ŠTA NAM RADI ANA BRNABIĆ?

 

U svom tekstu „Digitalna agenda E-uprave: čipovanje marve i popis ljudskih telesnih organa“, Anonimni Srbije su podrobno opisali pretvaranje Srbije u elektronski konclogor, s naročitim naglaskom na pravljenje centralnih baza zdravstvenih podataka, čiji je jedan od skrivenih ciljeva da postanemo potencijalni „davaoci“ organa bogatašima Globalistana.

 

U elektronsku evidenciju Vučićeve birokratije upisuju čak i novorođečnad; Srbčad treba pratiti od početka, ionako su iste krvi sa Karadžićem i Mladićem.

 

Anonimni poručuju: “Pored fizičke i slobode govora, Srbi su kao porobljeni narod izgubili pravo na porodicu, moral, istoriju, obrazovanje, ličnu imovinu, a odnedavno čak i vlasništvo nad sopstvenim telesnim organima“.

 

Centralni registri građana i elektronsko upravljanje stanovništvom ključni su deo globalnog projekta jedinstvene svetske vlade. Nevladina organizacija NALED kao jedan od pipaka hobotnice Novog svetskog poretka zadužena je za biometrijsko popisivanje ljudskih resursa okupirane Srbije i elektronsko upravljanje porobljenim narodom.

Američka nevladina organizacija „Euronet“ već godinama obaveštava svoju centralu u SAD o stanju računa svih građana Srbije. Zahvaljujući angažovanju ružnih njuški NALED-a, globalni sistem „velikog brata“ će pomoću RFID čipova imati real-time uvid u sve aktivnosti naših građana i zdravstveno stanje njihovih telesnih organa.

 

Ministarka Brnabić projektom elektronske uprave završava proces jedinstvene svetske vlade ideologa Rimskog kluba Bžežinskog: „Uskoro će biti moguće ostvariti skoro potpunu kontrolu nad svakim građaninom i otvarati dosijea, koja će sadržati i najličnije detalje o zdravlju i ponašanju svakog građanina. Ovi dosijei će stajati na raspolaganju vlastima. Vlast će prelaziti u ruke onih koji budu kontrolisali informacije.““(1)

 

Kad neupućen čovek čita ovakva saopštenja, možda bi rekao „paranoja“, „teorija zavere“. Pa zar je sve ovo moguće?

 

Ali, moguće je, više nego moguće.  Vučićev „finansijski genije“, Lazar Krstić, svojevremeno je sve naše podatke stavio „na izvolite“ Vašingtonu, s čijim „blagoslovom“ je ovde i došao. Tamo gde je Krstić stao, nastavila je Ana Brnabić. Tako je globalna elektronska hobotnica stigla je u naše škole.(2)         Kako sam saznao sve bitno o tome?

 

PISMO JEDNOG RODITELJA

 

Od zabrinutog roditelja, Ivana Savića iz Beograda, dobio sam elektronsku poštu koja se podrobno bavi ovim pitanjem. Potrudiću se da je rasporedim po odeljcima, uz izvesne komentare. Moj postupak ima za cilj lakše praćenje teksta, a komentari ga dodatno kontekstualizuju.

 

Ivan Savić kaže: “Od početka ove školske godine, u skladu sa planom premijerke Brnabić, u neke osnovne škole u Srbiji, uvedene je pilot projekat E-Dnevnik – elektronski dnevnik. Ukinut je stari, papirni dnevnik u koje su učitelji i nastavnici upisivali ocene, primedbe, izostanke, nastavni plan i program, a uveden je računarski program u koji oni unose sve te podatke vezane za nastavu. Nastavno osoblje je prošlo kroz obuku za korišćenje ovog programa.

 

Kako radi ovaj program?

 

U njega učitelj unosi plan nastave koji treba da se obradi svakog dana (!), u njega se upisuju ocene, primedbe, izostanci učenika, sve što nastavnik može da unese. Posle dva dana od upisivanja ocene, primedbe ili izostanka, program šalje imejl ili SMS poruku na telefon roditelju, u kojoj on može da pročita ono što je učitelj napisao – ocenu, primedbu, izostanak… Dva dana razmaka su „psiholozi“ ostavili da bi dete imalo vremena da se pripremi (ili da pripremi roditelja) na neumitno stizanje istine na njegov telefon/imejl adresu. Škola u koju moje dete ide (treći razred osnovne škole), na žalost, spada u škole u kojima se sprovodi ovaj eksperiment (pilot-program). Nama, kao roditeljima, nije predočen razlog zbog čega se uvodi ovaj eksperiment, nisu predočene eventualne prednosti u odnosu na stari, viševekovni način, već nam je samo dat jedan listić, koji mi treba da potpišemo, dete kaže mora da se potpiše. U prilogu je slika.“

Zašto mora da se potpiše? Pošto sadašnja vlast u Srbiji narod tretira kao poslušnu raju, ljudi se ni o čemu što se njih tiče prethodno ne obaveštavaju, niti se traži slobodna rasprava o nečem tako važnom kao što je elektronska dostupnost školskih podataka o našoj deci. Odmah se naređuje da potpišemo nekakav pristanak, bez ikakvog gunđanja, kao da demokratsko društvo ne počiva na slobodi volje i obaveštenosti građana.

 

RODITELJSKI PRISTANAK?

 

Ivan Savić nastavlja: “U njemu se traži da roditelji pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću unesu podatke o svom detetu i školi, kao i da daju pristanak na uvođenje ovog programa u školu u kojoj je njihovo dete. Osim toga, roditelji daju pristanak da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (a znamo da je ta oblast prioritet lezbo-premijerke), koristi podatke o našoj deci, kao i da podatke o našoj deci DELI SA NJEGOVIM UGOVORNO TEHNIČKIM PARTNEROM. To je na listiću nepismeno (možda namerno?) spojeno napisano: „njegovomugovornotehničkompartneru“, valjda da se roditelji ne sete o čemu tu može da se radi, pa da lakše potpišu. Znači roditelji treba da ovlaste Ministarstvo prosvete da koristi podatke o njihovoj deci, kao i da ih deli sa trećim licem, koje je nepoznato roditeljima, i koje zna samo Ministarstvo prosvete.“

 

Dakle, pilot – program Ministarstva prosvete je svojevrsni „faustovski“ ugovor: roditelj treba da preda vlast nad svojim detetom državi, u koju prečesto nema pouzdanja, naročito ako zna da su su u Srbiji elektronski podaci skoro sasvim bez zaštite.(3)

 

 KOME SU POTREBNI PODACI O DECI?

 

Ivan Savić se seća nedavnog skandala sa LGBT priručnicima za decu iza kojih je stajao sadašnji Ministar prosvete, koji se, kad su ga otkrili, pravio da je bio neobavešten, i svaljivao krivicu na druge: “Sada se postavlja pitanje: može li taj ugovorno-tehnički partner da bude npr. „Incest trauma centar“, koji vode dve deklarisane lezbejke, koje pokušavaju da sprovedu svoje nastrane programe u našim školama, o čemu je već dovoljno pisano i u „Politici“, „Novostima“,  na internet stranama FSK i drugih ozbiljnih listova, iz pera naših uglednih intelektualaca: dr Antonića, dr Đurkovića, dr Dimitrijevića, dr Milivojevića i drugih. Tada (maj 2017.) je naše Ministarstvo prosvete moralo da povuče sporne obrazovne „pakete“ o sprečavanju seksualnog nasilja nad decom, koji na najvulgarniji način propagiraju homoseksualizam, seksualizam i promiskuitetno ponašanje. Osim toga, isti taj „Incest trauma centar“ je na svom sajtu pretio Ministarstvu prosvete da će povući novčanu pomoć koju im daju, ukoliko Ministarstvo „ne bude sarađivalo“ po pitanju skandaloznih paketa, koji ne smeju da se menjaju po njihovom mišljenju tj. sav sporni materijal mora da ostane. (www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nvo-sektor-kao-ovdasnja-duboka-drzava/)

 

Dakle, sporni „Incest trauma centar“ očigledno može da bude taj  ugovorno-tehnički partner Ministarstva prosvete i da koristi podatke o našoj deci. Šta će lezbejkama i njihovim stranim donatorima podaci o našoj deci u školama?“

 

Kako šta će? Pa da bi ih, na sebi svojstven način, prosvećivali, zar ne? Jer, ministar Šarčević je opet najavio uvođenje seks-prosvete, ali pod vidom „zdravstvenog vaspitanja“. Opet će tu biti lekcija o lezbo-seksu i lezbo-kondomima.

 

NAŠU DECU TRAŽE IZ IZRAELA

 

Ali, ne moraju samo LBGT i ostali šifrovani predstavnici Novog seks-poretka biti zainteresovani za našu decu. Ima tu i drugih, pa se Savić pita: “Zatim: da li ugovorno-tehnički partner Ministarstva prosvete može da bude npr. izraelska nevladina organizacija fondacije „Atid Haieladim“, koja je održala prošle godine radni sastanak u vladi Srbije sa najbližim Vučićevim saradnicima i ugovorila „izvoz“ srpske dece (izraelskim?) porodicama, čije su dosijee već doneli u Nemanjinu, kao i potvrde da te porodice zarađuju ne manje od 80.000 evra godišnje i da nisu osuđivani.(perisareljic.com/world-wide/deca-najvece-bogatstvo-drzava-ce-i-decu-prodati-strancima/)

 

Da li možda, korišćenje podataka o našoj deci od strane „trećih lica“ može da bude povod za oduzimanje dece roditeljima, što najavljuju naše pro-EU birokrate već neko vreme, zakonska osnova već postoji – tzv. „zanemarivanje“ i davanje nekom „trećem licu“, kao u Norveškoj i Švedskoj, čije zakone naše lezbo-feministkinje godinama uporno prepisuju? Postoji, dakle i takva mogućnost.“

 

Naravno da takve mogućnosti postoje. I naravno da se naši podaci prodaju svima i svakome. I naravno da se zabrinuti roditelj s pravom pita dokle će sve to da ide. (4)

 

TRAJNO STE OBELEŽENI

 

Kakve su još posledice ovakvog pristupa našim podacima? Zabrinuti Savić kaže: “Osim toga, uvođenjem e-dnevnika sa saopštavanjem obaveštenja roditeljima elektronskim putem, taj podatak ostaje „zauvek“ zapisan u elektronskoj sferi i može kasnije biti dostupan trećem licu – bilo kome ko uspe da dođe do njega, njime se može kasnije i trgovati tj. podaci se mogu i prodavati bez znanja roditelja. Možda su na to mislili kada su napisali „njegovomugovornotehničkompartneru“. Osim toga, postoji bezbednosni problem ko će sve moći da gleda te podatke budući da su podaci dostupni na internetu, a internet je bezbednosno vrlo problematičan.“

 

I ovde je Savić više nego u pravu: recimo, naši najosetljiviji, to jest zdravstveni podaci, već su suštinski dostupni svakom onome ko ima malo hakerske veštine.(5)

 

PUNA ŠKOLA ĐAKA, NIOTKUDA VRATA:  LOGORSKI DNEVNICI

 

Ivan Savić precizno dijagnostifikuje problem: “U svakom slučaju, i da ne bude ništa od ovih mračnih pretpostavki, koje zaista mogu da se, ne daj Bože, ostvare, evo još nekih, čisto ljudskih, psiholoških razloga, koji su potpuno protiv uvođenja ove E-diktature u naše škole.

 

1.Uvođenjem E-Dnevnika dete se stavlja u sistem totalnog elektronskog nadzora njegovog ponašanja. Tako se kreira psihologija logoraša-zatočenika, koji treba da bude poslušan sistemu, jer će svako njegovo dobro ili loše, znači svako ponašanje, biti negde zapisano, okarakterisano i njegov roditelj, ali i E-Država i „treće lice“, će znati za to, i to neumitno! Znači, treba imati „dobro vladanje“ da E-Država ne bi reagovala. Kao u zatvoru!

 

Da li je ovo zdrava, slobodna  atmosfera u kojoj naša deca treba da odrastaju u zrele i samostalne ličnosti?

 

Posebno je zabrinjavajuće to što će za neku jedinicu ili bežanje sa časa mog deteta znati ne samo moje dete, učitelj i ja, eventualno osoblje škola, već i nepoznata osoba koja gleda ekran negde u E-Ministarstvu, kao i „treće lice“. Znači svi smo pod nadzorom! Ne želim da iko zna o ponašanju mog deteta, ko nema direktan uticaj, zajedno sa mnom, na njegovo vaspitanje!“

 

Ali, gospodine Saviću, svi totalitarci su hteli decu pod svojom vlašću. Hitler je poručivao Nemcima koji se nisu slagali s firerom da su njihova deca već pripala državi, čim su ušla u sistem vrtića i škola, i da je poraz neposlušnih roditelja samo pitanje dana. Kad se u Srbiju uvede još neki zakon, koji svaki povišeni ton u prisustvu mališana predstavi kao zlostavljanje, i kad deca u vrtićima dobiju lako pamtljivi trocifreni broj da prijavljuju svoje nevaljale tate i mame, Sistem će, konačno, biti u pravu, a zli Srbi preumljeni.

 

SRUŠITI POVERENJE RODITELj–DETE? VUČIĆ&BRNABIĆ ZNAJU KAKO

 

Savić dodaje i ovo ( onako staromodno, kao otac iz 19. veka, koji zaostalo ustaje protiv „E – uprave“ ): „2.  Direktnim slanjem poruke roditelju, bez mogućnosti da dete prećuti – sakrije neki događaj od roditelja, narušava se psihološki krucijalan odnos poverenja između deteta i roditelja. Dete je kao osuđenik, koga program „druka“ roditelju. I tu je najveći problem, mimo lezbejki i hailaetadima!

 

Zašto našu decu lišavamo mogućnosti da budu odgovorni ljudi? Jer svaki čovek, mali ili veliki, ima potrebu za tajnom, privatnošću, kao i potrebu da se pripremi za saopštavanje neke vesti svojim najbližima, dobre ili loše! A u slučaju dece i npr. ocena ili vladanja, to je za njih prva i osnovna škola odgovornosti i zrelosti. Jer ono mora da snosi posledice za svoje ponašanje, a snosiće ih kada bude imalo hrabrosti, odgovornosti, zrelosti i umeća da ih kaže svom roditelju, koji kasnije procenjuje njegovo ponašanje i donosi odluke u skladu sa tim. Dakle, odnos poverenja se i izgrađuje u prijatnim a naročito u neprijatnim situacijama za roditelja i dete, a ovde toga nema! Jer ponašanje deteta u školi je škola zrelosti i za nas roditelje!“

 

Naravno, zrelost je poželjna u Vučićevoj Srbiji, ali samo ako je to „zrelost“ roba koji zna da se Gazda mora slušati – i u preduzeću i u državi. Zato je uputno da se deca od malena navikavaju na cinkarenje kao modus vivendi u neoliberalnom Globalistanu.

 

ŠTA ĆE NAM SAVEST?

 

Ivan Savić nastavlja: “Osim toga, mudar roditelj neće detetu odmah staviti do znanja da zna za neke njegove loše rezultate, već će sačekati da dete to samo kaže ili će okolišiti i navesti ga da samo prizna, na taj način ga učeći da to nije ništa strašno, da se to svima događa ili mu dati kritiku i pouku, ali ga pušta da se prvo „kuva“, da se malo pomuči sa sobom, sa svojom savešću, sa svojim samopoimanjem, što sve krucijalno utiče na izgradnju dečje ličnosti, na ocenjivanje i vrednovanje samog sebe u ovom svetu, što je suštinski važno za ličnost svakog čoveka. Jer prevladavanje svake neprijatne situacije za dete je veliki podvig, koje ono kad savrši – raste i sazreva kao ličnost. Ni nama, odraslima, nije svejedno kad pogrešimo na poslu pa idemo na „ribanje“ kod direktora, moramo da se pripremimo. Dakle, suočavanje sa posledicama našeg ponašanja, dobrim ili lošim, je ključno za zrelost svakog čoveka i po tome se, između ostalog, ljudi i razlikuju, to je moralna provera ličnosti. To je škola života – umeš li da kažeš reč, da priznaš grešku ili ne, umeš li da obrazložiš, da opravdaš svoje postupke i kako? A to se sve uči od najmlađeg doba, naročito u vezi sa učenjem i školom.

 

Ovde toga nema.

 

Ovde se to ukida i bezlični aparat saopštava roditelju o ponašanju njegovog deteta.“

 

Ali, zar Džon Hjuer, profesor filosofije i sociologije sa Univerziteta Merlined nije rekao kuda treba da stremimo? Naime, u doba bombardovanja Srbije 1999, on je naglasio: “Amerikanci sada ulaze u novu, bitno drugačiju eru društva  i kulture, u eru kakvu svet do sada nije video. To je  posthumana era u kojoj će svi aspekti društvenog života biti svedeni u predvidljive šablone i racionalizovani, sve nijanse međuljudskih odnosa pojednostavljene u rutinske procedure i prepuštene plaćenim profesionalcima poput advokata, psihologa i birokrata… Ova posthumana Amerika mnogo je svetlosnih godina udaljena od Srbije, koja je još uvek svojim delima i mislima u mračnom dobu koje nema blage veze sa modernim vremenima./…/Amerikanci su prototip ljudi budućnosti, Srbi atavistički ostatak prošlosti. Posthumana Amerika vladaće novim vekom, jer će sva njena energija biti usmerena na širenje informativne tehiologije i popularne kulture, privredno-novčanu dominaciju i neprekidnu vojnu hegemoniju širom sveta.“ (6)

 

RAZGOVOR SA RAZREDNIM STAREŠINOM

 

Ivan Savić smatra da E-dnevnik potpuno poriče ulogu razrednog starešine: “3.Obratimo pažnju i na to da, kada roditelj dođe u školu da razgovara o svom detetu sa učiteljem/razrednim starešinom, mnogo zavisi i od procene samog vaspitača, kao i načina na koji će on preneti informaciju roditelju. Znači dvojka iz matematike nekog dečaka može biti bezlična dvojka, koja će, najverovatnije, izazvati razdraženost i nezadovoljstvo kod roditelja, a može biti i „trenutak slabosti, nesnalaženja, umora, nepripremljenosti, pa čak i zaljubljenosti u drugaricu iz razreda“ a ne samo lenjost i nezainteresovanost za učenje. Dakle, način prenosa informacije o nečemu, kao i širi kontekst situacije je u ljudskoj komunikaciji presudan na reakciju i poimanje neke pojave, a on ovde POTPUNO ODSUSTVUJE.

 

Neko može reći da niko ne brani roditelju da ide u školu i razgovara sa razrednim starešinom, ali ako dobijete sve ocene, izostanke i ostalo na imejl ili telefon, o čemu ćete razgovarati? Kako da se njegovo ponašanje promeni? Da, o tome se može razgovarati, ali to neće ukinuti sve loše posledice uvođenja E-programa „Drukara“.

 

Ljudi nisu brojke i nisu parametri, a naročito to nisu naša deca. Nisu bez razloga psihologija i pedagogija obavezna nauke koje moraju da poznaju naši prosvetni radnici, jer je svako dete različito i to se mora uzeti u obzir u nastavnom procesu.“

 

Osim, naravno, u Srbiji kojom ureduje EUtanazija maskirana u EUforiju.

 

DA LI TO TREBA RODITELJIMA?

 

Ivan Savić, zabrinuti otac, kaže i ovo: “4. Zamislimo da majka sedi u prijatnom razgovoru sa prijateljicom, opušta se posle napornog rada i uživa u retkim trenucima spokojstva u ovom našem posleratnom i predratnom vremenu. I stiže joj poruka: „Vaša ćerka je dobila jedinicu na pismenom iz srpskog“. Nije sad pitanje da li je dete učilo ili ne, da li je zaslužilo ocenu ili ne, već: ima li ovaj srpski namučeni roditelj pravo da sazna istinu o školskim rezultatima svog deteta na human i neponižavajući način?Da se pripremi i ode u školu na razgovor, koji često ni roditeljima ni nastavnicima nije prijatan, pa se mora „izgurati“ zajedničkim trudom. Ima li pravo da ga neko ne šikanira još i u vezi sa detetom i školom? Ili mora i on da bude na usluzi E-Školi 24 časa dnevno?

 

Zamislimo sada da je otac imao težak dan na poslu i da se vraća kući umoran i nervozan. Uto mu stiže poruka da je sin srednjoškolac bežao iz škole i dva dana nije se pojavljivao. Otac, razdražen, ulazi u kuću, zatiče sina i šta mislite, kako će dalje teći ovaj  „pedagoški“ razgovor „na keca“, i kakve mogu biti posledice i po oca i po sina? Otac, ako prenagli, kajaće se, bez ikakvih dobrih rezultata, a sin će verovatno samo gledati da uhvati krivinu, jer je u pubertetu.

 

A da je otac ili majka bio u školi, pa saznao još neke podatke od razrednog, kao i šire sagledavanje problema, istoriju ponašanja, kao i da mu ocene možda i nisu tako loše, pa se prošetao do kuće, malo razmislio, izduvao, pa se još prisetio da je i on imao slične i još gore akcije, pa razmislio i o godinama u kojima mu je sin, reakcija bi, sasvim sigurno bila mnogo svrsishodnija. Jer vaspitanje je nauka nad naukama, po rečima Jovana Zlatoustog i roditeljstvo je najteži ispit, koji mi svi polažemo. Dakle, ljudski faktor je presudan u vaspitanju naše dece, a on se ovde izbacuje.

 

I još: ima li i ovaj namučeni srpski otac pravo da mu neko ljudski, bukvalno ljudskim glasom i načinom, saopšti nešto u vezi sa njegovim detetom ili i njega mora da šikanira E-Država, šaljući mu obaveštenja kada i kako oni požele?“

 

Na žalost, gospodine Saviću, namučeni srbski otac nema nikakva prava.

 

DRŽAVA PROTIV PORODICE

 

Evo zaključka Ivana Savića: “5. I još, za kraj. Nije li ovime jasno da se država ISPREČILA između roditelja i dece, lišavajući decu privatnosti, slobode i odgovornosti, lišavajući i roditelje privatnosti o njihovoj deci i namećući roditeljima šikaniranje od strane aparata koji ih obaveštava, želeli to oni ili ne, na način na koji to lezbo E-Država hoće i kada hoće, lišavajući ih elementarnog ljudskog uvažavanja kao roditelja u tako važnom delu kao što je vaspitanje njihove dece?

 

Država, umesto da radi na jačanju odnosa između roditelja i dece, na zbližavanju i jačanju poverenja, umesto da rešava ozbiljne probleme koje imamo u prosveti, umesto da smanji broj knjiga a ne da moje dete vuče ranac koji ima bukvalno deset kilograma, uvodi nam neki E-Dnevnik, koji šteti i nama i našoj deci.

 

Uzevši u obzir ovaj eksperiment totalnog elektronskog nadzora naše dece, kao i zakone o obaveznoj vakcinaciji naše dece, slanje majki da robijaju ako neće da vakcinišu decu (vakcinainfo.org/2017/08/29/sramota-u-zatvor-zbog-nevakcinisanja-dece/, projekte oduzimanja naše dece od strane Države i socijalnih službi, ugovore o „prodaji“ srpske dece heiliatidima, čini se da Država hoće da preuzme našu decu, da su ona Njihova roba a da mi samo gajimo tu njihovu robu za Njih.

 

To ćemo još videti – moje dete je moje a ne konc-logorske E-Države!“

 

Lepa poruka Ivana Savića.

 

Tu poruku je nedavno, preko „Politike“, slao i Miša Đurković, pa evo šta je doživeo.

 

OPET O MIŠI ĐURKOVIĆU

 

Ovih dana, Predrag Azdejković iz Gej lezbijskog info centra obavestio ja javnost o da je poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, donela mišljenje da je kolumnista Politike i direktor Instituta za evropske studije  Miša Đurković, tekstom „Školski priručnik za promociju homoseksualizma“, uvredio LBGT populaciju. U mišljenju se navodi da „imajući u vidu celokupan kontekst teksta, termina koji se dovode u vezu sa homoseksualnom orijentacijom, osporavanje donošenja propisa kojima se uređuje sprečavanje nasilja, kao i zaključak teksta Srbi nisu nasilan narod. No postoje granice kad se zulum i nasilje koje moćnici primenjuju nad nama i našom porodicom više ne mogu trpeti. Sa zakonom o mandatornoj vakcini, zakonom o nasilju u porodici i ovim satanističkim obrazovnim paketima toj granici smo se opasno približili da su navedenim tekstom objavljenog 13. aprila 2017. Godine, autora Miše Đurkovića, u dnevnom listu „Politika“, u rubrici „Pogledi“, izraženi stavovi koji su uznemiravajući i ponižavajući i kojima se vređa dostojanstvo osoba drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, čime se stvara strah, neprijateljstvo, ponižavajuće i uvredljivo okruženje, te da je na taj način došlo do povrede odredbe 12. Zakona o zabrani diskriminacije. Zbog toga je autoru teksta, Miši Đurkoviću, preporučeno da objavi izvinjenje pripadnicima i pripadnicama LGBT populacije u roku od 15 dana od dana prijema mišljenja, kao i da ubuduće ne iznosi stavove i ideje svojim tekstovima, koji su uznemiravajući i ponižavajući i kojima se vređa dostojanstvo pripadnika i pripadnica LGBT populacije“.

 

Inače, Azdejković je, pre deset godina, svoje ime proslavio dramom „Važno je biti Izdajnik“, koja prepričana izgleda ovako:„Dramu najavljuje plakat-fotomontaža, izrađen tako da oglašava navodnu premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 28. juna 2007. Središnje mesto plakata zauzima slika srpske državne zastave, sa krunom i orlom, kako gori u plamenu. Glavni junak drame je sam Predrag M. Azdejković, koji je optužen za izdaju. Tužilac je Ivana Žigon, sudija Dobrica Ćosić, a dvojica policajaca su Dragan Jočić i Dušan Mihajlović. Tu su još i Jelena Karleuša, kao branilac, i Brana Crnčević, kao ‘duh nacionalističke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti’. Azdejković je optužen kao izdajnik samo zato što je imao seks sa Albancem. On se time ponosi i, uprkos bičevanju od strane ‘dvojice policajaca u crnim kožnim uniformama’, priča sve pojedinosti svojih seksualnih odnosa sa Albancem – koliki mu je ud, kako su i gde to radili itd. Muškarci koji ga slušaju počinju da se uzbuđuju, traže sve nove i nove detalje i zavlače ruke u pantalone. Jedino prisutne žene i vremešni sudija Ćosić osećaju neku odvratnost. Ali se teše tako što iz kesice jedu ‘neku braonkastu masu’. ‘To je sveto. To je lekovito. Od srpske dece sa Kosmeta’, kaže za to Ivana Žigon. Na kraju, dok Azdejković objašnjava seksualnu tehniku koja se zove ‘grudvanje’ – ‘to vam je ono kad vam on svrši u usta, a vi posle ispljunete u njegova i onda se ljubite i gutate tu spermu, koja se razmazuje po vašim usnama, obrazima i licima’ – više ni ‘to sveto (…) od srpske dece sa Kosmeta’ ne pomaže. I, dok svi povraćaju, u poslednjoj rečenici drame saznajemo šta je po sredi; ‘Pa ovo su govna’!“ (7)

 

Eto, dotični dramski pisac, onaj od pre decenije, Azdejković, gradu i svetu je objavio kako LGBT populaciju od diskriminatora Miše Đurkovića štiti poverenica Brankica Janković.

 

Kakve to  veze ima sa E-dnevnicima, saznaćete kad „diskriminisani“ počnu da, kao u zemljama NATO Imperije, ulaze u učionice vaše dece i objašanjavaju im svoj „life style“. Mislite o tome!

 

Dr Vladimir Dimitrijević

 

 

 

UPUTNICE, INTERNETU PRISTUPLJENO 9. SEPTEMBRA 2017:1. www.carsa.rs/digitalna-agenda-e-uprave-cipovanje-marve-popis-ljudskih-telesnih-organa/;