Žalosna slika predsedničke kampanje u Srbiji podsetila me na misao iz naslova teksta, koju je izrazio veliki ruski monarhistički ideolog i mislilac Konstantin Pobedonoscev. Ta ista kampanja tera čoveka da razmišlja o smislu samog sistema „demokratskih izbora“, koji nam je kao matrica nametnut sa Zapada. Ovo što svakodnevno gledamo, ova smejurija sa spotovima u kojima se lažovi šepure kako drže reč, a NATO lobisti pričaju o patriotizmu, čini mi se da se, kao nikada pre, narodu „popela na vrh glave“. Predsednički izbori u Srbiji ne mogu da ne navedu trezvenog čoveka na misao da je u stvari apsolutno lažna demo(no)kratska floskula po kojoj učešće na izborima predstavlja progres, da to predstavlja svojevrsno dostignuće u „osvajanju slobode“.
Očigledno je da učešće velikog broja ljudi u izborima, kao neka vrsta „političkog prava“, nije nikakva garancija da će ti „slobodni učesnici na izborima koji ostvaruju svoja politička prava“ imati od toga bilo kakvog boljitka. Naprotiv! Istorija nam pokazuje da je naš narod taj boljitak osećao samo od velikih državnika ili jedne prosvećene manjine na vlasti, prožete visokim hrišćanskim idealima i znanjem. Sa demo(no)kratijom smo dobili samo vulgarizaciju biračkog tela i tajno usredsređivanje vlasti koje najčešće dovodi do diktature nezamislive i neviđene u monarhijskom ustrojstvu naše državnosti. Demokratski izborni teror čiji smo danas svedoci i taoci, nije poznavala srpska monarhistička državnost.
Uopšteni zaključci pod plaštom ubeđenja, zasipaju nas sa svih soroševskih medija i na žalost, te gromke uopštene fraze nailaze na odziv kod velikog broja nedovoljno ili površno obrazovanih ljudi. Tako uporno nametana floskula da je „glas naroda“ i glas Božiji, stekla je snagu dogmata. Ovakvim zabludama nametnutim od strane majstora za propagandu, čitava nacija je dovedena do strašnog stepena demoralizacije, sluđenosti, gubljenja političkog smisla, koji je i te kako bio prisutan u narodnim masama tokom srpske „nedemokratske“ istorije. Razlog – načelo „vlasti naroda“ je utemeljeno na laži, a ono što je utemeljeno na laži, ne može služiti Istini.
U izbornoj trci za predsednika Srbije, skromnost, usredsređenost uzvišenih misli i osećanja, ne samo da nisu prisutni maltene ni kod jednog kandidata, nego su i nepoželjna kategorija za birački cirkus. Ovde je vulgarni instinkt mnogo poželjnija karakteristika. Egoizam i slatkorečivost kao da su glavne pokretačke sile. Ovakvom stanju stvari može se radovati samo obezbožena liberalna inteligencija, ali narod u svojoj ogromnoj masi može jedino da stenje pod pritiskom satanističke soroševske propagandne mašinerije za ispiranje svesti.
U ovom predizbornom teatru apsurda, nekako se logički nameće pitanje – zbog čega je period Nemanjićke Srbije bio tako veličanstven, zbog čega su to bili elitni vekovi srpske istorije? Odgovor je – upravo zbog tog jedinstva vere sa životom, zbog simfonije svetovne i duhovne vlasti, zbog svoje idealne konstrukcije u kojoj nisu bili razdvojeni ideja i delo, vera i život. Duša pravoslavnog Srbina ne može da primi tu razdvojenost „duše i tela“, države i crkve, tu nametnutu dušepogubnu „dositejevštinu“ sa Zapada, u kome je ta razdvojenost i borba države i crkve bila prisutna još u srednjem veku. Moralno načelo je jedinstveno i ono se ne može deliti na privatno i društveno, svetovno i crkveno (duhovno). Vaseljensko hrišćanstvo se širilo na jednom moralnom načelu, polazeći od porodice, preko manjih hrišćanskih zajednica, do pomesnih Crkvi i Vaseljenskog hrišćanstva. I kako je moguće da se odvojenost države od Crkve ne odrazi i na samu porodicu, kako otac koji veruje u državna, a ne i crkvena moralna načela, može vaspitati dete u kome će se razgoreti spasonosna živa vera? Kada se ovo ima u vidu, ne treba se čuditi što se građevina stvorena na učenju Dimitrija Obradovića (uzgred, zaista je bestidno odreći se monaštva, a nastaviti nositi monaško ime; pošto osećam jednu vrstu stida pred svetim Dositejem, prestao sam lažnog prosvetitelja Obradovića nazivati tim imenom) skoro potpuno urušila, preteći da celu građevinu srpske državnosti pretvori u ruine. Upravo to je rezultat Dimitrijevog nametanja odvajanja države od Crkve u trenutku kad je Vožd započeo oslobađanje Srbalja od turskog ropstva.
To bezumlje koje je obuzelo učene ljude posle antiprosvetiteljske delatnosti Dimitrija Obradovića, pretvara se u život koji se otuđuje od stvarnosti, pretvara se u gordo obogotvorenje ljudskog razuma i logike. Nije dug korak do prelaska iz tog stanja, u stanje mržnje prema svakom ko veruje u Boga. Jer oni koji se „prosvete“ učenjem i duhom lažnog monaha, ne mogu da trpe nikakav Vrhovni autoritet iznad svog sopstvenog plitkog autoriteta i svog sopstvenog plitkog znanja.
Dakle, velika je obmana da izbori predstavljaju neko dostignuće političke slobode ljudi. Da je zaista tako, onda ne bi bilo mogućno da glavni kandidat za predsednika Srbije bude čovek koji na svoj miting održan 24. marta (na dan početka bombardovanja Srbije od strane NATO fašista), dovede tadašnjeg ministra inostranih poslova Nemačke (koja je prvi put posle završetka Drugog svetskog rata prekršila obavezu da njene snage ne smeju dejstvovati izvan teritorije Nemačke). Međutim, te „političke slobode“ koje lepo izgledaju na papiru ispisane i u raznim paragrafima, zakonima i ustavima zagarantovane, u stvarnosti predstavljaju samo praznu fikciju i ništa više. Trijumf liberalne demokratije nije u srpsko društvo doneo nikakvu slobodu o kojoj je vrištala liberalna prozapadna ološ u vreme rušenja Miloševića, nego je donela samo još mnogo veći besporedak i nasilje u srpskom društvu. Rušilačko delovanje najamničkih soroševskih prozapadnih medija u Srbiji steklo je snagu strašne elementarne nepogode koja ruši sve pred sobom. Nasilje nad svakim protivnikom „demokratije i demokratskih (čitaj – zapadnih) vrednosti“ koju vrše ovi „pobornici slobode“ iz najamničkih medija, nije viđen ni u kakvoj tiraniji. Slobodan Milošević je i po pitanju „slobode govora“ nedostižan uzor za srpske liberale. Strašno nasilje nad tuđom savešću ne sadrži u sebi ni zrnce vere i ljubavi, nego samo jedan bezdan samoljublja. Kako je uopšte moguće da se ta ološ smatra predstavnicima srpskog roda, koja je pozvana da sudi o narodnom životu i njegovim potrebama? Kako je moguće da svetosavski narod srpski uopšte dođe u ovakav ponižavajući stadijum u kome se cirkuzanti iživljavaju sa „političkom voljom“ jednog, danas po brojnosti malog naroda, koga je tokom njegove istorije uvek krasio mentalitet velikog naroda? Kako su se Srbi mogli upecati u pogubnu mrežu evropskih bezbožnih vrednosti i evropskih bezbožnih zakona?
Odgovor je jednostavan. Pojam zakona neodvojiv je od pojma Zapovesti. Ako se zanemari deset najvažnijih zakona u istoriji ljudskog roda, deset Božijih zapovesti, tada je moguća i gore opisana slika. Ma koliko mudar i načitan bio zakonodavac, ako zanemaruje ove najvažnije zakone – rezultat će biti upravo ovakav. Uostalom, čak je i zapadni mislilac Bekon govorio da nema pogibeljnije mreže, od mreže bezbožnih zakona. Iz ovoga sledi da je i jedini izlaz iz ove pogubne mreže – u poštovanju Zakona nad zakonima, glavnog moralnog zakona ustanovljenog od strane Gospoda i izraženog u Deset Božijih Zapovesti. Moralni bankrot je prethodio finansijskom bankrotu, zaljubljenost u svoje isprazno „ja“ bez posedovanja drugih čvrstih oslonaca, nije ništa drugo nego pokušaj opravdavanja sebe na tržištu ljudske sujete. Ko nije svestan večne Hristove Istine: „Ko hoće da bude prvi, mora biti sluga svima“, neće ni moći podneti breme vlasti, nego će pod njenim teretom i sam poginuti.
Sveto Pismo počinje rečima – „U početku beše Reč!“. Geteov Faust kaže – „U početku beše rad“. Naš premijer očito više veruje Faustu nego Svetom Pismu, pa se svakodnevno hvališe kako radi po 15-20 sati dnevno. Možda zaista i radi, ali šta to vredi bez vere? Čovek na vlasti, bez vere, može, poput našeg premijera, pričati da radi i zaista i raditi po 15-20 sati dnevno, a da njegova delatnost bude u suštini mrtva, jer se delatnost bez vere gubi u mnoštvu opštih misli i težnji, jer delatnost bez vere nije u stanju da u meri svojih mogućnosti ore, kopa i sadi na datom terenu. Delo je besplodno ako delatelj nije u stanju da, kada to delo zahteva, preduzme odlučne mere, kako bi umesto formalizama i besplodnosti, od njegovog delanja zaista videli korisne i bogougodne plodove.
Dakle, ne podleže sumnji sledeći zaključak – demokratski sistem vlasti i zakonodavstva je apsolutno nesolidan, zasnovan na laži i zbog toga je to društvo i osuđeno na propast. Nije više u pitanju Tadić ili Vučić, mogu postojati nijanse u njihovoj većoj ili manjoj pokvarenosti (iluzorno je govoriti o vrlinama čoveka koji je na vlast došao „demokratskim putem“), radi se o tome da je „zgrada demokratije“ (bar kada su u pitanju pravoslavni Srbi) sazidana na pesku, na slabom temelju, i ona se ljulja preteći da se potpuno uruši.
Gore pomenuti Konstantin Pobedonoscev bio je veliki ruski mislilac i jedan od trojice velikih ideologa monarhizma sa kraja XIX i početka XX veka (druga dvojica su Konstantin Leontjev i Lav Tihomirov). U svom veličanstvenom delu „Moskovski zbornik“, stanje demokratskog ustrojstva Pobedonoscev je uporedio sa bolesnim čovekom koji ne može da trpi svoje bolesti, nego pojačano traži lekove. Taj čovek je ceo svoj život provodio veselo dajući na volju svakoj svojoj želji i svakoj pohoti, neumereno je jeo, pio i bludničio, i na kraju, razorivši sav svoj organizam izgubio je i samu sposobnost da se naslađuje, tražeći od lekara takav lek koji će mu odmah omogućiti da ustane na noge i povrati mu sposobnost da se naslađuje, to jest, mogućnost da, kao i ranije, neumereno jede, pije i bludniči. No, razumni lekar mu kaže – nema takvog leka, ako hoćeš da budeš zdrav, vrati se samom sebi, vrati se prirodi koju si ti u sebi i za sebe oblagao, vrati se normalnoj meri života, okani se protivprirodnih navika i želja. Nema drugog sredstva za ozdravljenje.
Čini mi se da od ovih reči Pobedonosceva nema bolje pouke koju danas Srbin može izvući iz cirkusa nazvanog „Predsednički izbori u Srbiji“. To što su pravoslavni verujući Srbi danas prezreni od savremenih propovednika evropskog racionalizma i evropskih sloboda, nipošto ne sme da ih obeshrabri i uvede u malodušnost. Potrebno je „vratiti se sebi“, okaniti se „protivprirodnih navika i želja“, što u stvari jeste povratak Srbinov Svetoj Veri Pravoslavnoj, Veri koju su oni nasledili od svojih očeva i deda, vernost predanju naše svete Crkve. To je mnogo veći kapital od kapitala koji imaju drugosrbijanci, ma koliko oni o sebi mislili kao o prosvećenim, izabranim, razumnim ljudima, iza kojih stoje „evropske vrednosti“, „javno mnjenje“, moćna soroševska mašinerija. Njihovo ludilo je njihov problem. Svako ima veru koja mu je po duši i u njoj se odražava duhovni život svakog pojedinačnog čoveka. Zato Srbine brate, i ukoliko si pratio izbornu kampanju, nemoj gubiti iz vida da je Božiji moralni zakon iznad svakog drugog zakona. Jer duhovna snaga čoveka nije nezavisna od verovanja, ma koliko bila jaka intelektualna snaga i rasuđivanje nekog čoveka, samo vera predstavlja suštinu njegove duhovne snage. Ili kako bi to rekao naš sveti zlatousti vladika Nikolaj:
Budi hrabar i slobodan,
Reče Gospod Navinu,
Ja ću za te vojevati,
Samo drži istinu.
To i sada Gospod zbori
Svakom pravom Srbinu:
Ja sam s tobom, budi hrabar
I održi istinu.