Sa našim istorijskim iskustvom, to nije teško. Jer, NDH je bila upravo sinteza podteksta ove dve slike – ustašice poput Jelene Hofman su slika Pavelićeve Hrvatske koja gradi svoju kulturu, piše i štampa, peva i veseli se, objavljuje tomove i tomove Hrvatske enciklopedije; sva je sentimentalna i u cveću „za dom spremnosti“; s druge strane, NDH je ogrezla u krvi Srba, Jevreja i Roma, i njeno demonsko, dželatsko lice ruga se Bogu i zakonu Božjem, poriče čoveka i tvrdi da je ovaj svet u rukama satane.

 

 ONI SU ZAPAD

 

Srbin se često pita: pa kako to Zapad ne samo da ne kažnjava Hrvate za ono što su učinili, nego ih ni ne opominje kad veličaju Pavelića i kad pevaju sa Tompsonom?

 

Razlog je prost: isto ono što su Englezi radili Indusima, i Amerikanci Indijancima, i Belgijanci Kongoancima, i Australijanci Aboridžinima, to su ustaški Hrvati radili Srbima. Indijanski naučnik Vard Čerčil, istoričar koji se bavi genocidom nad svojim narodom, o tome je govorio u intervjuu Biljani Đorović: „Tokom četiri veka koji se protežu od 1492, kada je Kristofer Kolumbo kročio na „Novi svet“ Karipske obale, i 1892, kada je Popisni biro SAD zaključio da je manje od 250.000 Indijanaca preživelo unutar granica SAD, indijanska populacija za koju se procenjuje da je iznosila 125 miliona, redukovana je za preko 90%. Ljudi su u milionima umrli od presecanja sekirom ili mačem, živi spaljeni, rastrgnuti konjima, lovljeni radi zabave, bacani kao hrana psima, upucani, prebijani, probadani, skalpirani za nagradu, obešeni o kuke za meso, bacani sa ograde brodova u more, radeći do smrti kao robovi, namerno izgladnjivani, smrznuti na nekom od mnogobrojnih prisilnih marševa, u zatvorima i u nepoznatom broju slučajeva namerno zaraženi epidemijskim bolestima. Danas, kada je indijanska zemlja raspodeljena među osvajačima a indijanska populacija ostala tako malobrojna, ili tako dobro asimilovana da više ne predstavlja pretnju Novom svetskom poretku, to stanje se održava kroz različite pažljivo kalibrirane prakse osiromašenja i osipanja, ispiranja mozga, indoktrinacije i opsesivne sterilizacije. Zemlja na kojoj su indijanci opstali nakon brojnih preseljavanja, koristi se kao skladište toksičnog industrijskog otpada nastalog kao produkt dominantnog društva. Ta situacija je toliko akutna i nepovratna da je nekoliko naučnih organizacija preporučilo da se taj teren proglasi „žrtvovanim“ nacionalnom komforu i prosperitetu“.“

 

Avaj, ma koliko to bilo mučno „drugosrbijancima“ i  drugim, za pamet i moral, prikraćenim Srbima koji očekuju svetlost sa Zapada, Hrvati  su Zapad; zato im je Zapad dao da naprave NDH i dozvolio, 1995, „Bljesak“ i „Oluju“.

 

KO JE TO ZNAO O ZAPADNOJ EVROPI?

 

To su znali naši ozbiljni  i temeljni ljudi, kakav je bio avangardni pisac Ljubomir Micić, rodom sa Banije.

 

Za vreme Prvog svetskog rata mobilisan je u K und K  vojsku, što mu je zauvek ogadilo ratno divljaštvo kapitalizma, opredeljujući ga, kako bi rekao Milo Lompar, za „egzistencijalnu levicu“. Takav je i ostao, celog života. U svom „Barbarogeniju decivilizatoru“, pitao je čitaoce:“A jeste li primetili da sve prelazi u ruke zelenaša i mešetara, u ruke ucenjivača i hipokrita koji su uništili Evropu, koji su je dotle unazadili da je sada najveća pijavica ljudskog dostojanstva. Za uzor nam predlažu lopove. Dakle, zaštitimo Balkan! Nama pripada taj zadatak i istovremeno podmlađivanje Evrope. Preprečimo put mikrobima! /…/ I verujte mi, Balkan mora da iznedri novi svet, novi evropski poredak. Ne društveni poredak – to je otrcano nikoiništa! – takozvani društveni poredak je danas poredak grubijana i divljaka povezanih sa berzanskim mešetarima, političkim partijama, guvernerima banaka. Ja mislim na LjUDSKI POREDAK!“    

 

Uspeo je,1917, da se skloni sa fronta u Galiciji simulirajući duševnu bolest, pa su ga zatočili u rimokatolički samostan kod Samobora,pretvoren u azil za umobolne. Posle je, o ratu, zapisao:“Čovek – stvoren da bude Bog – ubijan je kao stoka na klanici/…/Naša je prva zapoved: U IME ČOVEKA I ZENITIZMA - NE UBIJ!“ I bio je jasan:“Budimo straža protiv Zapada!/…/Neka svi Srbi nose dah bune u srcu svom i ideju u delu svom: Istok protiv Zapada!“ Jer „Evropa je upropastila srpsku mladost. MLADOST BALKANA. Kurva Evropa!“

 

On je sanjao Evropu oslobođenu od zla i nečoveštva, maskiranog civilizacijom. Zato je osmislio lik balkanskog Barbarogenija, koji treba da očoveči raščovečenu Evropu. O tome piše J. Lazić u svom tekstu „Kulturni obrazac na margini: barbarogenije Ljubomira Micića i književne polemika njegovog vremena“, objavljen u zborniku Srpski kulturni obrazac u svetlu srpske književne kritike ( Beograd, 2015): „Viteški ideali Barbarogenija za balkanizacijom Evrope nalikuju Don Kihotovim. Barbarogenije je uvideo sve zloslutnosti i mane takozvane civilizacije, pre svega evropske civilizacije, koja je mnoge zemlje uvukla u rat i time poništila vlastite humanističke vrednosti za koje se zalagala. Nije bio Barbarogenije nesvestan pozitivnih vrednosti Evrope (’uostalom u njegovom kraju dobro znaju za njegovu iskrenu ljubav prema Francuskoj i Parizu’), ali je očito prevrednovao ideje progresa i prosperiteta koje su bile podrazumevane pod onim ’evropskim’ i shvatio da one mogu da se okrenu protiv samog čoveka. Otuda Micićev Barbarogenije-Balkanac razmišlja na viteški, starovremenski, donkihotovski način o svetu oko sebe, o balkanskoj kulturi koja može da menja evropsku, što nalikuje Don Kihotovoj borbi protiv vetrenjača, iako su mu merila njegovog vremena (ovde pre svega Micićevog vremena tridesetih godina u Kraljevini Jugoslaviji) nisu pružala podršku, nego su ga izložili vetrometini podsmeha i osude.“ Pavle Milenković o tome piše u svom Uvodu u sociologiju srpskog nadrealizma (Novi Sad, 2012): „Micićeva kritika evropske kulture nikako ne proizilazi iz osećaja inferiornosti, već iz ubeđenja da Evropa, dospevši u civilizacijski ćorsokak, nazaduje.“

 

 KO JE TO ZNAO O HRVATIMA?

 

To je znao Ljubomir Micić.

 

Dao je, recimo, opis poratnog, ispod senke Beča, izašlog Zagreba:“Sve što mrzi Srbe i Srbiju postaje „boljševik“. Kao vatra i ulje mešaju se pobeda i poraz u jednoj državi – to se zvalo jugoslovenstvo“.Za njega je hrvatska kultura bila „veštački blef i fantom“ sastavljen od „evropskih otpadaka“, među kojima su i „nešto crkvene gotike Benedikta Petnaestog/…/nešto bečkog propalog kulturtregerstva/…/nešto sušičavog žurnalizma srozanih đaka i literata/…/nešto frazerske ukradene „čovječnosti“ koja u sebi sakriva strah i srbožderstvo/…/“

 

Hrvati,veli on, poseduju „gramžljivu egocentričnost jasnog budalizma“, ali zato su uvek spremni da vređaju „najkulturniji narod na Balkanu – srpski stvaralački narod“.

 

Hrvati se, po Miciću, nikad nisu borili za slobodu, nego su „sluganili“, „pevali ropske himne i pisali  hvalospeve austrougarskim đeneralima i vojskovođama“. I, na kraju, pravo u centar:““Hrvatska kultura“ je vanbračno dete nenaravnog braka dresiranog majmuna i papige, čije je pravo ime i adresa – preuzvišena gospođa Politura Imitacija de Kultura, Zagreb“.

 

MANIFEST SRBIJANSTVA KAO UPOZORENjE

 

Micić, u doba Banovine Hrvatske, godine 1940. objavljuje (od vlasti zabranjeni) „Manifest Srbijanstva“ u kome poziva i opominje:“Ali, vratimo se sami sebi! U devetnajstom veku, Srpski Ustanak beše najsvetlija zvezda na nebu feudalne Evrope. Ta Srpska Revolucija beše prva istinska narodna revolucija u svetu. I ta, baš ta i takva revolucija — a ona je trajala ceo prošli vek, i to na celom prostranstvu naše današnje države! — ta ista revolucija još ni danas nije završena. Srpska revolucija je trajno zbivanje baš zato što je i neprijateljski pritisak na srpski narod ostao trajan i nepromenjen. On je i uvećao svoju moć već samom činjenicom što se nalazi danas u granicama njegove države, povlašćen i mažen, dok je sve do juče bio extra muros, zajedno sa svojim tuđinskim i duhovnim poglavarom. Zato će uznemireno srpsko zbivanje ostati revolucionarno sve dotle, dok savremeno i novo srbijanstvo ne bude ostvareno i zadovoljeno, srbijanstvo kome su mračne sile potsekle krila i presekle dah, srbijanstvo koje su lupeži i nasilnici, od 1918. do danas, sprečavali da se izrazi i oblikuje u svom punom i svetlonosnom istoriskom objavljenju i poslanstvu. Unutrašnji nemir srpski bujaće sve dotle, dok se čisto srbijanstvo ne istrgne iz klešta svih onih koji vrše zločino nasilje nad njim, koji ga veštački i silom skreću sa pravog puta pobedničkog hoda njegovog, dok pomračeno srbijanstvo ne vaskrsne kao preobražensko sunce na nebu, dok ne stigne na svoju propuštenu metu, dok ne otskoči u svoj blistavi zenit“.

 

Veliki zenitista video je u čemu je opasnost od Hrvata, pogotovo od pokušaja nekakvog „sporazumevanja“ sa njima:“Doista, teško je otmeno se takmičiti sa besno nastrojenim skorojevićima i svesnim falsifikatorima kulturnih i istoriskih zbivanja. A onima što misle da su i krv izmenili kada cu verom krenuli, današnji muslimani, katolici, ili unijati, mi im uopšte i ne smemo da dopustimo da se takmiče sa nama. Zbog narodne izdaje njihovih predaka, zbog usađene mržnje njihovih potomaka, oni nisu ni dostojni bilo kakve ravnopravnosti sa Srbima starincima, pobednicima i kolenovićima. Zato je i nemoguće sporazumeti se sa ljudima koji kroz „sporazum" traže uvek i samo tuđe jer svojega nemaju, koji u „sporazumu" traže srpski poraz, i koji se ubiše dokazujući da vatra gori kad kiša pada. A najteže je bratimiti se sa mesečarima što šetaju po krovovima derući se da su porobljeni baš od onog sveta koji im je sve dao, i koji se mirno odmara posle teškog i napornog opštenarodnog dela. A ti mesečari, kao i svi njihovi pomagači, blaženo su nesvesni svoga zločina, kao i svega što je sa njim u vezi. U mesečarskom stanju, sa krovova svojih kuća, oni, svestrani golaći, izdajnički pomagani od strane izvesnih šumadiskih poštenjaka i glupaka, pred ceo svet iznose neka svoja izmišljena prava i bezlične samosvojnosti, iznose svoje umišljene moći i kriumčarena dela, veličaju neki svoj metafizički narod, neku svoju fantastičnu istoriju, neku svoju apstraktnu državu i državnost. U to ime, bolesni mesečari pozivaju ceo svet u krstaški rat protiv prirodne ali na sveopštu žalost nigde izražene srpske prevlasti, prosto urliču protiv Srbije koja je sama sebe živu zakopala, bore se putem škole i krčme, a naročito putem državne uprave protiv srbijanstva koje najmanje postoji, jer je srpskom samoizdajničkom voljom svuda i nasilno ugušeno./…/ Zato, otvorite dobro oči, uspavani i obmanuti: Srbi! Od pospanosti jednog naroda do njegovog poraza nije dalek put. Pohitajmo da opašemo granice svoje države i otadžbine obručem srbijanstva, zapnimo da je učinimo tvrđom od svake tvrđave, pohrlimo da je zaštitimo živim zidom neustrašive omladine srpske. Pregnimo da pretvorimo i sve zavičaje srpske u nepobedive kule sviju Srba — jer svi su Srbi Srbijanci! Požurimo da unutrašnjost srpskih nedeljivih zemalja preobrazimo u bogate njive pravde ljucke i dostojanstva srpskog, da stvorimo najplodnije oranice žita, hleba i slobode za sve one koji su ih dostojni, da obradimo sve rasadnike kulturnog, privrednog kao i političkog srbijanstva. Očistimo sav korov sa zemlje srpske, omogućimo najzad da na svim poljima prvenstveno oru srpski jednoglasno, odlučno i gromko, da otpevamo opelo revizionističkom, otimačkom, pljačkaškom, ucenjivačkom, nemoralnom i tuđinskom, tojest austro-vatikanskom po duhu, a samo po imenu — „hrvackom pitanju". A vi, što ukaljaste čast i ime srpsko, vi izdajice srpstva-srbijanstva, vama iz sviju političkih stranaka poručujemo: prestanite da im kadite i služite ako vam je mila na ramenu glava! Za tu sitnu uslugu mi vam obećavamo da ćemo vas po zasluzi bogato nagraditi, a verujte, bićemo i blagorodni prema svom unutrašnjem ali ukroćenom neprijatelju. Čak bićemo mu i blagodarni, ophodićemo se prema vašim miljenicima otprilike kao i Turci prema svojim ludacima. Ta množina neprijatelja i jakost neprijateljske mržnje merilo je srpske moći i veličine. Najzad, teško vuku za kim psi ne laju, ili: bedan je onaj koga niko ne mrzi — a niko ne mrzi Hrvate!“

 

I danas ih ne mrzimo. Preziremo ih i žalimo ih, u celokupnom rasponu – od Jelene Hefner iz Gospića do Miška Ratkovića iz Trilja.

 

A čitaocima na dar i razmišljanje zaneseni, donkihotovski „Manifest Srbijanstva“ Ljubomira Micića.    

 

Vladimir Dimitrijević