Opozicija koja je učestvovala u predsedničkim izborima zaista, nema šta da traži u ovom procesu i protestu studenata i građana. Prihvatili su bez pogovora manje više, izborne  uslove i način vođenja kampanje koju je nametnula vlast, i sadašnje licemerno jadikovanje nad porazom koji je ipak, uz sve moguće zamerke nedvosmislen. Vučić je dobio izbore. O načinu na koji je došao na funkciju predsednika Srbije, uslovima pod kojim je tekla izborna kampanja, gospodo iz opozicije  nemojte sada. Kasno je.

       Pitanje svih pitanja zbog koga je možda i nastao manje ili više, „spontani“ protest u nekim gradovima Srbije, jeste  ima li Srbija uopšte opoziciju. Ili možda još preciznije, kakva je ona, razjedinjena , predvode je sujetni u kratkovidi lideri koji su se na vlasti pokazali upravo isto takvim, skloni kompromisima sa svim i svačim. Nije ovo napad na opoziciju jer, pitanje je, da li ona u Srbiji uopšte postoji i koliko, u pravom smislu te reči. Dakle kao autentična alternativa režimu. Ako i postoji njen najbolji izraz je takozvani „fenomen Preletačević“. Njegovih deset posto gotovo, osvojenih glasova najviše govori upravo o tome šta građani misle o opoziciji. Zalud  sada i „proslavljeni vojvoda Šešelj“ ponovo „demonstrira“ a gde bi nego u centru Beograda, svoju snagu vređajući one koji šetaju. I on je potučen do nogu, jedva da je dobio duplo manje glasova na izborima od Preletačevića. Nije ovo što se dešava kao šetnja i obične demonstracije nezadovoljnih, zabrinjavajuće samo za vlast, ako je ona uopšte zabrinuta, koliko je pobuna protiv loše opozicije. Za svaku demokratiju od loše vlasti, jedino je opasnija i gora loša opozicija. A Srbija je izgleda, veoma blizu toga.  Ono što je čini se indikativno, i za nju posebno opasno može biti, je gotovo ignorantski stav vlasti prema protestima. Iako je šetača mnogo manje nego u početku, iole pronicljiviji analitičar ili, političar morao bi da zna da je socijalna situacija u Srbiji takva da svaka varnica, pa i ona koja se možda gasi na ulicama Beograda, može da razbukti i veći požar u vidu socijalnih protesta. To što je većina u Srbiji glasala za Vučića, jer i nije imala izbora ne znači da će tako večno ostati. Građani su birali zapravo, između nečega i ničega, te iznenađenja zapravo i nema. A naročito nema mesta likovanju vlasti. Ako je pametna.

A u vezi sa poslednjim može kao ilustracija poslužiti primer Rimskih careva koji su se posle pobedonosnih pohoda i osvajanja novih zemalja trijumfalno, i u zlatnim kočijama ulazili u Rim gde ih je čekala oduševljena masa naroda. Međutim, pored Rimskog cara u zlatnim kočijama je stajao rob, po pravilu veoma ružan koji mu je stalno dobacivao, odnosno sugerisao „Ne uznosi se previše“. Mali detalj koji možda može da, sasvim delimično da odgovor na pitanje, „Zašto je Rimsko carstvo“ trajalo hiljadu godina?“

A toliko prozivani i „izvikani“ reklo bi se, strani faktor? Meša li se u zbivanja u Srbiji nije zapravo pitanje. Lažna je to dilema. Pravo je pitanje šta zaista žele velike sile, ili bar neke od njih? Možda ćemo saznati i relativno brzo, čim reše problem sumanutog lidera Severne Koreje. Za nas koji živimo u Srbiji ne zna se šta je gore, dali da „njegov“ problem reše brzo ili da odugovlače.  Sudeći po izjavama najviših zvaničnika Albanije, Srbiju može pogoditi mnogo gori scenario od „malobrojnih šetača na ulicama Srpskih gradova“. Samo naivni mogu misliti da bi Rama, Tači ili, Musliu valjda se tako zove smeli bez amina nekoga mnogo jačega da ovako besramno atakuju na Srbiju. 

 

Mr. Novak Marković