Autokefalnost ne mogu da traže ateisti, agnostici, inoverni ili otpadnici iz Miraševe sekte, a upravo se ovakve osobe u javnosti pojavljuju kao glavni zagovornici autokefalne crkve u Crnoj Gori

Stanislav Vinaver je, pre Drugog svetskog rata, pisao o „pametnom srbovanju“. Danas je takva vrsta srbovanja najteža; ili se ide u priču „Srbi, narod najstariji“, sa idolopoklonstvom Vrhovnom Klovnu, ili se Srpstvo sasvim poriče u ime nebuloznog „građanizma“. Ovaj triptih ima za cilj da ponudi nekoliko razmišljanja o mogućnostima pametnog, svetosavskog srbovanja danas, kad ponovo pokušavaju da nas liše samih sebe u sumraku posthumane planetarnosti lišene Logosa.

Pavelić i SPC

Ante Pavelić je tvrdio da nije protiv pravoslavne vere, pa ni protiv Pravoslavne Crkve. Govorio je: „Gospodo! U pravoslavlje ne dira nitko, ali u Hrvatskoj Državi ne može biti Srbske pravoslavne crkve“. Kasnije je pisao: „Prema tome, nije se u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj progonilo pravoslavlje, nego je naša borba bila uperena protiv srbstva, koje je pod raznim oblicima, služeći se svim sredstvima, sve sile ulagalo, da omete razvitak i sređivanje prilika u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Mi nismo bili protiv pravoslavlja, nego smo bili protiv SRBSKE pravoslavne crkve u Hrvatskoj. Kako sam to već prije naglasio, pravoslavne CRKVE su narodne crkve i prema tome pravoslavna crkva u Hrvatskoj mogla je biti samo Hrvatska pravoslavna crkva“, koju je Pavelić i „osnovao“ 1942. godine.

Ovih dana, Milo Đukanović govori na sličan način: neophodna mu je „crkva nacionalnih Crnogoraca“.

Autokefalna, naravno.

U to ime, spreman ja da otima svetinje Pećkoj patrijaršiji i njenim eparhijama u Crnoj Gori. Spreman je da hapsi vladiku, sveštenstvo, verni narod, da baca suzavac na decu.

On, očito, hoće „autokefaliju“ u krvi.

No, istina je istina. Ako pobiješ sve profesore matematike, dva i dva ostaju četiri.

Autokefalija se tako ne stiče.

Pojam autokefalnosti

Najpre treba objasniti pojam autokefalnosti. On označava takav stepen samostalnosti jedne pomesne Crkve, koji podrazumeva da sabor episkopa te Crkve sam bira episkope i poglavara te Crkve. Takva odluka je konačna, ona ne podleže potvrdi ni jedne druge crkvene instance. Po tome je crkvenopravnom pojmu autokefalnosti u državnom pravu najbliži pojam suverenosti. Putem episkopskog prejemstva (nasleđivanje) stvara se samostalna domaća episkopska dinastija. Tako je posle dobijanja tomosa o autokefalnosti 1219. godine, Sveti Sava sa još dvojicom zatečenih episkopa izabrao novih osam episkopa, i tada se začela srpska episkopska dinastija, pošto posle smrti jednog episkopa, Sabor, kao najviša vlast autokefalne Srpske crkve, bira novog episkopa.

Faktori autokefalnosti

Najbolji poznavalac problematike autokefalnosti u Pravoslavnoj crkvi u 20. veku, profesor Sergije Troicki, jasno razlikuje faktore i uslove za autokefaliju. Faktor autokefalije je volja koja može na kanonski valjan način da stvori novu autokefalnu Crkvu.

U početku su nove samostalne Crkve stvarali učenici Hristovi – sveti apostoli, a neke od tih Crkava i danas postoje kao autokefalne kao što su Jerusalimska i Antiohijska patrijaršija. U periodu Vaseljenskih sabora od 4. do 8. veka, Vaseljenski sabori su se javljali kao tvorci novih autokefalnih Crkava. Tako je stvorena, primera radi, Carigradska patrijaršija. Posle epohe Vaseljenskih sabora, volja majke-Crkve koja dodeljuje autokefalnost jednom svom delu je jedini kanonski valjan izvor autokefalnosti, shodno drevnom pravnom načelu da „niko ne može preneti na drugog više prava nego što sam ima.“ Na ovakav način su autokefalnost su stekle, primera radi, Gruzijska crkva od Antiohijske patrijaršije ili Bugarska, Srpska i Ruska crkva od Carigradske patrijaršije.

Papističke težnje Carigradske patrijaršije narušile su u 20. veku, uz snažnu instrukciju pojedinih država, ovakav kanonski red, ali istorija Crkve pokazuje tačnost pravnog principa da ono što se „grbo rodi, vrijeme ne ispravi.“ Volja državnih vlasti ne može ni u kom slučaju da bude faktor, odnosno izvor zakonite autokefalije što jasno proističe iz teksta 12. kanona Četvrtog vaseljenskog sabora.

Uslovi autokefalnosti

Da bi majka-Crkva uopšte došla u situaciju da razmatra dodeljivanje autokefalnosti jednom svom delu, moraju da budu ispunjeni materijalni i formalni uslovi definisani kanonima i predanjem Crkve.

Najpre mora da postoji jedinstveni zahtev za autokefalijom naroda i klira jedne oblasti u sastavu majke-Crkve. Po učenju pravoslavne Crkve pod narodom se podrazumeva laos, odnosno narod Božiji ili verni narod, koji zajedno sa klirom čini zemaljsku Crkvu Hristovu. Jednom rečju, da bi volja za autokefalijom bila kanonski legitimna, nju mora da izrazi na jednodušan način verni narod i klir jedne oblasti (o tome npr. 17. i 99. pravilo Kartaginskog sabora), a ne narod sam po sebi. Legitimni zahtev za autokefalnošću ne mogu da ispostave oni koji sebe ne smatraju članovima Crkve Hristove, odnosno članovima kanonske pomesne Crkve koja kao majka-Crkva treba da dodeli autokefalnost. Pošto autokefalnost služi crkvenim a ne političkim ciljevima, irelevantna je volja onih koji nisu deo vernog naroda.

Pored jasno izražene i jednodušne volje za autokefalnošću vernog naroda i klira jedne oblasti, neophodno je da ta volja poduprta činjenicama koje garantuju da će moći da se organizuje samostalan crkveni život, što pre svega podrazumeva postojanje u oblasti koja teži autokefalnosti crkvene organizacije od najmanje četiri episkopa.

Čak i kada bi postojali svi ovi uslovi, oni nisu dovoljni za sticanje kanonski valjane autokefalnosti bez jasno izražene volje svih episkopa majke-Crkve.

Etničko načelo

Istorijski gledano, postojali su i drugi spoljni uslovi koji su ponekad uticali na sticanje autokefalnosti, kao što su etničko načelo i volja vlasti jedne nezavisne države koja nema nezavisnu crkvenu organizaciju.

Etničko načelo u pravoslavnoj Crkvi nije ni odlučujuće, pošto Crkva uči da „nema ni Grka, ni Jelina… jer ste svi jedno u Hristu Isusu,“ ali ni zanemarljivo „idite dakle i naučite sve narode.“ Istorija Crkve pokazuje da se autokefalnost dodeljivala jednom etnos tek posle dugog života u okvirima crkvene organizacije majke-Crkve i pod uslovom da taj etnos ima nezavisnu i pritom u velikoj meri etnički homogenu državu, tj. da je došlo do poistovećivanja crkvenog naroda i etnosa, s jedne strane, i etnosa i države, s druge strane. To je bio slučaj sa srpskom, bugarskom, grčkom, rumunskom, pa i ruskom (imajući u vidu teritorijalni obim ruske države u 16. veku) autokefalijom. Brojni slučajevi iz prošlosti pokazuju da je državna vlast izražavala želju za dobijanje autokefalnosti, pri tome nam srednjovekovna istorija pokazuje da se, kao u slučaju Nemanjića, uvek radilo o vladarima koji su bili među najrevnosnijim članovima Crkve.

Mistički uslovi

Pored formalnih postoje i mistički uslovi autokefalnosti, koji se ogledaju u tome da je jedan etnos dobio od Boga potvrdu svoje duhovne zrelosti i spremnosti za samostalan crkveni život, pre svega time što je već pre sticanja autokefalnosti dobio svoje nacionalne svetitelje u okviru svetih celokupne Hristove Crkve, da se razvio njihov kult i formirala crkvena književnost. Kao što je to bilo kod Srba i Rusa sa kultovima, primera radi, Sv. Simeona Mirotočivog i Sv. Ilariona Kijevskog koji su formirani pre sticanja autokefalije.

Crnogorska „autokefalija“

Kada primenimo kanonsko učenje Crkve na zahtev Mila Đukanovića da Crna Gora dobije autokefalnu crkvenu organizaciju, bilo kao nekakvu anacionalnu melting pot srbo-crnogorsku crkvu ili posebnu autokefalnu „crkvu nacionalnih Crnogoraca“ onda stvari izgledaju ovako.

Jedina kanonska autokefalna organizacija u Crnoj Gori od 1220. godine, kada je Sv. Sava na Žičkom saboru osnovao Zetsku mitropoliju, pa sve do danas je Srpska crkva. Samo volja njenog episkopata može da bude izvor nove autokefalne crkve u Crnoj Gori. Međutim, nikada tokom osam vekova, pa ni danas, verni narod i klir u Crnoj Gori nisu tražili i ne traže od SPC, kao majke-Crkve, autokefalnost.

Autokefalnost ne mogu da traže ateisti, agnostici, inoverni ili otpadnici iz Miraševe sekte, a upravo se ovakve osobe u javnosti pojavljuju kao glavni zagovornici autokefalne crkve u Crnoj Gori. Nasuprot njih stoje oni čija bi volja za autokefalnošću jedino bila relevantna, verni narod i zakonita jerarhija (vladike i sveštenstvo SPC u Crnoj Gori) koji ne samo da ne traže autokefalnost, već su za odbranu jedinstva SPC od decembra prošle godine založili svoju bezbednost, zdravlje i živote.

Etnička nehomogenost kao izazov

Pozivanje na nacionalno načelo ne može u današnjoj Crnoj Gori da služi kao razlog za formiranje autokefalne crkve, pošto ona nije primer etnički homogene države u kojoj se jedan etnos, različit od etnosa matične Crkve, sav preobrazio u crkveni narod pa otuda ima potrebu i za nezavisnom crkvenom organizacijom. Nasuprot tome, Crna Gora je uz Belgiju danas etnički najnehomogenija evropska država.

Imajući u vidu, s jedne strane, posledice koje je komunistički etnoinžinjering ostavio na srpskom nacionalnom prostoru, a s druge strane, imajući u vidu pravo zagarantovano svakom pojedincu na nacionalno samoodređenje, ne može se sporiti pravo građanima Crne Gore da se nacionalno opredeljuju kao Srbi ili Crnogorci. Pri tom je važno istaći kako je današnji novocrnogorski identitet izgrađen na negaciji bilo kakvih srpskih korena, iako su se do 1945. godine svi Crnogorci izjašnjavali kao Srbi, kao što je i Crkva u Crnoj Gori uvek bila srpska.

Ne mogu od Svetog Save, nego od Miraša

Iz toga sledi da Đukanovićevi „nacionalni Crnogorci“ ne mogu da falsifikuju istoriju i tapije i menjaju identitet Srpskoj crkvi u Crnoj Gori, te da na njenim osam vekova starim temeljima podižu autokefalnu crkvu novocrnogorskog (montenegrinskog) identiteta. Svoje političke potrebe za autokefalijom Đukanović bi morao da realizuju sa onim što ima, što je iz kanonskog ugla ništa, pošto nema ni jedan uslov za autokefalnost, ni verni narod, ni kanonsku jerarhiju, niti nacionalne svetitelje. Jednom rečju, Đukanovićev problem je u tome što bi on želeo da silom vlasti oktroiše crkvu, ali nema ni jedan od stubova na kojima počiva svaka Crkva.

Zato se može očekivati da će Đukanović u narednim danima i mesecima nastaviti da još brutalnije pritiska SPC i vernike, nadajući se da će pretnjama, progonom i ucenama naterati klir eparhija SPC u Crnoj Gori na „kompromis“. Govor sa Cetinja jasno pokazuje da za njega kompromis kao minimum podrazumeva brisanje svih srpskih tragova sa crkvene organizacije u Crnoj Gori, što bi bio presudan korak kako za autokefalnost, tako i za dalje odnarođivanje Srba u Crnoj Gori. Pri tom je borba za autokefalnost deo Đukanovićevog predizbornog programa i mada se time ozbiljno narušava princip sekularizma, tzv. međunarodna zajednica na sve to ozbiljno ne reaguje, niti će reagovati.

A temelj svake autokefalne Crkve su njeni episkopi.

Šta je Crkvi episkop

U svom tekstu o značaju episkopa u Crkvi, mitropolit santkpeterburški Jovan pisao je: „Dakle, kakav to značaj ima episkop u Crkvi? Na ovo pitanje nam lepo odgovaraju Istočni patrijarsi. Evo kako oni pišu u svojoj poslanici: „Bez episkopa ni Crkva ne može Crkvom ne samo da bude, već ni da se zove, kao ni hrišćanin hrišćaninom. Jer je episkop, kao naslednik apostola koji je polaganjem ruku i prizivanjem Sv. Duha zadobio od Boga vlast koja mu se po prejemstvu daje da razrešava i vezuje grehe, živa ikona Božja na zemlji (ovo je nesumnjivo preuzeta misao Sv. Ignjatija Bogonosca) i, po sveštenodejstvujućoj sili Duha Svetoga, obilan izvor svih tajni Vaseljenske Crkve kojima se zadobija spasenje. Episkop je isto toliko potreban za Crkvu koliko i disanje za čoveka i sunce za živi svet”.

Kako vidimo, Istočni patrijarsi razlikuju tri veoma važna značenja episkopa u Crkvi: prvo – Crkva bez episkopa ne može da postoji; drugo – episkop je neposredni naslednik apostolske blagodati i, što sledi iz ovoga, u potpunosti ima vlast da vezuje i razrešuje, i samo njemu pripada crkvena uprava; treće – on poseduje punotu apostolske blagodati i stoga je episkop, u strogom smislu reči, izvor svih Tajni Vaseljenske Crkve ili, drugim rečima, on je izvršitelj svih crkvenih Tajni.“

Kao takav, episkop je živa ikona Hristova i uzor svake vrline. Sveti Justin Ćelijski kaže: „Episkop prema sveštenstvu: ugled u veri, pobožnosti, bratoljublju, smernosti, revnosti, molitvi, neustrašivosti i ostalim evanđelskim vrlinama. Episkop prema monaštvu: ugled u podvižništvu, u samopregornosti, u molitvenosti, u isposništvu. Episkop prema narodu: pravilo vere i obrazac krotosti; duhovni otac koji tuguje tugom svoje duhovne dece, strada njenim stradanjima, raduje se njenim radostima; ne povlađuje manama i slabostima svoje dece, već ih mudro leči; episkop- smeli čelnik i predvodnik narodni u svemu evanđelskom i svetosavskom.“

Najlepšu reč o odnosu episkopa i njegove pastve dao je Blaženi Avgustin: „Vama sam episkop, sa vama sam hrišćanin“.

I takav se, u ove sumračne dane, kad bezbožnici opet kreću u hajku protiv pravoslavne vere, pojavio.

Naš vladika Joanikije, dokaz da je bitnija istina činjenica da u grčkom jeziku, na kome je nastalo Jevanđelje, reč martir u isti mah znači i mučenik i svedok.

Mučenik je svedok koji svedoči stradanjem.

Lik vladike Joanikija

Vladika Joanikije nije samo Crnoj Gori došao u pravi čas – stradanje njegovo i sveštenstva eparhije budimljansko – nikšićke jasno je pokazalo šta jeste Svetosavska Crkva i kakav je ona temelj ovog naroda. Posle sedam decenija strašnih progona pravoslavne vere i srpske narodnosti u Njegoševoj zemlji, posle montenegrinstva, zasnovanog na „crvenohrvatskoj“ i komunističkoj srbofobiji (koja je odnela, od ruke Titovih Kaina ubijene, preko stotinu sveštenika Mitropolije crnogorsko–primorske), posle dukljanoidnog prevaspitavanja i „istrage predaka“ (Ivan Negrišorac), narod se digao ka Bogu i vratio sebi, i dočekao da pred njim bude episkop spreman na progone i tamnicu, hapšen zato što je, na osnovu narodne želje, uz svog učitelja, mitropolita Amfilohija, krenuo u litiju ulicama Nikšića, a na dan Svetog Vasilija Ostroškog. A Sveti Vasilije beše onaj koji za sebe zapisa da je živeo „u studenoj steni toplote radi Božije“. Za vladikom Joanikijem sveštenstvo i narod.

A kakve smo slike, pre svega toga, gledali u onim litijama kojima je narod u Crnoj Gori ustao da brani svetinje… Pa to su zaista bile biblijske slike, u nebesa poslate od jednog naroda za koga su neki mislili da je duhovno umro. A onda, pred Đurđevim Stupovima kod Berana: „Na trisveto i na trisastavno, odlazimo na Kosovo ravno.“ I glasna zakletva da će svetinje biti branjene i čuvane. I zaklinju se mladi. Takve zakletve polagali su, pre Drugog svetskog rata, širom srpskih zemalja, bogomolnici pred kojima je stajao Sveti vladika Nikolaj, novi Sveti Sava, čijim je putem krenuo i vladika budimljansko – nikšićki Joanikije.

Ikonizovati Hrista

Arhijerej je ikona Hristova.

Oblačenje arhijereja označava vaploćenje Spasitelja. Zato se tom prilikom peva dogmatik osmog glasa: „Car nebeski se zarad čovekoljublja na zemlji javi i s ljudima požive, od Djeve prečiste plot uzveši, iz Nje se rodivši i primivši ljudsku prirodu. Jedan je Sin dvostruk prirodom, ali ne i ipostasju. Zato savršenoga Boga i savršenoga čoveka – Njega – propovedajući, ispovedamo Hrista Boga našega, Koga moli, Majko Nenevesna, da pomiluje duše naše“…

Ovaj dogmatik izlaže tajnu dolaska na zemlju Gospoda Isusa iz čovekoljublja. Vladika Joankije je pokazao arhijerejsku hristolikost pozivanjem na ljubav i smirenje prema onima koji, po nalogu bezbožnih vlasti, hapse njega i sveštenstvo. Molio je narod da ne udara na braću policajce, čak i ako su se neki od njih krajnje nebratski ponašali.

Đakoni, ipođakoni i čteci, koji pomažu arhijereju pri oblačenju, označavaju anđele koji su tajnu vaploćenja objavljivali svetu. Sv. Simeon Solunski o tome kazuje: „I tako obučen stoji arhijerej i blagosilja one koji su pomagali. A ovi su đakoni, i predstavljaju anđele koji su vaploćenju služili… Sa njima, koji po dvojica idu napred – prema redu na nebu, koji se oponaša na zemlji – ćutke, prema zapadu ide arhijerej iza njih, pokazujući time kako se smireno i prosto Spasitelj vladao pri prvom svom dolasku. I pred svojim licem posla apostole, po dvojicu, a njima behu prisutni sadejstvujući im anđeli. Arhijerej, dakle, stoji prema zapadnim vratima sa đakonima, označavajući Hristov spasonosni silazak do zemlje i samog ada, kojim je žive i umrle oslobodio“.

Tako su sveštenici i đakoni vladike Joanikija bili spremni da, anđeoski mirno, prime svoj udeo u paklenom trenutku NATO Montenegra, kada se moglo, sa Njegošem, reći: „Ad na mene sa prokletstvom riče, sva mu gledam strašna pozorišta.“

Išli su za njim i svedočili da se sila Božja u nemoći pokazuje savršena, i da nema te zemaljske vlasti koja ih može odvratiti od Hrista, Jagnjeta zaklanog od postanja sveta.

U Starom Zavetu, po Božjem blagoslovu, proroci, prvosveštenici i carevi bili su pomazivani pri postavljanju na svoju službu i zato se zvali „Pomazanici Gospodnji“. Gospod Isus Hristos imao je u potpunosti sve tri ove službe te je On u punom smislu reči „Pomazanik Gospodnji“.

I episkop biva pomazan na proroštvo, carevanje i sudijsku službu.

Služba proroka sastojala se u objavljivanju narodu volje Božje: Hristos je u punoj meri objavio volju Božju narodu Njegovom.

Idući za Hristom, vladika Joanikije je narodu pravoslavnom proročki objavio volju Božju: a to je ostajanje u Crkvi Gospodnjoj, na temelju svetosavske autokefalije, svetolazarevske zavetne kosovskosti, svetovasilijevskog življenja u studenim stenama toplote radi Božije, svetopetrovskog stega u boju na Krusima, njegoševske himne nemogućem koje je, vaskrsenjem Hristovim, postalo moguće. Time je proročka „Nebeska Liturgija“ vladike Nikolaja stala da se ispunjava, jer je narod naš počeo da se kaje. Time se reč Svetog Justina Ćelijskog potvrdila i na nebu i na zemlji, jer je on rekao da je večna lozinka ovog naroda avakumovsko: „Nema lepše vere od hrišćanske“, potvrđeno spremnošću na stradanje.

Sveštenici i prvosveštenici su prinosili žrtve Bogu da bi preko njih izgladili grehe naroda i izmirili ga sa Bogom: Hristos je Sebe prineo na žrtvu radi spasenja svih ljudi. Tako je On postao i prvosveštenik i žrtva.

I vladika Joanikije je prvosveštenik spreman na žrtvu: nije samo „crkveni knez“, nego i sastradalnik svoga naroda, koji je ustao da brani svetinje, jer bez svetinja nema života. Krotko odlazeći na sud, ispunio je Hristov zavet: stajati pred zemnim vlastima mirno i dostojanstveno, podsećajući svakog montenegrinskog Pilata da ne bi imao nikakve vlasti nad njim, episkopom, da mu nije dato odozgo.

Carevi brane narod i vladaju njime: Hristos blagodaću vlada Crkvom i brani nas od đavola, greha i smrti. A na kraju vremena On će doći kao car, sesti na presto slave Svoje i svima kao car suditi. To je „pravo stekao“ Golgotom. Sudiće jer su Mu sudili. I sudiće jer je uzišao na krst. Sveti Jovan Zlatousti veli: „Zato ga i nazivam Carem videći Ga da strada jer je caru svojstveno da strada za Svoje podanike“.

Tako učini i vladika Joanikije: predade se, nevin, policiji, poput Svetog Jovana Vladimira Samuilu, da bi narod svoj zaštitio, da bi odgovornost za taj narod uzeo na sebe, da bi bio pastir koji dušu polaže za ovce.

Pranje ruku arhijereja i sveštenika, na početku liturgije, označava čistotu tela, a osobito duše, koje treba svi hrišćani da imaju, pogotovo sveštenici, da bi mogli pristupiti služenju prečistom Bogu i najsvetijoj tajni naše vere, Sv. Evharistiji, Sv. Kirilo Jerusalimski kaže: „Gledaste đakona kako daje jereju da opere (ruke) i prezviterima koji okružuju žrtvenik. Svakako im nije davao zbog telesne nečistote. Ne zbog toga! Jer imajući telesnu nečistotu ne bi nipošto ulazili u crkvu. Nego je pranje simvol da svi mi treba da smo čisti od greha i bezakonja. Pošto su ruke simvol delanja njih peremo, pokazujući naime da smo čistih i neporočnih dela. Zar nisi čuo blaženog Davida koji je to isto tajnodejstvovao i govorio: Umiću u nevinosti ruke moje i obići ću žrtvenik tvoj, Gospode (Ps. 25,6). Dakle, pranje ruku pokazuje da smo besprekorni od greha“.

Monaški život, čednost i čistota, skromnost i smirenje – to je vladiku Joanikija učinilo svetilom svetosavskim, danas i ovde.

Poznati ruski propovednik, mitropolit Antonije Blum, govorio je da se često zaboravlja da simvoličke radnje arhijerejske Liturgije mogu postati živa stvarnost – u nekom trenutku. Kada se episkop oblači (kada ga oblače) u odežde pred početak Svete Liturgije, govorio je mitropolit Antonije, on se odeva u Hrista, koga ikonizuje. A odenuti se u Hrista znači biti spreman na raspeće.
dr Zoran Čvorović, dr Vladimir Dimitrijević

Izvor: stanjestvari.com