Хрватско питање, Зaпад и Срби - траговима Љубомира Мицића
ДВЕ УСТАШКЕ СЛИКЕ
На сајту „Знаци“, који доноси обиље материјала из Другог светског рата (углавном из партизанске перспективе), нашао сам и ове две фотографије. На једној је усташица Јелена Хофман из Госпића; лепа је, лице јој сија, усташка капа јој красно стоји. На другој је снимљен крволок Мишко Ратковић из Триља са својим другом – џелатом, коме се име и презиме не знају. Они су прекривени људском крвљу, и смеју су после убијања Срба: прави ђаволи у људском обличју.
Како повезати ове слике?
Са нашим историјским искуством, то није тешко. Јер, НДХ је била управо синтеза подтекста ове две слике – усташице попут Јелене Хофман су слика Павелићеве Хрватске која гради своју културу, пише и штампа, пева и весели се, објављује томове и томове Хрватске енциклопедије; сва је сентиментална и у цвећу „за дом спремности“; с друге стране, НДХ је огрезла у крви Срба, Јевреја и Рома, и њено демонско, џелатско лице руга се Богу и закону Божјем, пориче човека и тврди да је овај свет у рукама сатане.
ОНИ СУ ЗАПАД
Србин се често пита: па како то Запад не само да не кажњава Хрвате за оно што су учинили, него их ни не опомиње кад величају Павелића и кад певају са Томпсоном?

Авај, ма колико то било мучно „другосрбијанцима“ и другим, за памет и морал, прикраћеним Србима који очекују светлост са Запада, Хрвати су Запад; зато им је Запад дао да направе НДХ и дозволио, 1995, „Бљесак“ и „Олују“.
КО ЈЕ ТО ЗНАО О ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ?
То су знали наши озбиљни и темељни људи, какав је био авангардни писац Љубомир Мицић, родом са Баније.
За време Првог светског рата мобилисан је у K und K војску, што му је заувек огадило ратно дивљаштво капитализма, опредељујући га, како би рекао Мило Ломпар, за „егзистeнцијалну левицу“. Такав је и остао, целог живота. У свом „Барбарогенију децивилизатору“, питао је читаоце:“А јесте ли приметили да све прелази у руке зеленаша и мешетара, у руке уцењивача и хипокрита који су уништили Европу, који су је дотле уназадили да је сада највећа пијавица људског достојанства. За узор нам предлажу лопове. Дакле, заштитимо Балкан! Нама припада тај задатак и истовремено подмлађивање Европе. Препречимо пут микробима! /…/ И верујте ми, Балкан мора да изнедри нови свет, нови европски поредак. Не друштвени поредак – то је отрцано никоиништа! – такозвани друштвени поредак је данас поредак грубијана и дивљака повезаних са берзанским мешетарима, политичким партијама, гувернерима банака. Ја мислим на ЉУДСКИ ПОРЕДАК!“
Успео је,1917, да се склони са фронта у Галицији симулирајући душевну болест, па су га заточили у римокатолички самостан код Самобора,претворен у азил за умоболне. После је, о рату, записао:“Човек – створен да буде Бог – убијан је као стока на кланици/…/Наша је прва заповед: У ИМЕ ЧОВЕКА И ЗЕНИТИЗМА - НЕ УБИЈ!“ И био је јасан:“Будимо стража против Запада!/…/Нека сви Срби носе дах буне у срцу свом и идеју у делу свом: Исток против Запада!“ Јер „Европа је упропастила српску младост. МЛАДОСТ БАЛКАНА. Курва Европа!“
Он је сањао Европу ослобођену од зла и нечовештва, маскираног цивилизацијом. Зато је осмислио лик балканског Барбарогенија, који треба да очовечи рашчовечену Европу. О томе пише Ј. Лазић у свом тексту „Културни образац на маргини: барбарогеније Љубомира Мицића и књижевне полемика његовог времена“, објављен у зборнику Српски културни образац у светлу српске књижевне критике ( Београд, 2015): „Витешки идеали Барбарогенија за балканизацијом Европе наликују Дон Кихотовим. Барбарогеније је увидео све злослутности и мане такозване цивилизације, пре свега европске цивилизације, која је многе земље увукла у рат и тиме поништила властите хуманистичке вредности за које се залагала. Није био Барбарогеније несвестан позитивних вредности Европе (’уосталом у његовом крају добро знају за његову искрену љубав према Француској и Паризу’), али је очито превредновао идеје прогреса и просперитета које су биле подразумеване под оним ’европским’ и схватио да оне могу да се окрену против самог човека. Отуда Мицићев Барбарогеније-Балканац размишља на витешки, старовременски, донкихотовски начин о свету око себе, о балканској култури која може да мења европску, што наликује Дон Кихотовој борби против ветрењача, иако су му мерила његовог времена (овде пре свега Мицићевог времена тридесетих година у Краљевини Југославији) нису пружала подршку, него су га изложили ветрометини подсмеха и осуде.“ Павле Миленковић о томе пише у свом Уводу у социологију српског надреализма (Нови Сад, 2012): „Мицићева критика европске културе никако не произилази из осећаја инфериорности, већ из убеђења да Европа, доспевши у цивилизацијски ћорсокак, назадује.“
КО ЈЕ ТО ЗНАО О ХРВАТИМА?
То је знао Љубомир Мицић.

Хрвати,вели он, поседују „грамжљиву егоцентричност јасног будализма“, али зато су увек спремни да вређају „најкултурнији народ на Балкану – српски стваралачки народ“.
Хрвати се, по Мицићу, никад нису борили за слободу, него су „слуганили“, „певали ропске химне и писали хвалоспеве аустроугарским ђенералима и војсковођама“. И, на крају, право у центар:““Хрватска култура“ је ванбрачно дете ненаравног брака дресираног мајмуна и папиге, чије је право име и адреса – преузвишена госпођа Политура Имитација де Култура, Загреб“.
МАНИФЕСТ СРБИЈАНСТВА КАО УПОЗОРЕЊЕ
Мицић, у доба Бановине Хрватске, године 1940. објављује (од власти забрањени) „Манифест Србијанства“ у коме позива и опомиње:“Али, вратимо се сами себи! У деветнајстом веку, Српски Устанак беше најсветлија звезда на небу феудалне Европе. Та Српска Револуција беше прва истинска народна револуција у свету. И та, баш та и таква револуција — а она је трајала цео прошли век, и то на целом пространству наше данашње државе! — та иста револуција још ни данас није завршена. Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром. Зато ће узнемирено српско збивање остати револуционарно све дотле, док савремено и ново србијанство не буде остварено и задовољено, србијанство коме су мрачне силе потсекле крила и пресекле дах, србијанство које су лупежи и насилници, од 1918. до данас, спречавали да се изрази и обликује у свом пуном и светлоносном историском објављењу и посланству. Унутрашњи немир српски бујаће све дотле, док се чисто србијанство не истргне из клешта свих оних који врше злочино насиље над њим, који га вештачки и силом скрећу са правог пута победничког хода његовог, док помрачено србијанство не васкрсне као преображенско сунце на небу, док не стигне на своју пропуштену мету, док не отскочи у свој блистави зенит“.
Велики зенитиста видео је у чему је опасност од Хрвата, поготово од покушаја некаквог „споразумевања“ са њима:“Доиста, тешко је отмено се такмичити са бесно настројеним скоројевићима и свесним фалсификаторима културних и историских збивања. А онима што мисле да су и крв изменили када cу вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште и не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз „споразум" траже увек и само туђе јер својега немају, који у „споразуму" траже српски пораз, и који се убише доказујући да ватра гори кад киша пада. А најтеже је братимити се са месечарима што шетају по крововима дерући се да су поробљени баш од оног света који им је све дао, и који се мирно одмара после тешког и напорног општенародног дела. А ти месечари, као и сви њихови помагачи, блажено су несвесни свога злочина, као и свега што је са њим у вези. У месечарском стању, са кровова својих кућа, они, свестрани голаћи, издајнички помагани од стране извесних шумадиских поштењака и глупака, пред цео свет износе нека своја измишљена права и безличне самосвојности, износе своје умишљене моћи и криумчарена дела, величају неки свој метафизички народ, неку своју фантастичну историју, неку своју апстрактну државу и државност. У то име, болесни месечари позивају цео свет у крсташки рат против природне али на свеопшту жалост нигде изражене српске превласти, просто урличу против Србије која је сама себе живу закопала, боре се путем школе и крчме, а нарочито путем државне управе против србијанства које најмање постоји, јер је српском самоиздајничком вољом свуда и насилно угушено./…/ Зато, отворите добро очи, успавани и обманути: Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут. Похитајмо да опашемо границе своје државе и отаџбине обручем србијанства, запнимо да је учинимо тврђом од сваке тврђаве, похрлимо да је заштитимо живим зидом неустрашиве омладине српске. Прегнимо да претворимо и све завичаје српске у непобедиве куле свију Срба — јер сви су Срби Србијанци! Пожуримо да унутрашњост српских недељивих земаља преобразимо у богате њиве правде љуцке и достојанства српског, да створимо најплодније оранице жита, хлеба и слободе за све оне који су их достојни, да обрадимо све расаднике културног, привредног као и политичког србијанства. Очистимо сав коров са земље српске, омогућимо најзад да на свим пољима првенствено ору српски једногласно, одлучно и громко, да отпевамо опело ревизионистичком, отимачком, пљачкашком, уцењивачком, неморалном и туђинском, тојест аустро-ватиканском по духу, а само по имену — „хрвацком питању". А ви, што укаљасте част и име српско, ви издајице српства-србијанства, вама из свију политичких странака поручујемо: престаните да им кадите и служите ако вам је мила на рамену глава! За ту ситну услугу ми вам обећавамо да ћемо вас по заслузи богато наградити, а верујте, бићемо и благородни према свом унутрашњем али укроћеном непријатељу. Чак бићемо му и благодарни, опходићемо се према вашим миљеницима отприлике као и Турци према својим лудацима. Та множина непријатеља и јакост непријатељске мржње мерило је српске моћи и величине. Најзад, тешко вуку за ким пси не лају, или: бедан је онај кога нико не мрзи — а нико не мрзи Хрвате!“
И данас их не мрзимо. Презиремо их и жалимо их, у целокупном распону – од Јелене Хефнер из Госпића до Мишка Ратковића из Триља.
А читаоцима на дар и размишљање занесени, донкихотовски „Манифест Србијанства“ Љубомира Мицића.
Владимир Димитријевић