Završio se životni put Predraga Dače Mirkovića. Bila je velika čast poznavati ga i još veće zadovoljstvo družiti se i raditi sa njim. Znao sam ga kao jednog od najvećih posvećenika u Reč. Tokom svog profesionalnog bavljenja novinarstvom, briljantno je izbrusio svoje pero. Jedan od retkih koji je bio cenjen i od kolega i od urednika. Znao je, i toga se do kraja života pridržavao, da ono što je on napisao i potpisao prvo mora biti istinito. Na tom putu istine ostao je do kraja života.
Odlaskom u Penziju Dača je mir našao u pitomom Rabrovu. Čini mi se da od tog trenutka kreće njegova životna misija u Braničevu. Prvi posao kog se samoinicijativno latio je pisanje monografije sela Klenja na Peku. Selo sa dugom i bogatom istorijom. Na samom početku je shvatio da je mnogo toga, čak i iz novije istorije, zaboravljeno. Neumorno, o svom ruvu i kruvu, traga za svakim novim podatkom. Tu su nam se negde putevi i ukrstili. Sav taj trud rezultirao je sjajnom monografijom sela Klenja u kojoj on opominje savremenike da smo zaboravili manastir Panjevac, da smo zaboravili veru i crkvu, da smo zaboravili žrtve pale za otadžbinu i slobodu u svim minulim ratovima. On tu knjigu posvećuje upravo takvim borcima, jer oni, kako Dača kaže, drugog spomenika i nemaju. Odužio se i Rabrovu i Rabrovcima monografijom Rabrovo i obe Bresnice. Manirom vrsnog istraživača on neumorno traga i pedantno beleži svaki podatak. Rad na ove dve monografije dao mu je podstrek i imperativ za dva velika posla kojih će se prihvatiti.
Saznavši da u Braničevu postoji veliki broj manastira i manastirišta koje su neprijatelji porušili, ali koje smo mi zaboravili, on započinje svoj istraživački put. Tako dolazi i u manastir Rukumiju, u kom nalazi veru i snagu da istraje do kraja. Prikupio je podatke o preko šezdeset manastira koji su nekad postojali u Braničevu, od kojih je danas samo deset živih. Za više od polovine nije se znalo ni gde su. Samo čovek Dačine energije i Dačinog duha i upornosti, mogao je da dođe do svakog podatka o njima i da u vrzinama zaraslim u ostruge pronađe njihove temelje. To je rezultiralo knjigom Svetinje Braničeva, koju će Manastir Rukumija ubrzo izdati u drugom, adekvatno ilustrovanom i opremljenom izdanju. Prateći savremene tokove informisanja on pokreće sajt Svetinje Braničeva, koji do sada ima preko četiri miliona pregleda.
Uvidevši da broj stradalih u Prvom svetskom ratu, ni približno ne odgovara broju imena koji se nalaze na spomenicima i spomen pločama, on započinje jedan grandiozan posao evidentiranja svih stradalih u Braničevu tokom Prvog svetskog rata. I tu pomoć i snagu nalazi u Manastiru Rukumija, kod oca Simeona i majke Atanasije. Među verujućim ljudima nalazi dovoljan broj saradnika. Strpljivo i uporno, bez predaha, traga za svakom žrtvom. Sakupio je preko 21 000 imena stradalih. To je objavljeno u trotomnoj knjizi Srbski ratni pomenik – Braničevo 1912 – 1918, koju je izdao Manastir Rukumija. Dača je uvideo i shvatio da tolike žrtve u Braničevu nemaju dostojan spomenik. On uspeva snagom duha i vere da okupi sve dobre ljude, koji će svi zajedno, sa verom u Boga, podići na brdu Vranjevcu iznad sela Kule i Crljenca, gde je Srbija pala 1915. godine, velelepan spomenik u obliku krsta, za kog su se borile i pale sve žrtve. Danas je to mesto hodočašća, a do juče tamo je raslo šipražje i trnje, da zmiju za rep nije čovek mogao izvući.
Pri kraju života, ali sa istom energijom i voljom, Dača je sa ljudima od duha i uz blagoslov Manastira Rukumije započeo obeležavanje svih manastirišta i svetih mesta u Braničevu. Da se zna i da se ne zaboravi. Jer ako mi njih zaboravimo, nas će Bog zaboraviti. Dača je to veoma dobro znao. Taj posao nastavljaju njegovi prijatelji i on će se uz Božiju pomoć završiti.
Dača, čovek ogromne energije, volje i upornosti, širokih pogleda i prefinjene duše, otišao je sa ovog sveta tiho, kao kad se sveća ugasi. Ostao je njegov duh, osmeh i toplina, koji nam daju snagu da istrajemo na putu Istine, Vere i Boga.---