1. Podsećanje potpisnika Apela da nijedna od institucija kojima je Peticija upućena „nemaju nadležnost da zadiru u ma koju naučnu oblast i vrše ʻrevizijuʼ onoga što se unutar nje ima smatrati za naučnu teoriju i kao takvo biti izučavano i predavano đacima i studentima“, predstavlja krivo tumačenje tog dokumenta. Potpisnici traže, preko institucija koje to mogu pokrenuti, otpočinjanje procesa preispitivanja teorije koja ima naučne nedostatke, ali koja za svakog od potpisnika, svakako i za sve verujuće ljude, ali i neke neverujuće, predstavlja atak na „zdravu pamet“ i vređanje integriteta ljudske ličnosti. Dakle, reč je o potrebi revizije jedne teorije koja ne govori o dalekim galaksijama, nego o nastanku čoveka i ljudskom identitetu. Za razliku od mnogih drugih, ova naučna teorija nije donela blagodeti ljudskom rodu, a porodila je i dru­štve­ni dar­vi­ni­zam, čiji je pobornik, Her­bert Spen­ser, nastojao da prin­ci­pe pri­rod­ne se­lek­ci­je i pra­vo ja­čeg na pre­ži­vlja­va­nje pri­me­ni na čo­ve­ka kao dru­štve­no bi­će. Treba li podsećati da je teorija evolucije bila i jedan od stubova ideologije marksizma-lenjinizma?

 

2. Potpisnici Apela smatraju da inicijative za revizije „ne mogu poteći od skupine građana (ma koliko ona bila velika, a njeni članovi ugledni), već jedino i isključivo od same nauke, tj. date naučne oblasti (u ovom slučaju: biologije) odnosno od naučne zajednice eksperata kompetentnih u tom domenu istraživanja“. Za očekivati je da oni sami, kao oponenti, u najmanju ruku, imaju status eksperata iz biologije, a ne da sebe grade većim stručnjacima od svih profesora i doktora medicinskih nauka među potpisnicima Peticije.

 

3. Očekivalo bi se od teologa-naučnika da vladaju osnovnim logičkim pravilima (tim pre što u svojim redovima imaju jednog neteologa-filosofa), jer samo na osnovu reči „shodno prethodno rečenom“, na početku 3. tačke njihovog Apela, nije moguće izvesti nikakav valjani zaključak, pogotovo ne onaj koji glasi: „Smatramo da u programu nastave biologije, na svim obrazovnim nivoima, ne postoji ništa što bi trenutno moglo da zameni teoriju evolucije ili da barem bude predstavljeno kao njena jednako plauzibilna alternativa“. Ovakav zaključak bi potpisnici Apela, kao nestručnjaci iz date oblasti, mogli izvući samo na osnovu premise da ne postoji nijedna druga teorija o stvaranju. Tvrditi da je teorija evolucije jedina verodostojna to mogu samo naučnici u toj oblasti, a potpisnici Apela to nisu. Ovom tvrdnjom oni gube status očekivane neutralnosti i laičke suzdržanosti, budući da nastupaju kao meritorne ličnosti u oblasti koju ne poznaju. I dok potpisnike Inicijative, pozivaju, ne bez cinizma, da „prilježnim naučnim radom, na osnovu mnoštva ʻdokazaʼ koje su naveli na dve štampane strane“, postuliraju novu teoriju, oni sami ne moraju nikakav trud da ulože, jer Darvinu veruju bezuslovno (možda i više nego što je Darvin verovao sebi!). „Zaobilaznice i prečice“ u zaključivanju ne važe za druge, već samo za njih.

 

4. Nijedan pravoslavni teolog, najdublje razloge svog identiteta ne nalazi u nauci, već u biblijskoj veri, te je stoga izlišno naglašavati „stav, široko prihvaćen od naučne zajednice teologa širom sveta, da ne postoji nikakva ʻbiblijska teorija stvaranjaʼ koja se može shvatiti kao naučna teorija koja bi, kao takva, predstavljala naučnu alternativu teoriji evolucije“. Za hrišćane uopšte, tim pre za teologe, od velike važnosti je da li je neka teorija o stvaranju suprotstavljena ili ne biblijskim istinama vere. Nije potrebno da neko bude naučni ekspert, pa da zna da Darvinova teorija evolucije govori o razvoju vrsta drugačije od Biblije, čak nasuprot njoj. Raz­voj stvo­re­nog sve­ta u skla­du s Bo­ži­jim pla­nom je jed­no, a na­uč­na te­o­ri­ja o raz­vo­ju slo­že­nih or­ga­ni­za­ma od jed­nog ili ne­ko­li­ko pri­mi­tiv­nih or­ga­ni­za­ma i o pre­tva­ra­nju jed­ne vr­ste u dru­gu, je­ste ne­što sa­svim dru­go. U knjizi Postanja stoji da je Bog stvorio svet po njegovim vrstama (1. Mojs. 1, 11–12). Prema učenju sv. Maksima Ispovednika, shodno Božijoj volji, koja je istovetna sa logosima bića, svet postoji od početka po vrstama, jer lo­go­si bića se ogle­da­ju „u odr­ža­nju stal­no­sti sva­ke po­je­di­ne vr­ste“, a toj volji služe i prirodni zakoni koji se ogledaju „u isto­vet­no­sti pri­rod­ne ener­gi­je sva­ke vr­ste“. Cilj držanja prirodnih zakona jeste da „čo­vek na­u­či da ne me­nja pri­rod­ni sa ne­kim dru­gim – ne­pri­rod­nim za­ko­nom“. Dakle, validno je učenje svetog, a ne nekog drugog Maksima, tako da pre svrstavanja nekog u pristalice „ideologije američkog kreacionizma“, treba dati valjano tumačenje onih mesta Svetog Pisma na koja se kreacionisti pozivaju. I nipošto ne treba, suprotno logici, izvoditi zaključak da biti protiv teorije evolucije znači biti pobornik teorije kreacionizma, kako se hoće u Apelu, u crno-belom svetlu, predstaviti svaka druga alternativa. Bolje je biti bez ikakve teorije, nego sa lošim alternativama.

 

5. Odnosi između teologije i nauke ne moraju biti postavljeni po principu ili jedno ili drugo, ali kada je reč o teoriji evolucije, nije tačno da „vera u trojičnog Boga koji je slobodni tvorac sveta i života, uopšte nije (nužno) u sukobu sa teorijom evolucije“. Naučnik Stiven Džej Guld je ispravno tvrdio da se nauka ba­vi em­pi­rij­skom stvar­no­šću, dok se te­o­lo­gi­ja ba­vi pi­ta­nji­ma smi­sla sve­ga. Za­to je Guld utvr­dio da su na­u­ka i te­o­lo­gi­ja tzv. ne­pre­kla­pa­ju­će obla­sti (engl. NO­MA – no­no­ver­lap­ping ma­gi­ste­ria). Ova­kav Gul­dov stav, iako pro­is­te­kao iz že­lje da se su­prot­sta­vi pse­u­do­na­uč­noj te­o­ri­ji o ne­pri­hva­ta­nju te­o­lo­gi­je, mo­gao je od­ve­sti u kraj­nost pot­pu­nog za­tva­ra­nja na­u­ke i te­o­lo­gi­je u nji­ho­ve okvi­re. Raz­u­mev­ši opa­snost sta­va o ne­pre­kla­pa­nju te­o­lo­gi­je i na­u­ke, Alister Mekgret, takođe naučnik, izneo je stav da su te­o­lo­gi­ja i na­u­ka de­li­mič­no pre­kla­pa­ju­će obla­sti (PO­MA – partly over­lap­ping ma­gi­ste­ria). Mek­gret je svakako imao u vidu da Bog ni­je, ni­ti mo­že bi­ti pred­met kon­ku­ren­ci­je na­uč­nog ob­ja­šnje­nja i da te­o­lo­gi­ja ni­je kon­ku­rent na­u­ke, te da na­u­ka i te­o­lo­gi­ja ima­ju mo­guć­nost me­đu­sob­ne sa­rad­nje (engl. cros­so­ver fer­ti­li­zing, do­slov­no me­đu­sob­ne oplod­nje) u ko­joj i jed­na i dru­ga mo­gu da na­u­če iz tog od­no­sa, ukazujući pritom na opasnost shvatanja nauke kao ide­o­lo­gi­je.

 

6. Davno je prevaziđen rimokatolički sholastički model shodno kojem je filosofija, sa njom i nauka, bila sluškinja teologije (ancilla theologiae). Jednako je neprihvatljiv i drugi odnos u kojem teologija treba da bude podređena nauci i to ne zbog toga što teologija nema svoju metodologiju, već zbog toga što postoje teolozi koji ne nalaze svoj identitet u bogoslovlju i daju prevagu nauci, bez obzira na sadržaj koji ona nudi. Zato je, u najmanju ruku, začuđujuće zauzimanje potpisnika Apela za krajnje po­ni­ža­va­ju­ću Darvinovu an­tro­po­lo­gi­ju. Podržavati Darvinovu teoriju o zajedničkom pretku čoveka i majmuna i, u isto vreme, predavati biblijsku povest o stvaranju Adama po ikoni i podobiju Božijem, potpuno je nespojivo. Odbacivanje scijentizma, kao religijske alternative hrišćanskom učenju o Bogu, još uvek ne znači da su odnosi između nauke i teologije dobro postavljeni. Veronauka je, zbog pogrešnog odnosa prema veri onih koji su je predavali, od prvog nastavnog predmeta, početkom prošlog veka, stigla u naše vreme na poslednje mesto, a u vreme neprikosnovenog dvovlašća Marksa i Darvina, bila je potpuno izbačena iz školskog sistema. Prevashodno zbog onih koji imaju izgled pobožnosti, a sile njene su se odrekli (2. Tim. 3, 5) zapali smo kao narod u duhovno mrtvilo i beznađe iz koga se teško izlazi. Apel nastavnika i saradnika PBF u Beogradu nikako ne pomaže buđenju iz duhovne obamrlosti, već predstavlja još jednu neočekivanu i ničim izazvanu injekciju narkoze plemenu koje „mrtvim snom spava“.

 

7. Svakako da je tačno da su programi iz veronauke i biologije u konfliktu, prevashodno zbog teorije evolucije, kao što je tačno i da su potpisnici Apela u sukobu sa biblijskom verom i bogoslovljem otaca Crkve, budući da se zalažu za tu teoriju. Nikakvo opravdanje poput „za nauku radi nauke“, bar za njih ne važi, jer bi trebalo da su se „posvetili“ bogoslovlju. Ili ovim apelom javno ispovedaju lični promašaj u profesionalnom opredelenju?

 

Na kraju, nedopustivo je izjednačavanje dogme i ideologije. Potpisnici Apela bi trebalo da razumeju ljude iz sveta koji to ne znaju, budući da je reč dogma zloupotrebljavana u komunističkom sistemu i u političkoj svakodnevnici, pošto joj je dodeljen gotovo isključivo negativan predznak. Dogma je upravo suprotnost ideologiji (što nažalost ne zna čak ni potpisnik Apela koji se bavi dogmatikom), jer se ona nikom ne nameće silom „odozgo“, nego se, budući da je osnov života u Istini i izvire iz svetotajinskog života i podviga, potvrđuje svenarodnim „Amin“.

 

Iz svega rečenog nedvosmisleno sledi da treba podržati Inicijativu, a Apel protiv nje treba smatrati ozbiljnim promašajem, autodestruktivnim i pogubnim, naročito za one koji nisu dovoljno utvrđeni u veri. U Svetom Pismu se nalaze i ove reči: sablazni moraju doći, ali teško čovjeku kroz koga dolazi sablazan (Mt. 18, 7).

 

U Beogradu, 19. maja 2017. godine

 

 Dr Zdravko Peno

 

redovni profesor Bogoslovskog fakulteta

 

„Sveti Vasilije Ostroški“

 

Univerziteta u Istočnom Sarajevu