GOVOR PREDSEDNIKA KULTURNO-PROSVETNE ZAJEDNICE SRBIJE NA 53. DODELI VUKOVE NAGRADE

•     Crnogorci hoće zalogaj srpskog jezika, ali da ga začine svojom mirođijom. Bošnjaci bi hteli svoju porciju, ali zaslađenu halvom i halalom. Pa im se i jednima i drugima pridružuju Hrvati, kojima smeta ćirilično ruho srpskog jezika!
•     Svesni opasnosti, mi se zdušno, ali lakomisleno, regrutujemo i krećemo u odbranu onoga što je naše, ali na tuđim atarima. Nemamo stratega koji će nam narediti da pustimo druge da i dalje dokazuju nedokazivo, da ne ginemo tamo gde je Vuk pobedio
•     Da li to treba i nas da se tiče? Da, utoliko što postoji pitanje: zašto oni to rade? Zašto ne žele ni po tome da liče na nas? Da nismo ružni? Ili glupi? Da nismo, ne daj Bože, pametniji od njih?
•     Ono što se događa prvi put jeste da Srbija ne može dobiti bitku za ćirilicu u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Užicu!... Svi ti gradovi, sva zemlja Srbija, pa i narod, okupirani su stranim rečima, stranim ponašanjem, stranim običajima, stranim pismom, pa i stranom istinom. Latinica guta ćirilicu, koja sve manje ostaje hraniteljka srpskog naroda! Da li se mi ovom našom sramotom svrstavamo rame uz rame sa svim ostalim balkanskim sramotama?

          POŠTOVANI dobitnici Vukove nagrade! Uz čestitke, i vama hvala za sve što ste do sada uradili, ali i za ono što ćete nesumljivo u ubuduće činiti, bogateći svojim stvaralaštvom i oplemenjujući primerom, svesrpski kulturni prostor.

          Živimo u vremenu smutnom, teškom i za opstanak planete, što ne zavisi mnogo od nas, ali i za opstanak srpskog jezika i ćirilice, što zavisi umnogome od nas samih! Dok se u svetu velike sile nadmudruju oko globalnih problema, nišaneći jedni u druge bojevim glavama, na Balkanu se mali narodi guremaju i svađaju oko jednog jezika i ćirilice, bacajući jedni na druge pogrde i anateme.

          „Jezik je hranitelj naroda“ rekao je Vuk Karadžić, pa narodi, novonastali iz verskih ili teritorijalnih razloga i pogodnosti, žele da imaju samo svog hranitelja.

          Crnogorci hoće zalogaj srpskog jezika, ali da ga začine svojom mirođijom.

          Bošnjaci bi hteli svoju porciju, ali zaslađenu halvom i halalom.

          Pa im se i jednima i drugima pridružuju Hrvati, kojima smeta ćirilično ruho srpskog jezika!

          Svesni opasnosti, mi se zdušno, ali lakomisleno, regrutujemo i krećemo u odbranu onoga što je naše, ali na tuđim atarima. Nemamo stratega koji će nam narediti da pustimo druge da i dalje dokazuju nedokazivo, da ne ginemo tamo gde je Vuk pobedio, kad je rekao: „Kod svakoga su naroda najsvetije ove tri stvari: zakon, jezik i običaji. Tim se narodi jedan s dugim rođakaju i jedan od drugoga razlikuju!“

          U naporu da se razlikuju od nas, i Crnogorci i Bošnjaci, pa i Hrvati, samo uspevaju da se razlikuju sami od sebe. Oni to žele, oni to uporno sprovode.

          Da li to treba i nas da se tiče? Da, utoliko što postoji pitanje: zašto oni to rade? Zašto ne žele ni po tome da liče na nas? Da nismo ružni? Ili glupi? Da nismo, ne daj Bože, pametniji od njih? Da nismo uobraženi, oholi, tašti, pa nećemo da pustimo njih da se sami sramote, nego ih još i bećkujemo! (Bećkovati - novi glagol u srpskom jeziku, znači izvrgavati podsmehu, aristokratski nezlobivo i gorštački otrovno!).

          Borba za srpski jezik i ćirilicu se razbuktala u Vukovaru i Nikšiću, tinja u Sarajevu i na Kosovu i Metohiji.

          Mnogo je to frontova za malu Srbiju.Ali, nije to nama prvi put da se borimo na mnogo frontova, pa i da dobijamo bitke.

          Ono što se događa prvi put jeste da Srbija ne može dobiti tu bitku u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Užicu!...

          Svi ti gradovi, sva zemlja Srbija, pa i narod, okupirani su stranim rečima, stranim ponašanjem, stranim običajima, stranim pismom, pa i stranom istinom. Latinica guta ćirilicu, koja sve manje ostaje hraniteljka srpskog naroda!

          Da li se mi ovom našom sramotom svrstavamo rame uz rame sa svim ostalim balkanskim sramotama?

          Da li je krajnje vreme da pronađemo ono bajkovito ogledalo-ogledalce, ne da ga pitamo ko je najlepši na svetu, nego da ga pitamo kojom i kakvom revolucijom da se oslobodimo ove okupacije!

          Da, jezik je hranitelj, Vuče, ali, hajde, pomozi sad, povuci nas još jednom, tako sakat, sa slepim Filipom Višnjićem, pokažite nam put, recite nam gde je ta Evropa u koju ste nas pre dvesta godina poveli!

          A ovaj svečani jauk, ovaj lavež psa čuvara srpskog jezika i ćirilice, dok karavani prolaze, neka ode u vazduh, ali nek ostane u Beogradu bar ona jedna firma, ispisana lepom ćirilicom „Hleb i kifle“, kao dokaz da se i pod tim jezikom „hraniteljem naroda“, i pod tim pismom, može uspešno poslovati!

Izvor: Faktи