U Rusiji se slavi 74. godišnjica pobede u Staljingradskj bici. Drugi februar 1943. godine se smatra prekretnicom u toku Velikog Otadžbinskog rata. Upravo kod Staljingrada je propala nemačko-fašistička armija. Od obala Volge je počeo pobedonosni pohod Crvene armije i oslobođenje ne samo Evrope, već i sveta od fašizma.

Po svom značaju pobeda u Staljingradskoj bici 2. februara 1943. godine može da se uporedi s danom Velike Pobede 9. maja 1945. godine. Staljingradska bitka je bila prekretnica ne samo u Velikom Otdžbinskom ratu, već je ona odredila sudbinu svih naroda sveta, - kaže predsednik Krimskog saveta veterana 51. armije Svetlana Safonova.

- Tu je rat bio zaustavljen. Da nije Staljingrada, ne zna se, šta bi se desilo. Nemci bi se našli na Kavkazu, gde ima nafte, inače ne bi mi danas ni postojali. Ne može da se prebroji, koliko je ovde poginulo ljudi. Kako je izgledao Paulus, kada je osramoćen otišao odavde, Nemci su bili u ritama, gladni, smrznuti, jedva su išli.

Borba za Staljingrad je trajala oko 6 meseci. Vojnici su se borili za svaku ulicu, za svaku kuću. Čuvena kuća Pavlova se borila u opsadi u toku 58 dana. Grad je bio u ruševinama. Najogorčenije borbe su se vodile za Mamajev kurgan, najvišu kotu u gradu. Tamo je sahranjeno desetine hiljada poginulih vojnika. Inače su ljudski gubici sa obe strane prevazilaze 2 miliona ljudi.

O Staljingradskoj bitci napisano je hiljade knjiga, desetine hiljada članaka, snimljeni su filmovi, komponovane pesme. Međutim, sve do sada ima mnogo nepoznatog. Učesnici međunarodne naučno-praktične konferencije Staljingradska bitka u sudbinama naroda pokušala je da otkrije neke nove strane istorije. Istraživaći Staljingradske bitke, pripadnici arhiva i muzeja, studenti i postdiplomci visokih škola Volgograda pripremili su referate o delatnosti partizana na teritoriji oblasti, o radnim podvizima Staljingrađana. Propast jedne od najvećih i najjačih armija Vermahta na obalama Volge je zasluga miliona sovjetskih ljudi i na liniji fronta, i u pozadini, - kaže istoričar, koautor biografske enciklopedije Staljingrađani i Staljingradska bitka Jelena Cunajeva.

- To je jedan od pravaca istorijske nauke, kada preko mikroistorije pokušavaju se prikazati ogromni procesi u zemlji, preko biografija ljudi prikazati kako je zemlja radila. Ideja biografske enciklopedije je usmerena upravo na to. Recimo, učiteljica ili livac čelika, seljak, železničar, čistačica u fabrici, koja je učestvovala u evakuaciji te fabrike za Volgu, herojski su radili. Odnosno, preko sudbine jednog čoveka je prikazan svaki mali napor, koji je na kraju krajeva doprineo Pobedi.

Staljingrad i danas ostaje sinonim neverovatne hrabrosti, istrajnosti sovjetskih vojnika i propasti nacizma. Pobeda je ovekovečena u nazivima ulica i trgova u Parizu, Briselu, Milanu, drugim gradovima Evrope. Ta je bitka promenila svet. Kako tvrde istoričari, kod Staljingrada je došlo do moralnog preokreta u ratu. Ta je pobeda inspirisala antihitlerovske snage na Zapadu i onemogućila rat da bi i dalje obuhvatio Istok.


Bitka za Staljingrad započela je 17. jula 1942. godine. Nemačke trupe su se sastale sa odredima sovjetske 62. i 64. armije na prilazima gradu – na rekama Čir i Cimla. Svi građani Staljingrada su izašli da grade odbrambena uporišta. Ipak 23. avgusta nemačkim trupama je ipak pošlo za rukom da se probiju do Volge. Ovaj dan će ostati u sećanjima ljudi kao najstrašniji u čitavoj istoriji grada. Vladimir Petrovič Panenko na leto 1942. godine nije imao ni punih 17 godina:

- Nebo je prekrio oblak aviona. Naši su prvo pružali odgovor, protivavinski topovi, sve to je pucalo, a zatim ućutalo. Zato što je tako masovno bombardovanje bilo po čitavom gradu – ne po prvim linijama, gde su trupe imale neke objekte, vać upravo po civilima. Čitav grad je bio razoren. Sve je gorelo. Tu je bio naftni sindikat i odatle se ognjena nafta slivala u Volgu. I Volga je sama gorela. Stanovnici su jurili nasumice, ništa im nije donosilo spas.

40 hiljada ljudi – upravo toliko poginulo je 23. avgusta u Staljingradu. Ljudi su pokušali da se spasu, da pređu na levu obalu reke. Ali Nemci su bombardovali Volgu danju i noću. Do zime prelazak je bio praktično nemoguć, seća se učesnik odbrane ostrva Ljudnikova Vasilij Ivanovič Matjuškov.

- Kad nije bilo leda na obali su se skupljale stotine ranjenih. Svi leže povezani i stenju. Kada je brod prilazio, svi su trčali ka njemu, ko vodom, ko kako ume, samo da ode odatle, iz tog pakla. Na vodi su plutali sanduci, u njima je moglo da se stigne na drugu stranu, ali nisu svi uspevali da do njih dođu. Morali su da plivaju sami, a to je bio novembar. Ranjenih je tada poginulo vrlo mnogo: vozili su ih rekom, odjednom je granata udarila čamac i gotovo. Bio je užas. Od udarnog talasa ljudi su padali u vodu.

Isto tako težak je bio i prelazak u sam Staljingrad. Pod neprekidnom vatrom i granatiranjem u grad su dolazile hiljade boraca. Od oktobra divizije pojačanja su počele da stižu iz čitave zemlje. Do 19. decembra iz rezerve bila je prebačena Druga gardijska armija maršala Malinovskog. U njen sastav je ulazila 3. gardijska streljačka divizija u kojoj je služio Mihail Filipovič Sisojev. Rezerva se pripremala u Rjazanju, prebacili su je do naredne železničke stanice, a odatle je trebalo stići samostalno.

- Postavili su nam zadatak da stignemo do sela Vasiljjevka. Išli smo peške samo noću. Dobro ako smo usput nailazili na naselje. Idemo, rukovodilac ima kartu, zna da će uskoro biti selo. Tamo ulazimo,a ljudima je već data komanda: Sve razmestiti po kućama. Nekoliko puta je bilo da je trebalo sačekati dan u šumi, na mrazu. Ali mi čak vatru nismo mogli da zapalimo.

Od početka januara sovjetske trupe su pristupile izvođenju operacije Prsten. U ovoj operaciji zarobljena su 24 generala i 91 hiljada vojnika i oficira vermahta. Kapituliralo je više od 20 nemačkih divizija. U celini za 6 meseci Staljingradske bitke gubici nemačke armije su dostigli oko milion i po ljudi.

Fridrih fon Paulus, nemački generalfeldmaršal, potpisao je kapitulaciju svojih jedinica. Bio je to kraj Staljingradske bitke, a poslednji ostaci nemačkih trupa predali su se 2.2. Slom kod Staljingrada - Nemaca i njihovih saveznika Italijana, Mađara, Rumuna i Hrvata (ustaška 369. pukovnija, tzv. "Hrvatska legija" pod komandom Marka Mesića) označio je početak kraja Trećeg rajha. Sredinom novembra 1942. sovjetska armija prešla je u ofanzivu i okružila nemačke snage, zarobivši 91.000 vojnika, uglavnom iz sastava Četvrte i Šeste nemačke oklopne armije (Paulusova grupacija), uljučujući komandanta Paulusa, 24 generala i 2.500 oficira. U bici kod Staljingrada poginulo je oko 740.000 nemačkih, italijanskih, madjarskih, rumunskih i hrvatskih vojnika.

---

Izvor: Vostok