Predizborna predsednička kampanja u Srbiji zvanično još nije ni počela, međutim, unutar-politička scena u zemlji počinje munjevito da se zagrejava.

Izgleda da će predstojeća bitka – čiji prvi krug orjentaciono može da se održi već 9. aprila – postati najbučnija, najskandaloznija i najnepredvidljivija u istoriji zemlje, po pitanju ne samo rezultata, nego i tih argumenata koje pokušavaju da iskoriste u svojim interesima kandidati.

Najspokojnije se drži aktuelni predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Ustav zemlje mu omogućava da se kandiduje za još jedan petogodišnji mandat, no, izgleda da ovaj put njegova figura ne mora biti ujedinjujuća i stabilizujuća. Uzrok nije toliko u samom Nikoliću – koji je za vreme svog mandata ne baš neuspešno pokušavao da sprovede izbalansiranu politiku (pre svega u spoljnopolitičkoj oblasti), koliko u neobuzdanim političkim ambicijama njegovih mogućih glavnih oponenata – aktuelnog premijera Aleksandra Vučića i eks-ministra inostranih poslova i bivšeg predsednika Generalne skupštine OUN Vuka Jeremića.

I ako se Vučić za sada uzdržava od konkretnih izjava po pitanju svog učešća na predstojećim predsedničkim izborima, to je Jeremić već nagovestio svoju spremnost da se probije u drugi krug i tamo pobedi Vučića,koji za njega simboliše takvu Srbiju gde je “zdravstveno osiguranje postalo raskoš, obrazovanje – teret, a kultura – taoc primitivizma“.

Ako uzmemo u obzir da na izborima nameravaju da učestvuju i tako harizmatične i ambiciozne figure kao što je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj i šef spoljno političkog resora, socijalista Ivica Dačić – srpskim biračima sigurno neće biti dosadno.

Međutim, upravo duel Vučić – Jeremić može biti veoma indikativan ako imamo u vidu situaciju u kojoj se našla Srbija posle višegodišnje vladavine koalicije Srpske napredne stranke i socijalista. Oba političara su telo od tela i krv od krvi proevropske orijentacije, koju je zvanični Beograd izabrao za glavni spoljno-politički prioritet. Zbog čega su oni danas spremni da zauzmu mesto na različitim stranama barikada­? Odgovor je jednostavan. Aleksandar Vučić personifikuje poziciju onih snaga koje insistiraju na nastavljanju ukazanog kursa, ne obazirući se ni na kakve probleme, pa čak ni na krizu u samoj EU i promene na američkom političkom Olimpu. A Vuk Jeremić je – personifikacija te krize u koju su teoretičari i praktičari tog kursa uvukli Srbiju, a što je najvažnije, i njega lično.

O tome da ključni prioriteti aktuelnog premijera neće pretrpeti promene, svedoče i pregovori održani ove nedelje sa premijerom Grčke Aleksisom Ciprasom koji je boravio u poseti Beogradu. To je nastavak kursa za pristupanje EU (u čemu zvanični Beograd računa na podršku Atine), za regionalnu saradnju (iako je čak i šef vlade prema Srbima tradicionalno prijateljske Grčke, došao prvi put u Beograd u poslednjih sedam godina) i za nastavak briselskih pregovora sa Prištinom, tokom kojih će glavno pitanje, prema Vučićevim rečima biti “pravosuđe“, što očigledno može da se tumači u veoma širokom kontekstu. Na fonu toga, Vuk Jeremić zaista izgleda kao privlačnija figura, ako ga, razume se, posmatramo u svojstvu samostalnog i doslednog opozicionog političara. Međutim, svojom karijerom (u tom smislu i spoljno-političkom) bivši šef srpskog spoljno-političkog resora dužan je mnogo upravo toj prozapadnoj koaliciji koju danas neštedimice kritikuje. U periodu 2004 – 2007. godine on je zauzimao dužnost visokog savetnika za spoljnu politiku tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. A posle ostavke sa položaja ministra inostranih poslova 2012. godine (koji je vršio od 2007. godine) on je i počeo svoju aktivnu međunarodnu karijeru, zauzevši u septembru te iste godine položaj predsednika Generalne skupštine OUN, koji je zauzimao do septembra 2013. godine.

Međutim, pokušaj Vuka Jeremića da postane generalni sekretar OUN okončan je neuspešno. On je pretrpeo poraz od Antoniu Gutereša – bivšeg šefa vlade Portugalije i Visokog komesara OUN za izbeglice. Karakteristično je da je na zasedanju Saveta Bezbednosti OUN u oktobru 2016. godine, upravo kandidatura Gutereša dobila praktično jednodušnu podršku SB (13 od 15 glasova). [António Guterres to be next UN secretary general ]

To se desilo baš u periodu kada je Rusija predsedavala u SB,  a drugo mesto prilikom glasanja Jeremić je podelio sa ministrom inostranih poslova Slovačke Miroslavom Lajčakom i generalnim direktorom UNESKO Irinom Bokovom.

Tako da mišljenje pristalica Jeremića o tome da su njegovu kandidaturu blokirale SAD i zapadnoevropske zemlje, izgleda preuveličano.

Teško je poverovati i u proruske simpatije Vuka Jeremića. On se zalaže pre za sprovođenje spoljne politike zemlje koja bi bila u skladu sa današnjom međunarodnom realnošću, pozivajući istovremeno “da se nastave pregovori sa EU, da se izgradi u Srbiji “evropsko društvo“ i “da se imaju u vidu države sa kojima mi imamo posebne istorijske i diplomatske odnose kao što su Rusija i Kina“.

No sve to isto, kao što je poznato, tradicionalno govori i Aleksandar Vučić.

Na taj način, kako sada stoje stvari, Srbija rizikuje da u aprilu ugleda privlačnu bitku dva predstavnika jedne te iste političke klase, koji nemaju principijelno različite političke poglede, nego isključivo sopstvene ambicije. A kako pokazuje iskustvo poslednje godine, u sličnoj situaciji političke krize elita, često se napred probiju partije i političari koji prvobitno nisu smatrani za favorite. Da li sličan razvoj očekuje i Srbiju?

---

Izvor: Srbin.info