novca u istom selu.

Pa od broja 33. do 39. nabrojani su kaplari:

-Nikola Nikov, Komita iz 9. puka , zlostavljanje i vešanje u Burovcu

-Nikola Gocev, na službi u 14. dopunskoj družini na službi u Zlatovu, tuča , zlostavljanje.

-Todor Miščev, starešina u Kladurovu, ubistvo sa razbojništvom

-Lazar Hristov, iz Belog Polja kod Belogradička , komandir odeljenja u Ranovcu, ubistva u Ranovcu i Manastirici , kao i zlostavljanje i iznuda novca.

-Stevan Mečkov, kaplar također iz Nove Zagore, iz 32. dopunske družine, ubistva žena u Ranovcu.

-Sima Jankov, starešina u Starčevu, paljenje kuća i drugih zgrada , kao i zlostavljanje, tuča, otimanje novca i ostalo.

A to je isto radio i kaplar Ilija Nikolov, u Starčevu.

40. Janoš N. , redov iz 32. dopunske družine, komita, zlostavljanje i tuča u Vitovnici.
41. Nikola Nikolov , kaplar, zadužen za održavanje reda u Vošanovcu, palio kuće i zgrade u ovom selu 1917. g.kao i redovi Mita N i Angel N, optuženi za ista dela u istom selu.
42. Tataklia N , također u Vošanovcu, tuča i zlostavljanje.
43. Veljko Najdarov, redov, 9. Marševski puk, batinanje građana u Zabrđu.
44. Petar Minčev, redov , konjanik 4. konjičkog puka, ubistvo u Kobilju.
45. Mateja Jovanov , redov , vojnik u Kobilju, tuča i zlostavljanje starijih ljudi , dece i žena u Kobilja.
46. Kračun Paunov, redov , starešina vojnika u Kobilju, paljenje kuća i drugi zgrada nad 49 lica kome je sve popaljeno.
47.Ramadan Isa , redov iz Preševo, vojnik, 9. Marševskog puka , ubistva i pljačka u Manastirici 1917.
48. Ivan Georgijev, redov iz Nove Zagore, 9. Marševski puk stacioniran delom iu Manastirici, paljenje kuća i ostalo 1916-1917. zajedno sa Borisom Kirovim, redovom iz istoga mesta, samo ovaj je i pljačako novac i odelo.
49. N. Ivanov, narednik iz Jambola , zajedno sa Jankom N , redovom , odgovorni za ubistva u Ranovcu 1917. vojnici 4. konjičkog puka.
50. Kosta Kostov, redov 32. dopunske družine, u Trnovču pljačka, zlostavljanje, tuča u ovom selu 1918.
51. Ahmed N, redov 9. Marševskog puka, iznuda, tuča, pljačka u Crljencu 1917.
52.Dimitrije Trandafilov, redov 32, dopunske družine u Ćovdinu, ubistvo, u ovom selu 1917.
53.Stevan Bogojev, okolski načelnik sreza Mlavskog iz Vidsina na službi u Petrovcu, optužen za ubistva u Belim Vodama, Kušiljevu, Dobrnju i Petrovcu.
54. Roman Trifunov, iz Silistrije, žandar policijski narednik, starši nadzornik policijski za Bodenice, zlostavljanje, tuča, ubistvo u Kamenovu i Velikom Popovcu
55. Dimča Ž Farđanov, tajni policajac iz Mlekarevo selo , ubistvo 1917. g. u Petrovcu jednog čoveka iz Velikog Laola.
56. Angel N, redov, policajac, nezna se odakle je, zlostavljanje i tuča u Velikom Popovcu 1918.
57. Kostav Popov, redov , policajac, iz Sofije, zlostavljanje i tuča u Vošanovcu 1917.g.
58. Anta N , policiski žandar, nezna se odakle je , na službi u Žabarima, zlostavljanje i tuča u zatvoru, iznuda dukata od ljudi iz Dobrnja.
59.Zvani - Popčić, žandar policiski, nezna se odakle je, ubistvo i zlostavljanje 1918. u Zabrđu,
60. Jordan Veličkov, starši policiski stražar, nezna se odakle je, na službi u Sedlaru,srez Resavski, zlostavljanje i tuča, silovanje žena u selu Zlatovu 1917.
61.Dima Zeč, tajni policajac, iz sela Mlečeva Nova Zagora, pljačka i otimanje novca 1918. g u Tabanovcu
62. Zvani- Pop , žandar, zlostavljanje, tuča i iznuda novca u Crnjencu 1916.g
63. Jota Pujev, državni birnik- poreznik, vršio naplatu poreza po seoskim opštinama Mlavskog sreza i kao poreznik zlostavljao, pljačka, iznuđivao novac također naplačivao novac bez priznaanica, a novac stavljao u đep, to je naročito činio u Mnastirici
64. Nikola Magarov, policijski žandarm, iz Vidina, pratilac poreznika pri naplačivanju poreza, optužen za zlostavljanje i pozrede tela civilima u selu Zabrđu 1917.g.
65. Stavra N , podnarednik i Angel Markov, redov, nezna se odakle su, optuženi za ubistva 1917. i silovanja u Melnici 1917.g , a pomagali im još Ivan N , redov, Veljko N, Amed Amedov, Todor N, i Velimir Panov.
66. Rafailo Antov , nezna se odakle, činovnik u rekvizicionoj komisiji, zlostavljanje i tuča , otimanje novca u s Trnovču 1918.g
67. Janja Stojanov, predsednik opštinskog suda iz Sofije, predsednik opštine u Velikom Popovcu, zlostaljanje i tuča građana 1917. g.
68. Vasilije Vlajev, isto predsednik opštinskog suda Sofije, i isto predsednik opštine u Velikom Popovcu, učinio ista dela 1918.g. u istom selu.
69. Vladimir Mihailov, predsednik opštine u Čovdinu, nepoznato odakle je rodom, zlostavljanje i tuča građana, izvršenje smrtne presude vešanjem.....

Načelnik Sreza Mlavskog Kraljevstva Srba Hrvata i Slovenaca

Poverljiv broj 202. 7. jula 1919.g. Petrovac

Načelnik sreza
Bož. M Krstić

A.S. Komisija K2

Kao što se vidi iz priloženog dokumenta za mnoge okupatorske vojnike i oficire podaci su nepotpuni, da bi vremenom za neke se saznalo da su iz Makedonije, što je sigurno bilo žalosno i tužno. Podsetimo se ranijih zaključaka i izjava Bugarskih zvaničnika u toku ovog rata, njih smo citirali. Iz istih se vidi i iz kojih se može zaključiti za ovakve postupke da su imali podršku svojih predpostavljenjih, a i državnika. Njihovo geslo,jedno od mnogih bilo je, podsetimo se,kako čiste Balkan od hajduka , razbojnika, pobunjenika. Sigurno da je bilo i toga, ali bilo je i preterivanja. Predstojeći Drugi svetski rat, a drugi događaji bacili su u zasenak i zaborav, mnogo čega, pa i ova bugarska zlodela. Sigurno da je narod Mlavskog kraja oprostio bugarskim okupatorima mnogo čega gore pomenutog. Naš cilj, autora , bio je kao što smo rekli da se iz sadašnjeg zapuštenog i jadnog stanja kosturnice na Belim Vodama, bar pomenuti prostor uredi i podigne jedna spomen ploča sa prigodnim natpisom. Kako se slično ne bi dogodilo nikada više ni jednom narodu....

Prvi sneg je pao preko noći, drugi dan sv. Alimpija, decembar je . Jutrom dvojica autora ponovo kreću za Ranovac, feljton koji objavljuju izazvao je veliko interesovanje, krenuli su da dopune još neka saznanja u cilju zaokruživanja istorijske istine. Putuju novim asfaltnim putem koji je nedavno napravljen preko Knežice do Karaule, lepo. Na kratko staju, fotografišu ponovo nekadašnje mesto Ranovačke tragedije, produžuju u Ranovac, u centar sela. Kod pošte zatiču svoje sagovornike. Sakupio ih je upravnik Pošte Slaviša Milić – Guma. Razgovor potiče sa Aleksandrom Draguljevićem, zvanim Purom, nekadašnjim kafedžijom Bogoljubom Barbulovićem. Autore je zanimala priča o ranovačkom bugarskom vojvodi Luki Koleroviću, a i o drugom. Mnoge kontradiktornosti su se pojavile, baš u pitanju kod Luke Kolerović, vojni invalid, učesnik Balkanskih ratova, koji je bio spominjan. Jedni su ga kudili, a drugi su ga hvalili. Prvi su govorili kako je mogao više naroda da spase iz Ranovca i okoline, a drugi da je vreme bilo izuzetno teško i da se nije moglo više. Luka je rođen 15.06.1894. dok po crkvenom zapisu 17.05 1894. od oca Ilije, žena mu je bila Marija, rođena 28. 09. 1894.g. sin Branislav 1926. kao i dve kćerke udate u susedno selo. Pomenuti , kako su ga zvali Vojvoda, ostalo je zapamćeno da je bio vojvoda sa nadležnošću sve do Morave i Smedereva , da kod njegove kuće uvek ga je čuvala jedna desetina vojnika i da je sarađivao sa bugarima. Nikakvi pisani podataka o tome sada nemamo. I odmah napominjemo, da je Luka imao kakvih dela sigurno da nebi mu bilo praštano od vlasti Kraljevine Srbije, čak šta više, priča se i danas da je bio jako bogat , uspešan , pismen, veoma dobar govornik, da su mu svuda bila otvorena vrata. Prodavao je i sekao hrastovu šumu, kompozicijama koje su odlazile za Beograd i dalje, posećivao je dvorske kancelarije,imao je pet parnih mašina, vršilice, prvi automobil, džip, i mnogo čega , pa opet narod ga nije voleo. Zašto? Naš narod nevoli uspešne ljude.

Po povratku sa Soluna nekolicina muževa (a to se uvek kasno sazna) doznavala je da su bugarski vojnici imali intimnije veze sa njihovim ženama, i to smo rekli kako i zašto u ranijem tekstu. Ostalo je zapamćeno, a naši gore pomenuti sagovornici su potvrdili, da je izvesni bugarski vojnik po imenu Bajram- Bogdan bio zaljubljen u mladu i lepu Ružu- Ružicu Patrašku, po povalčenju vojske vratio se konjem sa kojim je ušao u seosku kafanu, pretio meštanima , vitlao sabljom , hteo je pošto poto sa sobom da povede pomenutu. Zbog svojih zlodela, prisutni su se razračunali i bio je po kratkom likvidiran. Pominjana su još nekoliko imena bugarskih oficira , ali napominjemo da su sve to priče rekla-kazala jer za sada nemamo pisani podataka. Ostalo je zapamćeno , a o čemu nam je pričao deda Vojislav Voja Đurić iz zaseoka Đurića, kako je njemu prenela majka Ikonija i otac Milenko(1904), o događajima iz bugarske okupacije. Mnoga sela bugari su pokušali da ušore, što je slučaj sa Ranovcem i drugim vlaškim selima, popalili su salaše , povukli jasnu granicu iznad koje nije se smelo izlaziti ( samo sa pisanom propusnicom) dok su pojedine salaše , trla, pečatili blatom .Tako što su obljepljivali ulazna vrata, stavljali svoje znakove, tamo gde je blato spadalo značilo je da je neko dolazio, taj salaš je bivao spaljen naredni put. Deda Voja (1928) nam tvrdi da su to bile kuće gde je narod živio , da je u njegovoj mali spaljena Musina kuća, Aleksićeva , a sve zbog hajduka koji su tu bili: Milije, Jane, Mileve iz Gajinog Potoka.

HAJDUČICE PROTIV BUGARA

Dakle bile su dve devojke hajdučice , ova druga ostala je upamćena da je jako vešto baratala karabinom i da je divlju jabuku , plod , pogađala u letu kada bi je neko bacio u visine, da je jahala konja, da je pucala na bugare. Njih su se bojali bugarski vojnici, a nisu pripadali onom soju ajduka koji su se odmetnuli od zakona zarad pljačke i ličnih koristi. Četvrti član družine bio je Milutin Tamnjanac. Zbog njih su bugari zapalili veći deo sela , a i ušorili selo, povukli crtu i granicu koja se kretala: Poljana Krinuli pa do Jošića ka mestu tzv. Orljevo do Trajana pa do Vujice Štirbanovića, pa preko reke Vitovnice i seoskog polja do groblja i do branika Katrinare. Dakle sve kuće , sva domaćinstva bila su ušorena, zbijena u današnjem centru sela. Bugari su u ovom selu organizovali logor i isti je bio u kući Marka Zarića , kod prve čuprije kada se siđe u današnje selo.

Bugarski Štab je bio u kući Voje Stefanovića- Petrike, a i u kafani Ljubomira Sandonji. Takođe ostalo je upamćeno da je bugarski vojnik , slučajno otkrio u odžaku kuće hajduka tako što se ocrtala senka, bio je sunčan dan , prišao i ubio ga, samim tim kuća je bila spaljena. To smutno i teško vreme koristili su ajduci, razbojnici za pljačkanje, i zverstva. Srđan Ilić nam je govorio kako je vojvoda Luka imao kafanu i kako je spasao njegovu babu Smiljanu Sulimanović koja se tek porodila (čiju su kuću bugari tri puta palili), Prilikom internacije sela za Negotinsku Krajinu . Luka je naredio nekom čoveku iz Knežice koji je kolima vozio porodilju i malu decu da ih čuva i glavom mu odgovara za njih , deda Aleksandar rodio se u tom zbegu. Luki su svi bili zahvalni celoga života, neki nisu, mrzeli ga preklinjali. Također ostalo je zapamćeno da su bugari hteli 206 duša – civilnih žrtava da streljaju koji su bili danima zatočeni u školi u Ranovcu, Luka iako sakat u ruku seo je na konja i kao vetar odjahao za Niš , pravo u Bugarsku komandu . Tamo je kod komandanta klečao i išao na laktovima , izmolio da se taoci puste, i pušteni su. Pomenuti zbeg , kolona išla je do iznad Majdanpeka i na samoj reci Crnom Timoku, stigla je nemačka Depeša da se kolona vrati za Ranovac. Bugarima to nije bilo milo jer su se u putu iživljavali, a i neke odmah na početku poubijali u samom Kladurovu.Pošli su oko velike Gospoine , a vratili se oko Sv. Alimpija , kolona nejači išla je u nedogled, neki su kod svoje kuće bili u decembru oko sv. Nikole. Mnogi su zatekli popaljene kuće i zgarišta, pustoš pravu, a u nekim kućama bile su useljene grčke i turske izbeglice.

Rekli smo skoro sve o zlodelima , ali ostao je jedan lep primer kako je bugarski doktor -hirurg zakrpio – zalečio mnoge ubode bajoneta izvesnoj baba Smiljaninoj prijateljici iz Kladurova čiju su kuću napadali, poharali domaći hajduci zarad dukata i koju su spalili. Sticajem okolnosti tada mlada žena ,sakrila je dete, a ona je preživela. I onako tešku situaciju, naše srpske svađe i nesloge, smicalice, pljačke, podmetanja, otežavale su, što se vidi iz ovih primera. Konkretno, zašto Luku narod nije voleo, šta je on to loše uradio? Mi nismo pouzdano mogli utvrditi, tako da o istom ne možemo ni pisati. Vremenom silno Lukino bogastvo ( a imao je mnogo imanja, čak i jedan deo grada u Petrovcu kod marketa „GRIN“ i Save pilićara) se istopilo. Umro je osamdesetih godina sahranjen na seoskom groblju, a sada kažu bez spomenika. Naši sagovornici citiraju nam kako je pred smrt govorio :“ Znao sam da će ovo da bude , ali nisam znao da ću da gledam svojim očima.“ Nije nam potpuno jasno šta je hteo da kaže, ni kako je stekao silno bogastvo i kako se isto istopilo, Bog će sam znati, u svakom slučaju u istorijskom smislu Luka je jedna nezaobilazna ličnost Ranovca i o njemu će se pisati još kada se dođe do arhivske građe.

HRABRA ŽENA RUŽA IZ SELA VITOVNICE U MLAVI

Mlava je u svojoj istoriji imala mnogo hrabrih ljudi,koje istorija pominje i danas po mnogim hronikama. Neverovatno je da činjenice kazuju da najveću hrabrost su imale žene,majke,sestre,u stradanjima i odbrani ognjišta u periodu 1912-1918. godina. Bilo je viteza u ratovima, koji osvetlaše obraz Mlavi, ali je žena ratnik nešto uzvišeno koje govori o liku žene. Iako legendu o ovoj ženi ne može ništa da zatamni,godine prolaze,i sve deblji sloj prašine pada na ime ove hrabre Vitovničanke Ruže Jovanović-Arsenijević. Koja ove 2010. godine, dobi i nadgrobni beleg na grobu u Vitovnici. Da ne beše pre koju godinu Milana i Radmile Paunović meštana Vitovnice, da pokažu mesto gde je sahranjena-komita Ruža Jovanović i njen muž Miljko Jovanović vitez zlatne medalje „Karađorđeve Zvezde",trag u vremenu na ovu hrabru ženu bih iščezo u javnosti. Malo koja žena je imala srce i odvažnost,i prkos da u ruke uzme karabin, i da ovlada jahanje na konju kao stamena i hrabra Ruža. Bila je ona komita koja je obučena u mušku odeću sa šubarom na glavi,i redenicima na grudima živela u brdima Vitovnice. U jednoj pećini je imala skrovište u kome je sa još dvoje hrabrih ljudi odlazila skrivajući se od potere Bugara. Bugari su činili osvete i mnoge odmazde nad ljudima u ovom selu. Ruža Jovanović-Arsenijević je napadala Bugare,ubijala,i ubrzo se povlačila na svoju bačiju na Trestu. Kada potere krenu za njom onda joj sklonište daje pećina u stenama iznad manastira Vitovnice, tu Bugari nisu dolazili. Zub vremena,ljudska nemarnost a često i neznanje su uništili pisane tragove o borbi pod Bugarima u Petrovcu sa okolnim selima,nestaju grobnice,grobovi stradalnika. Takva svedočanstva su nam danas dragocena jer smo tada bili ostavljeni sami sebi. Neprijatelj je bio tada silniji nego ikad. Danas su malobrojni podaci o tome,ima ih po arhivama koje govore o jednom zlom vremenu stradanja Srbije 1912-1918.g. Ruža je rođena u drugoj polovini devetnaestog veka, udala se za Miljka Jovanovića. Ruža i Miljko su u braku imali sina Petra i Severinku udatu u Stamnicu. Ruža je doživela dobru starost,umrla je u drugoj polovini dvadesetog veka. Iza sebe su Ruža i Miljko ostavili mnogobrojno potomstvo,koje se seća hrabrosti ove žene, borca za slobodu pod Bugarskom okupacijom u selu Vitovnici. Kuća u kojoj je živela Ruža i Miljko više ne postoji ove 2010. godine je od zuba vremena srušena. Samo predanje o ovoj ženi"hajduku-komiti" kazuje ove redove kao svedočanstvo tog ratovanja. Nadgrobni spomenik je samo nemo obeležje gde počivaju kosti ovo dvoje izuzetno hrabrih ljudi,žene i muža Ruže i Miljka Jovanovića iz Vitovnice. Nesgala je i vodenica na reci Vitovnici, u kojoj je radila Ruža vodeničarka da prehrani gladnu čeljad sela Vitovnice, a kada se spuštao noć Ruža bi kretala u borbu sa Bugarima po vrletima ovog sela. Ostala je upamćena priča kada je bacila bombe na tri Bugarska vojnika u zimu 1917. godine, koji su išli putem ka selu Stamnici, da vrše teror nad civilnim življem. Sva trojica Bugara su ostala mrtva u snegu. Krv i delovi njihovih tela su do proleća zaudarali na leševe. Ruža je često govorila potomcima da je ona ovde u Mlavi branila čast i ognjište, a njen muž Miljko na bojnom polju, gde na zaradi orden Karađorđeve koji mu lično uruči Živojin Mišić, a Ruža orden „materinstva" i potomstva u Vitovnici, Stamnici, Petrovcu. Mi se danas trebamo pribojavati odgovora na pitanje: Kad bih Ruža i hrabri kaplar Milunka Savić,sišli na zemlju koliko bih Srba smelo da stane pred njih i mirne ih savesti pogledaju u oči?

Mnogo je ovakvih i sličnih primera u skoro svim Mlavskim selima. Što nije učinila bugarska vojska, učinili su Nemci i druge vojske u građanskom i Drugom svetskom ratu. Mnogo naroda je izginulo. Sa punim pravom pitamo se: Zar je baš moralo tako da bude?

Naravno i kod našeg naroda u mlavskom kraju nešto se od tada promenilo do danas. 05.08.2013. meštani zaseoka sa Belih voda u Ranovcu predvođeni Miletom Jankovićem koji je u dijaspori organizovao, a na belim vodama direktno sproveo zavičajno druženje sa turističkim savezom i opštinom Petrovac na Mlavi, svake godine od toga dana prvo sveštenik održi pomen, nedužnim žrtvama, položi se venac uz prigodnu besedu, a onda se nastavi druženje tu kod do skora nepoznate grobnice i velike tragedije na ranovačkim Belim vodama, na tromeđi puteva, sa porukom da se ovako nešto nikad nikome ne dogodi, da ne udari brat na brata kako po pravoslavnoj veri tako i po drugom…

U Petrovcu na Mlavi, 4. VI. 2015.

Autori:

Aca Gera Životić
Rade M. Obradović
Tehnička obrada: Saša Novaković

Karadžićeva fotografija: Pomen 1919. god. na Ranovačku tragediju

LITERATURA:

1. „Stradanje Srpskog naroda u Srbiji 1914-1918.“; Slađana Bojković, Miloje Pršić; Stručna knjiga BGD; 2000; Istorijski muzej Srbije

2. „O zločinima Austro-Ugara-Bugara-Nemaca u Srbiji 1914-1918.“ Dr Miloje Pršić i Slađana Bojković, Istorijski muzej Srbije; Stručna knjiga BGD; 1997; Istorijski muzej Srbije

3. „Stevan Maksimović“ Uspomene iz okupacije 1914-1918.“ Beograd; Izdavaštvo; Knjižara Gece Kona; 1919.

4. „Braničevski vesnik“ – List braničevske eparhije od 1-6 za 1933 g.

5. Izjave i kazivanja sa terena i dr