Više od četvrt veka vode se diskusije koja će država sledeća postati članica NATO-a. Međutim, moglo bi se postaviti i pitanje koja će prva izaći i kako će na to reagovati one koje ostaju. Istorija svedoči da se jedna druga alijansa pre dva i po milenijuma, u kolevci demokratije, surovo razračunavala sa nepokornima.

 

Najveća iluzija današnjice, kada se govori o Severnoatlantskoj alijansi, jeste da je to savez ravnopravnih, gde se odluke donose konsenzusom i odakle, ako želiš i kada zaželiš, možeš da izađeš. Ona se predstavlja kao klub odabranih u koji je jako teško ući, dok o izlasku nema ni govora. Međutim, šta bi se desilo kada bi neka od njenih članica poželela da izađe?

 

Podsetimo se kako je pre 2.500 godina nastala, razvijala se i nestala jedna druga vojna alijansa, Atinski pomorski savez, i uporedimo je sa NATO-om.

 

Atinski pomorski savez, poznati i kao Delski savez, formiran je na ostrvu Delos 477. godine pre nove ere. On je u početku predstavljao ligu nezavisnih i ravnopravnih grčkih gradova-država. Cilj te lige je bio nastavak rata protiv Persijanaca. U tu svrhu saveznici su se obavezali da objedine flotu i stvore savezničku blagajnu na Delosu, koja se punila prema utvrđenom razrezu — „forosu“, radi pokrivanja zajedničkih vojnih troškova.

 

Neke slične ciljeve je u svom početku propagirao i NATO. I on je bio neka vrsta odbrambenog saveza protiv Varšavskog pakta, sa više-manje ravnopravnim članicama.

 

Saveznici rade, metropola se gradi

 

 

Kao vlasnica najveće i najjače flote, Atina je u tom savezu odmah preuzela rukovodeći položaj. Ona je određivala visinu poreza. Blagajna saveza je 454. godine pre nove ere prenesena „na bezbedno mesto“ u Atinu, što je predstavljalo poseban vid prerastanja saveza u atinsku državu. Takva situacija dovodi do toga da se Atina ubrzano razvija kako na vojnom, tako i na ekonomskom planu. Treba reći da je ekonomska moć porasla ne zahvaljujući trgovini, već porezu od saveznika, što je omogućilo da se stvori profesionalna vojska i flota od 300 brodova, a svoj novac drahmu Atina je nametnula članicama kao osnovno sredstvo plaćanja.

 

Nešto slično možemo videti i danas u odnosima SAD i NATO-a.

 

„NATO se koristi kao jedan od načina za približavanje svetskim ekonomskim jaslama, to je način za opstanak hegemonije SAD. One odlično znaju da je, i prema dolaru i prema NATO-u, princip isti. Sve dok drže monopol, dolar će biti jak i iz NATO-a niko neće smeti da izađe, jer ako počnu bekstva od dolara i iz NATO-a, to će sigurno dovesti do kolapsa čitavog sveta u kojem sada živimo“, smatra ruski istoričar i politički analitičar Nikolaj Starikov.

 

Osim novca, Atina je, kao i NATO, izvozila demokratiju, s tom razlikom što je u to vreme bila robovlasnička demokratija, a danas je to zapadna demokratija. I tada kao i danas u tu svrhu se nisu birala sredstva. Najodaniji su saveznici oni koji ispovedaju iste vrednosti kao vaše, bez obzira da li to odgovara njihovim tradicijama, moralnom kodeksu, itd.

 

Smisao postojanja

 

 

U proleće 449. godine Atinski pomorski savez je u bici kod kiparske Salamine do nogu potukao Persijance. Time je nestao razlog za dalje postojanje te organizacije. Na toj osnovi izbio je niz novih komplikacija u odnosima između Atine i njenih saveznika. Atinjani se nisu ustručavali da primene represije prema savezničkim gradovima. Nakon gušenja pobuna, na primer, na Naksosu, Tasosu, Samosu, Atinjani su im postavili zahtev da se razoružaju i njihovo dalje članstvo u savezu se svodilo samo na plaćanje poreza Atinjanima. Međutim, nije bilo govora da oni izađu iz saveza. A kakvu sudbinu bi doživele članica NATO-a koje bi pokušale da izađe iz Alijanse?

 

„Mislim da bi se političari ili partije koje bi poželele da izađu iz NATO-a našle u velikim problemima, jer Amerikanci koji poseduju određene tehnologije političkih ubistava, kompromitovanja, praćenja, obojenih revolucija mobilisali bi sva sredstva u tom cilju. NATO mnogo podseća na neku bandu za čiji ulazak se daje dinar, a za izlazak život. Pri tome vojni smisao članstva u NATO je ravan nuli, jer niko tim zemljama ne preti — ni Rusija, ni Kina, ni Severna Koreja“, smatra Starikov.

 

Kraj saveza

 

 

Pad Atine počeo je nakon što se u grčkom svetu pojavila sila koja je mogla da joj parira — Peloponeski savez. Dugogodišnji Peloponeski rat (od 431. do 404. godine p. n. e.) iscrpeo je poslednje snage Atine. Apogeja u odnosima saveznika i Atine je nastupila 412-411. godine pre nove, nakon strašnog poraza atinske flote u ekspediciji na Siciliju. Saveznici su shvatili da Atina više nije neuništiva, pobunili se i stali na stranu Sparte. Izgradivši odnose sa saveznicima na bazi sile, Atina je postala vrlo ranjiva pred spoljnom pretnjom, tako da je najmanja slabost hegemona vodila ka urušavanju saveza. Ipak je uspela da se održi još čitavu deceniju do 404. godine pre nove ere, ali je taj period obeležen otpadanjem jednog po jednog saveznika.

 

Bitka koja je rešila sudbinu Atinskog pomorskog saveza odigrala se 405. godine pre neve ere kod Egospotamaha kada je Atina izgubila skoro čitavu flotu. Ona je uskoro kapitulirala pred Spartom i savez je prestao da postoji.

 

Atina nije rešavala probleme diplomatijom, već silom, što danas preferira i Severnoatlantska alijansa, tako da ko se mača lati, od mača i strada. Samo treba da se nađe neko jači i veštiji od vas. Sve ima uspon, vrhunac i dekadenciju.

 

Izvor:sputniknews.com