Sad mi je četrdeset sedam godina

 

A. P. Čehov, Ujka Vanja

 

KAKVA JE OVO ANALITIKA?

 

Egzistencijalna. Tako sam, „egzistencijalno – analitički“, pisao u tekstu u kome sam odgovarao na pitanje – ko me je vrbovao da radim za Rusiju. (1)

 

Napunio sam, u martu 2016, četrdeset sedam godina, i došlo mi je da to kažem, urbi et orbi. Više niko ne može da me teši rečima: “Mlad si ti čovek, budućnost je pred tobom“. Odavno sam nadživeo mnoge i mnoge, od Njegoša do Čehova; da i ne govorim o Srbima – seljacima iz 19. veka, za koje je moje životno doba bilo duboka starost.

 

Prođe, a kao da je juče počelo. Još nosim na dnu zenica slike iz detinjstva, a već moram ozbiljno da gledam u pravcu groblja, koje se, ovde gde živim, širi sve više i više. Ranije nisam zagledao umrlice, a sad ne prolazim a da ne pogledam. I postajem sentimentalan, po reči Stevana Raičkovića Rajku Petrovu Nogu, koji mu se žalio na sentimentalnost svog starenja: “Ćuti, ja plačem i na reklame!“

 

Dakle, da počnem…

 

GENERACIJSKA PRIČA

 

Rođen sam 1969. Bila je to godina navodnog  sletanja na Mesec,  na kome se vijorila američka zastava, iako na Mesecu nema vazduha, pa samim tim ni vetra. Prošli smo, vo vremja ono, obuku Titovih pionira, indoktrinirani na sve moguće načine (vodili su nas, kao decu, 1980. na Brozov grob u Beogradu, a ja se sećam samo strašnog kričanja paunova kraj „Kuće cveća“).

 

Predstojao nam je put povratka Bogu i Srbstvu, koji smo prohodili naročito snažno 1989, u godini šest vekova Kosovskog boja, kada su mošti Cara Lazara nošene kroz Srbiju i kada je velika blagodat Božja sišla na duše mnogih iz moga pokolenja.

Prilazili smo veri naših otaca sa ljubavlju i nadom, i ta nas je vera očuvala u doba raspada Titoslavije, kada smo videli i pad Srbske Krajine, i rat u Bosni, i na svojoj koži osetili NATO bombardovanje, živeći pod sankcijama, u doba hiperinflacije, ni ne sluteći da smo materijalno normalan život imali samo do osamnaeste godine, a da, od tada do danas, traje borba za preživljavanje – stalno ti drže vodu do usta, a ti plivaj. Sećam se kako sam, 1994, putujući autobusom ka Svetoj Gori preko Halkidikija, zavideo grčkim starcima koji su, po selima, mirno sedeli ispred svojih kućica i žmirkali na suncu. (Nisam znao šta je cena – ovih dana je Grčka, rob svetskih lihvara, plaća!) Mnogi naši penzioneri su, još tada, prebirali po kontejnerima i uzimali komade hleba – a te slike viđam i danas, u doba kad je četvrtina stanovništva Srbije penzionerska (a prosečna starost Srba preko četrdeset godina).

 

Kako vreme prolazi, sirotinje je sve više. Sa svih strana se pružaju ruke za pomoć, a ne možeš pomoći svima. Ljudi su izbačeni iz života, na marginama, a boljitka nema, osim u Vučićevim lažima.

 

Nalazimo se pod okupacijom, a Zapadu u Srbiji odgovara sve: od lažnog cara i njegove klovnokratije, preko tihog truljenja kome smo prepušteni do nekog haosa ili, ne daj Bože, građanskog rata. U Rusiju gledamo s nadom, ali Rusiji predstoje mnoge i teške bitke, spoljašnje i unutršnje, za koje neka Bog da da budu trajne pobede. Treba opstati dok Rusija ne kroči na Balkan. Do tada će vlastodršci – izdajnici gledati da nas gurnu u NATO…

 

I još…

 

O čemu još misli potpisnik ovih redova u godinama Ujka Vanje?

 

UPOZORENjE MOME KAPORA

 

Razgovarajući sa novinarima „Geopolitike“ 20. jula 2007, sve bliži smrti (umro od kancera, ozračen NATO uranom u Srbskoj 1995, kada i Dragoš Kalajić), Momo Kapor je pokušao da svom narodu kaže šta je Zapad zaista: “Ljubav Srbije prema svetu je sentimentalna, provincijalna. Srbija misli da je Evropa šoping putovanje u Trst sa šest kesa. Ona ne zna šta znači na Zapadu biti bez para, jer je Srbija zemlja bliskosti i uzajamnosti. Ovde nije tragedija biti bez para, ja imam kuma koji će da mi pozajmi, neko će me odvesti na ručak, poručiće mi bocu vina u kafani. Međutim, na zapadu, pozajmljivanje novca znači priznavanje poraza. Vi ste luzer od koga svi počinju da beže, ostali ste bez novca i zarazni ste. Ovde je potpuno drugo društvo. Naime, nije zapadni čovek opsednut novcem bez razloga, nije on srebroljubac koji broji novac uveče kući, ili prelistava čekovnu knjižicu. Tamo je novac merilo energije, uspešnosti i poslovanja.Jer, ako izgubite posao za koji ste vezani paranoično, vi gubite platu, ne možete da platite kredit koji ste uzeli za kuću. Tamo nisam video nikog ko ima svoju kuću, sem retkih milionera. Sve su kuće pod kreditom i neotplaćene. To je tako rešeno da vas drže neprestano u zavisnosti i kreditima. Kuća nije vaša dok je ne otplatite, a to će biti za 40 godina. Druga stvar, ako nemate novca, vi se lečite u javnoj bolnici, gde se vežbaju crnački studenti. A, ako imate novac, vi idete u najbolju privatnu kliniku kod najboljih privatnih lekara gde ujutru dobijate jelovnik. Treća posledica je da vam u tom slučaju deca idu u javnu školu gde su izložena drogi, siledžijstvu Portorikanaca ili bilo koga, a ne u privatni koledž, gde se vodi stroga kontrola kada dolaze, kada uče, šta rade ceo dan i gde se pripremaju za budućnost, jer se tamo upoznaju sa sličnom vrstom mladih ljudi, čiji očevi vladaju SAD. Ako nemate novca, sve propada. Dete ide u javnu školu, vi se selite u neko više ili manje sirotinjsko naselje, idete u javnu bolnicu. Nemate budućnost. Ovde od novca stanovanje ne zavisi uopšte. Neki od najsiromašnijih žive na Dedinju pored bogataša (Vučićava vlast je, ogromnim porezima, rešila da „očisti“ Dedinje od sirotinje, nap. V.D.), a neki od najbogatijih žive na Novom Beogradu. Prvo pitanje na Zapadu je gde stanujete. Od mesta stanovanja, da li je to avenija gde žive bogati ili ulica iz siromašne četvrti, zavisi vaš socijalni status, i to da li će vaš sagovornik uopšte nastaviti da razgovara sa vama i da li će vas uzeti za ozbiljno. Od toga zavisi i cena vaših slika, ako ste umetnik. Ovde to apsolutno ne postoji. Zanimljivo je da u našoj zemlji, koja je ekonomski katastrofalna, haotična po svemu, i racionalna – ne postoji taj osnovni strah koji je prisutan na Zapadu – strah od budućnosti. Ovde se niko ne boji budućnosti. Na Zapadu svaki čovek koji radi, pored penzije koja mu pripada i koja nije velika, uplaćuje dodatno novac da kada ostari, može pristojno da živi jer sa ovom ne bi mogao. Ovde to uopšte ne postoji, zahvaljujući osećanju bliskosti koje postoji kod nas. Kod nas je prvo pitanje na ulici, a koje je nepristojno na Zapadu: “Zdravo, gde ćeš? Gde si krenuo?“ U isto vreme, ako sam bolestan, mene će na VMA da smeti šurnjaja pašenogovog brata koja radi kao medicinska sestra i poznaje lekare. To je nezamislivo bilo gde. Ovde je sve dvostruko. Postoji javni život i postoji neki polutajni. I to je istovremeno tajna našeg neuspeha i nekog raja u kojem živimo“.

 

Od kada je Kapor umro, raja u Srbiji je sve manje, a liberal-kapitalistički pakao se širi ogromnom brzinom, potapajući sprat po sprat naših života i života naših bližnjih.

 

NEČUJNI VAPAJ ZA SMISLOM

 

Uoči poplave 2014, u mom gradu je, za petnaestak dana, troje ljudi diglo je ruku na sebe. Srećem uglednog lekara, legendu srbske infektologije, koji sad živi u rodnom mestu kao penzioner. Pre no što je, svojevremeno, otišao za Beograd, na kliniku gde će steći zasluženu slavu, radio je kao lekar u lokalnoj Hitnoj pomoći. Za deceniju lekarskog rada u ovoj službi, sedamdesetih godina 20. veka, imao je samo dva slučaja izlaska na teren zbog samoubistva. A sad? Troje za dve sedmice! O tome smo, uoči poplave, razgovarali ispred zgrade Gimnazije, dok su se nad nama kovitlali crni oblaci.

 

U novembru 2014, kao najava onog što će se nastaviti sledeće godine, moj dugogodišnji poznanik, pesnik i novinar, administrator Nove srpske političke misli, krhka duša, liričar do dubina svoje ličnosti, slomio se pod teretom okolnosti, i digao ruku na sebe.

 

Do proleća 2015. godine u gradu u kome živim bilo je preko DVADESET samoubistava…

 

A samoubistvo je, priznajem, pitanje socijalno – beda je sve veća, nezaposlenost hara, raste broj duševnih bolesti, pucaju društvene veze, mehanizmi adaptacije, podrška okoline. Pre svega i iznad svega, ipak – to je pitanje smisla života. Žive samo ljudi koji znaju zašto žive. To je pokazao i austrijski Jevrejin Viktor Frankl, koji je osnovao psihoterapiju smislom, logoterapiju, preživevši nacistički logor. U svojim knjigama, poput „Nečujnog vapaja za smislom“ i „Zašto se niste ubili?“, on pokazuje da u logorima mnogi zdravi, mladi i jaki nisu preživeli, dok su bolesni i slabi ostajali – prvi su se slamali zbog užasa zločinačkog apsurda u kome su se obreli, a drugi su žudno želeli da žive, uprkos zlu, i znali su da je život smislen, opet uprkos zlu.

 

Šta tuđini i njihove domaće slugeranje napraviše od Srbije – zemlju u kojoj je samoubistvo „rešenje“…A napravili su to unakažavanjem živog života, primoravanjem svih nas da dotrajavamo kao bezumnici koje svim silama ubeđuju da menjaju identitet, govorenjem svima nama, u ime čudovišnog liberal-kapitalizma, da nismo dostojni života jer nismo uspešni kao protestanti sa svojom „etikom“.

 

POD SENKOM KANCERA

 

Kako mi je počela prošla, 2015. godina?

 

Badnje veče, ispraćam oca s kojim sam obavio našu krasnu predbožićnu večeru…Čekamo taksi ispred zgrade…Odjednom, nekoliko ljudi u ćebetu iznose mog komšiju i imenjaka, koji se, u trideset i nekoj godini života, upokojio, ispoveđen i pričešćen, od kancera, ostavljajući iza sebe roditelje i brata.

 

Koliko je ljudi iz mog okruženja umrlo od kancera… Između ostalog, i moja majka i moja tašta…Sećam se, kad sam bio mali, stariji ljudi su sujeverno govorili kad neko premine od zloćudnog tumora da je umro „od one bolesti“, ritualno pljuckali i gurkali jedni druge: „Pomeri se s mesta“. Sad to više niko ne radi. Tumor dođe kao grip. Razgovarao sam sa sveštenicima koji vode knjige umrlih. Kažu – ili se umire od raka ili od srca. Sve ostalo je „incidentno“. A dijagnostifikacija sve teža. A aparata za lečenje sve manje, sve zastarelijih… Uvaljuju nam, na Zapadu odbačene, teške hemoterapijske lekove. Narod kao narod, šta će – okreće se bilju, travama, kubanskim vakcinama…

 

I to idenje po onkološkim odeljenjima i bolnicama, od kojih možeš da padneš u depresiju… Kad sam u jednu od takvih bolnica vodio taštu, video sam – na konzilijumu lekari sede za stolom, oguglali na sve što vide, jedu grožđe i čokoladu, i smeju se. Pravi „humor pod vašalima“ – valjda i oni ne bi mogli da podnesu ono što vide ako bi prizore s kojima se sreću primali srcem. A kroz hodnike bolnice šetaju ljudi markirani crvenim markerom na mestima koja treba zračiti. Ako su im crvenim markerom obeležavali mesta na vratu ili pod grlom, izgledaju kao zaklani.

 

Svi u Srbiji, uključujući Nikolića&Vučića&Dačića, znaju da je rak, po kome smo prvi u Evropi, i od koga toliko naše dece umire, posledica NATO bombardovanja. I svi znaju da vlast, do potpunog mraka ogrezla u slugeranjstvo američko – briselskom poretku, odbija da ozbiljno pomogne roditeljima čija su deca obolela od ove strašne bolesti, ne dozvoljavajući im čak da budu na bolovanju dok traje lečenje te dece.(2)

 

I to tako ide. I to treba nositi. U godinama Ujka Vanje.

 

NAJSTRAŠNIJE

 

A šta je najstrašnije?

 

Najstrašnije je ono iz horor-filmova: komšije koje, iznenada, postaju zombiji ili vampiri, i ti moraš da se boriš protiv onih koji su ti, do malopre, izgledali sasvim normalni. Šta to znači u javnom životu Srbije?

 

To znači da su Srbi od strane Zapada raspamećeni, između ostalog, masovnim prevođenjem u zombije onih za koje su mislili da su im politička ili intelektualna elita.

 

Vuk Drašković se kleo u Cara Lazara, i postao NATO-vac; Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić bili za Veliku Srbiju, a sad nas vode u NATO – EU Nedođiju; toliki pisci, novinari, retori su slavu stekli na patriotskoj priči, a onda postali ono što u snu nisi mogao da sanjaš. Bilo je takvih konvertitskih pojava i u Srbskoj Crkvi, gde si mogao da sretneš one koji tvrde da nikad nećemo priznati okupaciju Kosova i Metohije, a onda se mire sa tom okupacijom, i proglašavaju Tadića i Vučića za spasitelje. Ili: ustaše su nas klale s blagoslovom Vatikana, ali papa nam je „brat u Hristu“, i „niko nam nije bliži od Hrvata“.

 

Bolno je to. Teško je izdržati tolike izdaje.

 

Kada mi je pokojni srbski velikan, Predrag Dragić Kijuk, govorio da je naš cilj da sačuvamo 5% normalnih, nezgrbljenih i nepropuzalih, Srba, da ima ko da počne iz početka ako se promene svetsko – istorijske okolnosti, mislio sam da je previše pesimističan. Sada, u doba kad srbskim umovima vladaju rialiti šoui, prekidani na svakih pola sata vestima u kojima je klovnokrata Srbije jedina vest, shvatam da je, možda, bio preveliki optimista.

 

PA IPAK…

 

Ipak, dosta je kuknjave Ujka Vanjinog tipa.

 

Kao što reče pesnik Rajko Petrov Nogo: „Nije sve propalo kad propalo sve je“. Ili, po onoj narodnoj, „ako ima veka – biće i leka“.

 

Jer, Srbija postoji. Guraće je, naravno, u neku novu „Jugosferu“, što je najavio i princ Čarls, ali je sve to na silu, jer u tu ideju više niko ne veruje, a pogotovo mladi. Mladi ne pamte Broza i slike njegove Dembelije, a znaju, u većini koja nije potkupljena, šta je NATO i vole Rusiju i Putina. Oni shvataju ko je Sveti Sava, ne sumnjaju u to ko je car Lazar, a pred sobom vide zastavu Srbije i sportiste – rodoljube koji ponosno pevaju „Bože pravde“. Oni su sigurni u to šta je bio Jasenovac, i ne veruju u „brata Hrvata“. (Treba ih, naravno, samo kultivisati i spasiti pojedine od projava „zoološkog“ nacionalizma.) Pričao mi je, sredinom devedeseih godina prošlog veka, klinički psiholog, čika Rajko Đurđević, bivši misionar Vladike Nikolaja, koji se u Beograd vratio iz SAD da misiju nastavi, da je stanje među mladima u Srbiji mnogo bolje nego pred Drugi svetski rat, kada su đaci i studenti masovno bili simpatizeri komunista i ateisti. Tako je i danas: mladi su svesniji sebe i svoga nego u doba predratne i poratne Jugoslavije.

 

Neprijatelji su nas, surovo, ali lekovito, naučili pameti. Jedna devojka iz Knina mi je, svojevremeno, kratko i precizno, protumačila kako je titoistička magla iz glava tamošnjih Srba zauvek nestala, rekavši: „Da nije bilo Tuđmana, mnogi od nas ne bi znali da su Srbi.“ Dučić je, nekad, pisao: “Verujem u Boga i Srpstvo“. A mi znamo šta kažemo kad tvrdimo da verujemo u Boga i mržnju Hrvata, koja nas leči od svih iluzija.

 

Srbi jesu pod okupacijom, ali ima mnogo onih kojima je to jasno. Jasno je, u stvari, svakom, samo što se neki prepuštaju medijskom zaglupljivanju i partijskom potkupljivanju. U takvoj situaciji, na strani okupatora je intelektualna mizerija, dok su branitelji srbskog stanovišta naši najbolji i najvredniji intelektualci (da ne navodim imena, da se o nekog ne ogrešim.) Ko je sad na braniku svog naroda, u tom stavu je sasvim iskreno – jer, od „srbskog stanovišta“ nema nikakve materijalne koristi, a medijska blokada istinskog rodoljublja je skoro apsolutna (o zauzimanju „lukrativnih“ mesta u sistemu, ako nisi Vučićev „pokazni patriota“, to jest maskota NATO nihilizma, da i ne govorimo).

 

Rusija je mnogo dalje od nas nego što bismo želeli, ali mnogo bliže nego što je, od 1917. godine naovamo, ikad bila, i u privrednom i u kulturnom i u političkom smislu.

 

Haški sud je potpuno demaskiran, i ne treba zaboraviti: dve godine posle Banjalučkog veleizdajničkog procesa, kad je preko stotinu uglednih Srba iz Bosne i Hercegovine osuđeno na smrt i dugogodišnje robije, carstvo Habzburga se raspalo. Tako će, ako Bog da, posle presude Radovanu Karadžiću biti i sa Evropskom unijom i NATO Imperijom.

 

Važno je boriti se. Važno je ne predavati se. Jer, ruska izreka je jasna – i jedan na bojnom polju je ratnik. Koliko god godina da imamo, mi smo zatočnici Hrista Boga i Nebeske Srbije, i dužni da svedočimo Istinu Koja je Pravda, i Koja drži, kako veli narodna izreka, zemlju i gradove. Svako od nas će, kad umre, izaći pred Boga i pretke, i ima onih koji će se večno stideti, i onih koji će se večno radovati, jer se nisu polakomili za lažima i utvarama prolaznog sveta, nego su znali koje carstvo je za malena, a koje uvek i doveka.

 

Zato – dosta kukanja. Nego, kao Beranže iz Joneskovog „Nosoroga“, makar i sami, ostanimo uz Istinu. Ako se sećate, u Joneskovoj drami apsurda, koja alegorijski govori o omasovljenju fašizma, svi oko Beranžea postaju nosorozi; napuštaju ga čak i žena i najbolji prijatelj, kad im se učini da je lepo biti nosorog jer je to većinsko opredeljenje. Beranže se gleda u ogledalu, sumnja u svoj identitet, pomisli da je, tako sam, možda čudovište. S tugom izgovara: “Avaj, nikad neću postati nosorog, nikad, nikad. Ne mogu više da se promenim“. Pa ipak, kad shvati da je to on onakakv kakav jeste i kakav mora ostati, poskoči, vrati se svom čoveštvu, makar i samotničkom, i uzvikne: “Braniću se od celog sveta, boriću se protiv celog sveta! Ja sam poslednji čovek i ostaću to do kraja! Ne predajem se!“(3)

 

Dakle, generacijo, ne dajmo se: Karađorđe je bio u našim godinama kad je vodio Prvi ustanak.

 

1.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/ko-me-je-vrbovao-da-radim-za-rusiju/

 

2.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:535196-Vlada-odbila-predlog-da-se-roditeljima-cija-su-deca-obolela-od-raka-dozvoli-odsustvo-sa-posla-tokom-lecenja

 

3. Ežen Jonesko: Nosorog. Stolice, PAIDEIA, Beograd, 2008, str. 129

 

Vladimir DIMITRIJEVIĆ