Када понеко каже да Србија у својој новијој политичкој историји а реч је о нешто више од две стотине година, од Карађорђевог устанка до данас није имала лошију власт у најмању руку превиђа кључну чињеницу. А то је да су комунисти све до Стаљинове интервенције код Тита стрељали масовно и без суда, а што је дотакло и хладног и бескрупулозног Енглеза Черчила. И свако поређење са данашњим фантомима у фантомкама је крајње непримерено. Србија јесте направила велики искорак, нема више физичке ликвидације политичких противника осим ако неко не сматра да је оставити људе без посла, без средстава за егзистенцију нешто што у крајњем води ка истом.
Није вест да у Србији има много гладних и без здравствене књижице. То су тек статистички подаци, који ће злонамерније навести да кажу да ће у годинама које долазе бити мање незапослених и гладних, јер ће многи отићи. Било на небо, било у иностранство.
Оне који још увек нису гладни ипак, могу интересовати и други феномени везани за актуелну власт. Готово је чудесно ако се мало пажљивије погледа ко су све људи који чине коалиционе партнере Александра Вучића. Како уопште анализирати развојни пут Вука Драшковића и његово немушто учешће у власти, заједно са Александром Вулином. Да ли је прагматизам премијера Вучића толико засенио и Вељу Илића, чији су стричеви како сам истиче били поред Чиче на Равној Гори. Пустимо за сада ПУПС и Расима Љајића вечитог министра.
Оно што може зачудити иоле обавештене је да се нико из премијеровог окружења није сетио да му предложи подизање споменика четницима, ако је могуће на Кајмакчалану. Да би се и коначно обелоданила чињеница да су четници као елитне јединице Српске војске заправо, пробили Солунски фронт . Додуше прво су војници Моравске дивизије Првог позива успели на кратко да потисну Бугаре, али нису успели да задрже освојене положаје. Врховна команда Српске војске на врх Кајмакчалана , на изузетно чврсто утврђене Буграске положаје шаље четнике који бомбама и бајонетима и својим телима одбацују Бугаре и ослобађају прве стопе Српске земље после повлачења преко Албаније. И коначан пробој, заузимање Битоља две године касније 1918. извеле су четничке јединице Српске војске . После страшних губитака код Битоља Врховна команда расформирала је јединице четника као посебне, и придодала их другим јединицама Српске војске. Није генерал Михајловић у пролеће 1941. на Равну Гору повео неке друге четнике, већ своје саборце часне и врхунске официре, подофицире и војнике Југословенске краљевске војске.
Ако четници Српски јунаци добију споменик и од државе Србије, да не кажемо од Владе, неће то ничим увредити око осам хиљада погинулих партизана на Сутјесци, у борби са Немцима, чиме су више него заслужили споменик подигнут на Тјентишту и сву славу која припада херојима. Страдање партизана завршено је 15. маја 1945. године капитулацијом Хитлерове Немачке. Страдање четника није. У касно пролеће 1945. године на Зеленгори јединице комунистичке ОЗНе масакрирале су око девет хиљада младића из Шумадије, тек мобилисаних претежно. Уз помоћ артиљерије и авијације Црвене Армије, и свакако Енглеза на падинама Зеленоре годинама су лежала тела младих четника, без права да буду достојно и сахрањена. О могућим грешкама генерала Михајловића неки други пут.
Капа доле људима из БИА- е који су пре неколико година положили венце на споменик равногорцима на Равној Гори. За њих се свакако не може рећи да су необавештени. Урадили су то упркос противљењу моралне и политичке громаде какав је Ивица Дачић. Не сећам се шта је тим поводом изјавио Александар Вулин. Ако је ишта изјавио.
Дакле, као закључак горе наведеног, или боље предлог премијеру коме треба све подићи споменик можда, треба да консултује још по неког. Има сигурно у Србији људи који знају више и од Ивице Дачића. Пре него што овај опет (ако) постане премијеров човек.
мр Новак Марковић