Последња дешавања на политичкој сцени Србије по свему судећи нису толико забрињавајућа за власт коју, дакако оличава Александар Вучић колико за опозиционе странке, и њихове лидере пре свега. Од почетног одушевљења и подршке протестима у којима су бар иницијално, највише учествовали студенти стигло се до готово фразеолошке подршке шетачима у Београду и другим градовима у Србији.
Опозиција која је учествовала у председничким изборима заиста, нема шта да тражи у овом процесу и протесту студената и грађана. Прихватили су без поговора мање више, изборне услове и начин вођења кампање коју је наметнула власт, и садашње лицемерно јадиковање над поразом који је ипак, уз све могуће замерке недвосмислен. Вучић је добио изборе. О начину на који је дошао на функцију председника Србије, условима под којим је текла изборна кампања, господо из опозиције немојте сада. Касно је.
Питање свих питања због кога је можда и настао мање или више, „спонтани“ протест у неким градовима Србије, јесте има ли Србија уопште опозицију. Или можда још прецизније, каква је она, разједињена , предводе је сујетни у кратковиди лидери који су се на власти показали управо исто таквим, склони компромисима са свим и свачим. Није ово напад на опозицију јер, питање је, да ли она у Србији уопште постоји и колико, у правом смислу те речи. Дакле као аутентична алтернатива режиму. Ако и постоји њен најбољи израз је такозвани „феномен Прелетачевић“. Његових десет посто готово, освојених гласова највише говори управо о томе шта грађани мисле о опозицији. Залуд сада и „прослављени војвода Шешељ“ поново „демонстрира“ а где би него у центру Београда, своју снагу вређајући оне који шетају. И он је потучен до ногу, једва да је добио дупло мање гласова на изборима од Прелетачевића. Није ово што се дешава као шетња и обичне демонстрације незадовољних, забрињавајуће само за власт, ако је она уопште забринута, колико је побуна против лоше опозиције. За сваку демократију од лоше власти, једино је опаснија и гора лоша опозиција. А Србија је изгледа, веома близу тога. Оно што је чини се индикативно, и за њу посебно опасно може бити, је готово игнорантски став власти према протестима. Иако је шетача много мање него у почетку, иоле проницљивији аналитичар или, политичар морао би да зна да је социјална ситуација у Србији таква да свака варница, па и она која се можда гаси на улицама Београда, може да разбукти и већи пожар у виду социјалних протеста. То што је већина у Србији гласала за Вучића, јер и није имала избора не значи да ће тако вечно остати. Грађани су бирали заправо, између нечега и ничега, те изненађења заправо и нема. А нарочито нема места ликовању власти. Ако је паметна.
А у вези са последњим може као илустрација послужити пример Римских царева који су се после победоносних похода и освајања нових земаља тријумфално, и у златним кочијама улазили у Рим где их је чекала одушевљена маса народа. Међутим, поред Римског цара у златним кочијама је стајао роб, по правилу веома ружан који му је стално добацивао, односно сугерисао „Не узноси се превише“. Мали детаљ који можда може да, сасвим делимично да одговор на питање, „Зашто је Римско царство“ трајало хиљаду година?“
А толико прозивани и „извикани“ рекло би се, страни фактор? Меша ли се у збивања у Србији није заправо питање. Лажна је то дилема. Право је питање шта заиста желе велике силе, или бар неке од њих? Можда ћемо сазнати и релативно брзо, чим реше проблем суманутог лидера Северне Кореје. За нас који живимо у Србији не зна се шта је горе, дали да „његов“ проблем реше брзо или да одуговлаче. Судећи по изјавама највиших званичника Албаније, Србију може погодити много гори сценарио од „малобројних шетача на улицама Српских градова“. Само наивни могу мислити да би Рама, Тачи или, Муслиу ваљда се тако зове смели без амина некога много јачега да овако бесрамно атакују на Србију.
Мр. Новак Марковић