Govor premijera Vučića u Varvarinu[1], povodom sedamnaest godina od agresije NATO-a na Srbiju, zbog izrazite nekoherentnosti i nelogičnosti bio je za sve razborite slušaoce uznemirujući.

 

Vučić je lepo i tačno nabrojao sve odlike napada NATO-a na Srbiju. „Bombardovanje Srbije bio je težak zločin“, rekao je, „ubijali ste našu decu“, „to je bila krv, a ne slučajnost ili kolateralna šteta, to su bila deca!“! Bila je to jedna „besmislena agresija“ koja „nema opravdanja ni razloga, ni smisla“, „agresija 19 moćnih zemalja, besmislena i bespotrebna, jedan od pokolja koji sve poruše, a ništa ne rešavaju“.

 

„Srbija taj zločin neće zaboraviti“, obećao je dalje naš premijer, „zapamtili smo most na Velikoj Moravi“ i „svako naše dete“, „Milicu i Sanju“. No bolno je to što oni koji su nas bombardovali ne samo da su svoje zločine „licemerno opravdavali“, „pokušavali sve zataškati i gurnuti pod tepih, posebno odgovornost“, nego ni danas  „ne umeju da mole za oproštaj, oni koji su ubijali ne umeju `izvini` da kažu“. Štaviše, „agresija na Srbiju“ za naše napadače „bila je samo vežba za nove ratove i kršenje međunarodnog prava“.

 

I tako, sve što je Vučić u prvoj polovini svog govora naveo da se dogodilo 1999. godine potpuno je tačno. Ali on u nastavku govora pravi neočekivani obrt. Jer, zaključak koji proističe iz navedenih premijerovih iskaza trebalo bi da bude – ako su nas napadači nepravedno ubijali i nisu se pokajali, a ni mi ne možemo da zaboravimo njihove zločine, onda između ubica i nas i dalje postoji moralna razlika zbog koje je nemoguće da politički, a pogotovu vojno s njima sarađujemo.

 

Međutim, Vučić ne samo da nije izveo takav zaključak. Njegova poenta je zapravo bila obrnuta: „Pre sedamnaest godina bili smo na suprotnim stranama“, istakao je on, „a danas smo na istoj strani, što nije znak naše slabosti, već naše snage, veličine, da smo umeli da ustanemo, ne zaboravljajući da oprostimo i sebe menjamo, kao i da ostavimo prošlost da počiva i gledamo u budućnost”.

 

Ovo je verovatno najapsurdnija rečenica u srpskoj politici u poslednjih par godina. Zašto smo prešli na stranu ubica? Ne zato što su se oni promenili, već zato što smo se mi promenili. A mi smo se promenili ne navodno iz slabosti, već zbog snage (?!). Jer mi, eto, nećemo više da gledamo u prošlost, već u budućnost (?!).

 

I tako smo se našli na strani naših ubica za koje je, prema rečima samog premijera, „agresija na Srbiju (…) bila samo vežba za nove ratove i kršenje međunarodnog prava“, upravo stoga što je Srbija „jaka“ i što „gleda u budućnost“? Pa hoćemo li sada i mi, zajedno sa sopstvenim ubicama iz 1999. godine ići u nove ratove i kršiti međunarodno pravo?! Hoćemo li sada i mi učestvovati u bombardovanju neke treće, nedužne zemlje i ubijati tamošnju decu, neke nove „Milice i Sanje“?

 

Prosto da se čoveku zavrti u glavi od konfuzije i protivrečnosti jedne političke retorike. Klasična „Druga Srbija“, i pored autošovinizma i natoljubnog mazohizma, bar je koherentna u svojim tvrdnjama. Za LDP je, na primer, bombardovanje 1999. godine „posledica vrlo neodgovorne politike Slobodana Miloševića“, odnosno zaslužena „kazna kojoj smo bili izloženi 1999. godine kao taoci Miloševićevog sistema koji je, nespreman da se menja, gurnuo čitavu zemlju u rat“[2].

 

Pošto smo, eto, za „Drugu Srbiju“, mi bili krivi 1999. godine – ne NATO – a kako smo se sada promenili, prirodno je da danas težimo da budemo sa onima koji su onda bili u pravu, koji su sada u pravu i koji će uvek biti u pravu.

 

U takvom rasuđivanju sve je pogrešno. Ali u njemu makar ima nekakve koherentnosti. U Vučićevom rasuđivanju, pak, premise su potpuno tačne, ali zaključak je sasvim pogrešan: NATO je 1999. godine bio ubica, a mi nevini, oni se nisu promenili, ali mi jesmo, pa smo sada mi njihovi saveznici i to je zapravo rezultat naše snage?! Budi bog s nama kakva logika.

 

U političkoj filosofiji pravi se razlika između nemoralnog i amoralnog političara. Nemoralni političar zna razliku između dobra i zla, pa kada čini zlo, jer iz toga ima ličnu ili neku drugu parcijalnu korist, to radi skriveno, a ukoliko bude razotkriven, sve poriče. Amoralni političar, međutim, ni ne dobacuje do razlike između dobra i zla, te ne samo da se ne stidi da zlo čini otvoreno, već ga još i propoveda kao nešto posve prirodno i opravdano.

 

I ako je do sada bilo izvesnih sumnji, posle govora održanog u Varvarinu bojim se da bar za jednog od naših političara postaje sve jasnije kojoj od navedenih kategorija pripada.

 

 

 

[1] Vučić: Srbija mora da veruje u život; Vučić u Varvarinu: Ubijali ste nas, pamtićemo zauvek, Bog će vam možda oprostiti, mi jesmo

 

[2] Poštujemo nevine žrtve, 24. mart 1999. posledica Miloševićeve neodgovorne politike

 

Slobodan Antonić

 

---

 

Izvor: Fond Strateške kulture