У задње време су свима на одговорним местима пуна уста са реформом образовања, такозваним дуалним образовањем. Ајд` на страну то што хоће да науче децу како да постану „педери / лезбејке“, али, хтео бих да барем неком скренем пажњу на то у какве се све замке уваљују деца. Ово не треба да буде неко моје паметовање, него једноставно извештај са лица места, где је та подлост и настала.
Давних још година, за време аустроугарске монархије, омиљена им је царица Сиси смислила систем по коме су деца била ослобођена рада од јутра до мрака и наморана да заврше и нешто од школе. Њу и данас славе као великог реформатора и жену великог срца, не схватајући сву перфидност и лукавост тог потеза. Као и све друго што је дошло из кухиње Хабзбурга, није било без основа и веома добро је испланирано.
У временима кад је све около царевине кљуцало и врело од нове мисли и револуционара и лукавим Хабзбурзима је свануло да неће моћи довека да музу и гоне као робове своје суграђане, јер ипак и они у рукама имају куке и мотике које, недај Боже, могу и у друге сврхе да подигну. И онда је под будним оком царице, почела реформа, деца су учила и мало школе и мало заната. Добијали на кашичицу нека знања и звања, нека права али и ОБАВЕЗЕ! Полако али сигурно су градили ту средњу класу коју су држали под контролом много финијим методама од камџије, пушке и апсане. Једноставно су их навукли на сапун и топлу воду али уз обавезно плаћање тих услуга. Тај се систем вешто прилагођавао свим могућим ситуацијама али је у основи остао исти, ако хоћеш да живиш тако како си навикао мораћеш да радиш оно сто ти се каже. Да народ не би прогледао са дисциплиновањем се почиње веома рано, већ са 15 година. Како? Pa веома лако. Понуда за образовање је стварно велика и збуњујућа, не може човек тек тако да се определи, поготову не са 15 година. И онда у сву гужву улеће стари добри, још од Кафке описани, државни систем. По школама иду агитатори, маскирани у образовне саветнике који збуњеној деци на брзину предоче све могућности, а онда тежиште баце на баш то дивно дуално образовање. Ето, драга децо, имаћете само два дана школе недељно и три дана радите у некој фирми и тамо учите посао! Наравно, то што радите биће плаћено, у првој године око 500-600€ па ето, у трећој години и лепа хиљадарка! WOW! Само 2 дана школе и своје личне паре, ето шта може више да пожели дете од 15 година. Која разлика у односу на оне мољце који гуле гимназије и неке стручне школе и за све питају маму и тату! За оне којима мало и проради глас разума и савести, следи образложење да ко хоће, може наравно, да узме и занат са матуром и да после настави са неким факултетом. Ту падну и они најсумњичавији и пристану да уче неки од препоручених, а касније и веома тражених заната. И ето, лија је увукла плен у јазбину. За пар месеци, после последњег школског распуста у животу почиње обрада у грађанина Кејна. Деца крећу да раде и “школују”се. У фирми су углавном чистачи, доносиоци овога и онога, једном речју, потрчко или девојчица за све, а у школи грејачи столица који и оно мало градива које је предвиђено не морају баш да савладају да би добили неку тројкицу. Е, али, зато сваког првог свако од њих има СВОЈЕ паре, и независност. Сходно томе, почиње се са показивањем зуба родитељима, који су васпитани у сличном духу, и лагано размишљају како би било баш лепо да се растоциљају недоказног пубертетлије. Купују се маркиране ствари, скупи телефони, иде се на први самостални одмор, где се никако не трезни и онда долази друга година.
Платица се повећава а у све се упетљава и држава која ту повишицу плате вешто узима нудећи детету неки јефтини старт стан, да се деца осамостале. Већина гута и тај мамац, јуначки напушта родитеље, усељава се у „своја“ 4 зида и креће да живи свој живот. Наравно рачуни стижу, струја, грејање, станарина, интернет, телефон и млађани јунак/јунакиња почиње полако да ради и прековремено да би узео још понеку кинту. Пошто се више ником не правда где иде и кад се кући долази, провод постаје баш жесток а времена за књигу (коју књигу, будало матора) је све мање. На други одмор се иде сад већ са девојком/момком, не више само са друштвом….Трећа година је последња цигла која младог наивка закуцава за дужи период. Полаже се возачки испит! Плата је већ око хиљадарке, има се може се. И онда крст на гроб, први кредит са 18 година. Купује се ауто од не знам колико коња, спуштене каросерије, алуминијумске фелне, ауспух грми, музика у колима грми, све се цакли и сија али је бата мангуп пред друштвом. Девојке већ дубоко упале у дугове за Armani /MK/Versace и сличне крпице не одустају да улове неког од горе поменутих власника Аudi/BMW/Mercedes. Користе се само најмодернији телефони, време телефонирања се мери календаром а број порука на разним APP сервисима са експоненцијом 3 па на горе…. Лооодило, екстра, фајн…..
Док се окренеш, ево га и крај трогодишњег дуалног образовања. Како тако се отрангеља тај завршни испит, матура…..а шта је то???? На брзину им се предочи да могу да наставе, али хе хе хе, сад о свом трошку, образовање за мајсторско писмо. Утешна награда, али урадићу ја то касније. Већ препарирана жртва одједном остаје без посла, али са већ уграђеним навикама и неким системом вредности за који мора сваког месеца да исповрне неке паре. Ал` ко ће сад са коња на магарца……? Да моли старце за неку подршку, тек то не долази у обзир… Дакле, прихвата се први могући посао за било које паре. A то је баш оно за шта су их, јел те, целе три године препарирали и учили да је то баш куул. Нема више ученичке заштите, раде се ноћне смене, суботе и недеље, трчи се кад год те шеф позове у сред ноћи.... Али, мора се, осигурање за BMW стиже свако првог, нова гардероба која је већ поручена мора да се плати, одмор на Тенерифима на кредит, стиже исто за наплату а тек нови iPhone је у најави…..па неће ваљда ага или мис у покушају да телефонира са старим моделом. Сви лагано кукају, као то баш и није оно што су они предвидели, али биће боље, завршићу ја још нешто онако уз посао и онда….. а до тад, дај да ово кредита што имам рефундирам са неким новим кредитом…. Понегде, углавном код оних који су се углавили у неку државну службу, фирма изађе “у сусрет” са неким службеним станом и јадничку око врата закључа синџир а на ноге стави букагије. Тако некако ти срећни конзументи дуалног образовања, ту око 26-27 година имају између 30 и 40 хиљада € дугова (статистички подаци који се и не крију) које немају појма како ће да врате, али су још увек пуни оптимизма. Да би и ту задњу искру поноса сатрли. Следи дефинитивно ломљење кичме.
Једног јутра, не мора баш да буде суморно, представља им се на послу нови шеф. Гле, баш неки од оних мољаца и папака који/која је наставила да гули клупу у гимназији или некој стручној школи а после (види будале) и студирала и завршила тамо нешто… Пa где то има да неко такав буде шеф?…… Нема појма о послу а одлучује - ко ће шта да ради…. Кад то стигне до шефа, он онако лако потпише папир са отказом а поносни бунџија остане на бироу рада са упола пара него сто му је потребно за „нормалан“ живот на који је навикао. И ето, тако се без неке велике муке народ сатера у забран пун радне снаге која прихвата све што јој се сервира. Наравно за све оне који су спремни да се ухвате поново у коштац са књигом постоје увек отворена врата и подршка, али…. стварно су ретки они који се на то усуде и успеју да ствар истерају до краја, горка је то истина.
Зато, добро размислите! Зашто код Хабзбурга никада није било револуције?
Ненад Б.