Vladislav Ribnikar (1900 -1965; na slici gore treći sleva), političar, novinar i direktor beogradske „Politike“, pre Drugog svetskog rata pripadao je Demokratskoj stranci i bio je član Glavnog odbora. Bio je poznat kao levičar. Prvi njegov kontakt sa Sovjetima datira od 1928. godine, kada je zbog jedne afere sa jednom članicom GPU sa kojom je imao intimne odnose pristao da radi za račun sovjetske tajne političke policije. Od tada Ribnikareva „Politika“ postaje levičarski list. Za vreme rata sarađuje jedno vreme sa Nemcima. U njegovoj kući u junu 1941. godine doneta je odluka o pokretanju buržoasko-demokratske revolucije u Srbiji, koja je bila samo nagli prelaz u proletersku. Hapsi ga u toku 1941 i 1942. godine srpska specijalna policija u Beogradu i upućuje u logor na Banjici. Na nemačku intervenciju oslobođen je prvi i drugi put. U drugoj polovini 1943. godine odlazi u Jajce i postaje član Prezidijuma AVNOJ.

 

U čikaškoj „Slobodi”, Organu SNO u Americi od 20. novembra 1958. i 1. februara 1959. godine objavljen je u nastavcima značajan tekst anonimnog autora pod naslovom „Dokazi o saradnji komunista sa okupatorom 'Slučaj Vladislava Ribnikara'“, koji sam u celosti pripremio za čitaoce Novog Standarda.

 

DOKAZI O SARADNJI KOMUNISTA SA OKUPATOROM – SLUČAJ VLADISLAVA RIBNIKARA

 

U nizu mnogobrojnih dokaza i dokumenata o saradnji Titovog „narodno-oslobodilačkog” pokreta s Nemcima i ostalim okupatorima, među najkarakterističnije spade slučaj suvlasnika i direktora najvećeg srpskog dnevnog lista „Politike” Vladislava Ribnikara.

 

Posle smrti svoga oca d-ra Slobodana Ribnikara 1924. Ribnikar se, u to vreme apsolvent arhitekture, našao sticajem prilika kao posednik najvećeg broja akcija na čelu ovoga poznatog dnevnika. On je, po pravu nasleđa, bez ikakvih ličnih i intelektualnih sposobnosti postao njegov glavni direktor.

 

List u to vreme stvarno uređuje i daje politički ton i pravac pisanju njegov glavni urednik d-r Milan Gavrilović. Dok je administrativna i personalno materijalna strana u rukama njegovog vlasnika Ribnikara, koji sa ostalim glavnim akcionarima Tanovićem, Milenovićem i Disom Stefanovićem sačinjavala glavnu upravu. „Politika”, koja u periodu aneksione krize i balkanskih ratova sa svojim urednicima braćom Ribnikarima, Darkom i Vladislavom, koji će kao rezervni oficiri i poginuti na Mačkovom Kamenu 1914, bila je na dostojnoj nacionalnoj i demokratskoj visini i ostala takva sve do 1928.

 

Krajem 1928 desiće se u „Politici” velike promene koje su nastupile pod uticajem jednog događaja, koji će odigrati presudnu ulogu u životu i političkom držanju njenog direktora, inače i do tada poznatog avanturiste i sladostrasnika Vladislava Ribnikara. Oktobra 1928. tadašnji vlastodršci u Sovjetskom Savezu bili su organizovali svečanu proslavu desetogodišnjice sovjetske vlasti. Odlučili su da na ovu proslavu pozovu kao goste čitav niz novinara, književnika, političara i javnih radnika iz ceoga sveta, u prvom redu pripadnika komunističkog pokreta. Zatim poznatih levičara i liberala za koje su verovali, da će posle povratka u svoje zemlje povoljno pisati i govoriti o Sovjetskom Savezu.

 

Iz Jugoslavije su bili pozvati: Dragiša Vasić i vajar Sreten Stojanović, u to vreme izraziti levičar i preko svoga brata d-ra Mladana Stojanovića, člana KPJ u bliskoj vezi s tadašnjim partijskim vođstvom. Od strane Hrvata komunistički književnici Miroslav Krleža i Avgust Cesarec, a od Slovenaca komunista i književnik Lovro Kuhar. Svi su oni otišli posredstvom Sovjetskog poslanstva u Bukureštu, pošto u to vreme Jugoslavija nije imala diplomatskih odnosa sa Sovjetima. Ovoj jugoslovenskoj delegaciji se u Bukureštu pridružio i Ribnikar. On nije bio zvanično pozvat, ali je pošao za svoj račun. Željan senzacija i avantura, a i da bi na neki način za sebe lično, a delimično i za list izvukao kakve materijalne koncesije od bogatih propagandnih fondova Kominterne, čiji je štab u to vreme bio u Moskvi. Poznato je da je Ribnikar bio veliki kockar, ženskaroš i rasipnik, te da je na kocki i finansiranju svojih mnogobrojnih ljubavnica često gubio milionske sume. Kad je Ribnikar stigao u Moskvu i kada su mnogobrojni agenti Kominterne videli s kime imaju posla, obletali su oko njega i stupili u akciju. Budući da je bio u pitanju direktor i vlasnik najvećeg dnevnog lista u Jugoslaviji, podrobno su ispitali sve njegove slabe strane, te su se osvedočili da njegova slabost prema lepom polu dolazi na prvo mesto. Radi toga su mu u hotelu u kome je bio otseo podmetnuli neobično lepu i zavodljivu devojku, koja je bila njihov agent.

 

Prilikom svoga kasnijeg saslušanja maja 1942. od strane srpske specijalne policije u Beogradu, Ribnikar doslovno kaže: „Došla je u moj hotel pretstavivši se kao novinarka, saradnica agencije 'Tasa', da me intervjuiše o mojim utiscima u Sovjetskom Savezu, a i o političkim prilikama u našoj zemlji. Bila je vrlo mlada, ne više od 20 godina, lepa i simpatična. Meni se pretstavila pod imenom Evdokija. Posle kraćeg razgovora počela se kao zmija uvijati oko mene. Ubrzo sam zaboravio da sam u Beogradu ostavio ženu i decu, velike i neodložne poslove u upravi lista i sav sam joj se predao. Ona je pristala da se preseli kod mene u hotel, gde smo u ludom orgijanju proveli mesec dana”.

 

Kada je ovaj medeni mesec prošao i kada je Ribnikar smatrao da treba da krene nazad u zemlju, njegova prijateljica nije htela da se odvoji od svoga galantnog ljubavnika, izjavljujući da ju je on upropastio i zaveo, pod vidom obećanja braka i zajedničkog odlaska u Jugoslaviju, pošto se kod nje prestavio kao neženjen. Na njenu intervenciju morale su da se umešaju i sovjetske državne vlasti i da prevarenu i obeščašćenu drugaricu Evdokiju uzmu u zaštitu. Organi vlasti konstatovali su da se prema tadašnjim sovjetskim zakonskim propisima, ako muškarac i žena žive zajedničkim životom mesec i više dana, smatra, da se nalaze u zakonitom braku, bez obzira što on nije i formalno zaključen.

 

Ribnikaru nije ostalo ništa drugo nego da ovu podmetnutu mu Ruskinju bar privremeno prizna za svoju zakonitu ženu. On joj je predložio da zajedno pođu u Berlin, na šta je ona pristala, dok su ih u stopu pratili za to određeni agenti Kominterne. Da bi se kao posrednici između njih pojavili u danom momentu sa svojim uslovima, koje će postaviti Ribnikaru kao cenu za razvod braka, a na koje će on pristati.

 

U Berlinu Ribnikar je pokušao da se oslobodi svoje pratilje posredstvom našeg poslanika, inače saradnika njegovog lista i prijatelja njegove porodice Živojina Balugdžića, obećavši joj skupocenu bundu od činčilova krzna, dragoceni briljantski kolje (ogrlicu), znatnu meterijalnu naknadu i drugo. No sve to nije ništa pomoglo. Tek kada su se u vidu njenih takozvanih zastupnika pojavili agenti Kominterne sa svojim uslovima, a pošto je iste Ribnikar primio i potpisao uslove, ona je uz primljene materijalne poklone i naknadu pristala na razvod braka i povratak u Moskvu.

 

Sadržina tih uslova, i ako nije nikada obelodanjena, bila je tek mnogo kasnije poznata jugoslovenskim i srpskim policijskim organima, delimično iz samih priznanja Ribnikarovih, a delimično iz mnogobrojnih saslušanja tadašnjih agenata Kominterne, s kojima je Ribnikar, a preko njega redakcija i administracija “Politike” bili u stalnoj vezi. Njihove posledice i njihov trag osećao se prema celom pisanju „Politike” i njenih mnogobrojnih saradnika komunista, vešto ubacivanih i prikrivenih sve od toga događaja 1928. pa do rata 1941, i dalje posle rata kada će pod komunističkom vlašću najzad skinuti svoju obrazinu.

 

Ti uslovi su sledeći: „Ribnikar se obavezuje da će uticati da 'Politika' postepeno promeni svoj ton i pravac pisanja, koje se ima uskladiti u duhu instrukcija primanih od Agit-Propa CK KPJ, s kojima će Ribnikar u buduće održavati stalnu vezu. Ribnikar će postepeno u svojstvu javnih i tajnih saradnika i dopisnika u toku narednih desetinu godina primati isključivo ličnosti, koje mu bude predlagala Kominterna, odnosno njena ekspozitura za Jugoslaviju Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije i to njegov izvršni organ Politbiro. On pre svega ima pod svojim potpisom objaviti seriju od 15 članaka, kao svoje utiske iz Sovjetskog Saveza, koje su u stvari napisali za to određeni propagandisti Kominterne. Ribnikar se takođe obavezao da postupno iz redakcija “Politike” odstrani sve istaknute saradnike poznate po svome demokratskom i antikomunističkom stavu, čija će imena takođe dobiti preko određene mu veze, ili ukoliko bi to teže išlo da sistematski onemogućava i sabotira sve njihove konstruktivne aktivnosti. Od njega se nije tražilo da, bar u prvo vreme, postane i formalnim članom KPJ, kako bi kao nekompromitovan mogao što bolje sprovoditi u život postavljene mu uslove i zadatke.

 

Kao naknadu za ove uslove, koje je Ribnikar kasnije doslovno sprovodio u život, on je pored rastave braka dobio i milionske materijalne kompenzacije, ogromne kredite u zlatnim nemačkim markama za kupovinu modernih štamparskih lajnotajpa u Nemačkoj, koje je nešto kasnije pod firmom ličnih finansijskih transakcija Ribnikarovih „Politika” i nabavila. Daleko bi nas odvelo ako bi nabrajali čitave plejade poznatih ili prikrivenih komunista, koji su posle povlačenja d-ra M. Gavrilovića sa položaja direktora kao urednici, saradnici, dopisnici iz zemlje i inostranstva, javni i tajni, pod otvorenim imenima i raznim pseudonima prošli kroz „Politiku” na osnovu ovoga Ribnikarevog sporazuma sa Kominternom.

 

Od Moše Pijade, dr. Sime Markovica, Slavka Mijatovića, dr. Rajka Jovanovića, Rodoljuba Čolakovića, Dušana Lopandića, Dušana Timotijevića, Vuka Dragovića, Velibora Gligorića, Vase Srzentića, Veselina Masleše, Marka Ristića, Ota Bihaljia – Merina, Elia Fincija, Aleksandra Vuča, Koče Popovića, Dušana Matića, Oskara Daviča, Ante Markišića, Milana Dedinca, do mlađih Milovana Đilasa, Vladimira Dedijera, Vasila Medana, Lazara Lilića, Dušana Jerkovića, Jovana Popovića, Čedomira Kruševca, dr. Radivoja Uvalića, Radmile Bunuševac, Radovana Zogovića, Đoke Jovanovića – Jarca, Ive – Lole Ribara, Milovana Matića, Bogdana Peića, Puniše Perovića, Slavoljuba Vitorovića, Stojiljka Stojiljkovića, dr. Vojislava Vučkovića pa do najmlađih formiranih u toku građanskog rata Zorana Žujovića, Danila Purića, Vojislava Đukića, Miroslava Radojčića, Đoke Juliusa, Božidara Diklića i drugih.

 

U Ribnikarevoj vili (na slici iznad), u čijoj neposrednoj blizini u vili inžinjera Nenadovića boravi i Tito, sastaje se 4. jula 1941. Politbiro CK KPJ u ličnostima Tita, Rankovića, Đilasa, Vukmanovića – Tempa, Sretena Žujovića – Crnog, Ive Ribara – Lole i Edvarda Kardelja – Bevca i donosi poznatu odluku o dizanju ustanka prvo u Srbiji, a zatim u svima ostalim oblastima Jugoslavije, kuda šalje i svoje specijalne delegate. Ovde Tito uglavnom boravi i radi zajedno s Vladimirom Dedijerom, a jedno vreme i sa Edvardom Kardeljem, koji su u vili povremeno i stanovali, sve do septembra 1941, kada će napustiti Beograd i otići na takozvanu slobodnu teritoriju. Istovremeno Ribnikar održava veze i sa svojim predratnim prijateljima dr. Gruberom, Hofmanom dr. Hanom, Hribovsekom, Hibnerom, Spajlom i ostalim funkcionerima iz nemačke obaveštajno-propagandne novinske agencije DNB, propagandnog štaba za Jugo-Istok kao Glavnog Vojnog Zapovedništva za okupiranu Srbiju, pod čiju kontrolu spade i novo Ribnikarevo „Srpsko – Izdavačko Preduzeće ADO”, koje izdaje “Obnovu”. On donosi dragocene podatke i material Titu, Politbirou i Glavnom Partizanskom Štabu, na osnovu kojih oni procenjuju situaciju i daju potrebne direktive za organizaciju ustanka ne samo u Srbiji, već i na teritoriji cele Jugoslavije, a u prvom redu i nacionalno osetljivoj i strategijski za novu gerilu vojnu tako pogodnoj Crnoj Gori. Tamo je još 4 aprila, na dva dana pre bombardovanja Beograda, bio upućen Moša Pijade, Veselin Masleša, Bora Prodanović, dr. Marija Vajs – Gajić, dr. Dušan Nedeljković i još nekoliko partijskih funkcionera. Oni su poneli jedan deo arhive CK KPJ kamuflirane kao arhiva Jug. novinarskog udruženja i oko 20.000.000 gotovog novca, s kojim će nešto kasnije Moša Pijade uz pomoć ovoga društva pod imenom „Čika Janko – čovek jake ruke” voditi i finansirati komunističku revoluciju i bratoubilački rat u Crnoj Gori, Raškoj (Sandžaku) i Hercegovini, budućim bazama glavnih partizanskih operacija. Nije zgorega ovde napomenuti da je Moša s društvom putovao sa specijalnom propusnicom usputnim vlastima izdanom ni od kog drugog već od nadležnog ministra za proganjanje komunista, ministra unutrašnjih poslova u vladi od 27. marta Srđana Budisavljevića preko njegovog škabineta Veljka Koraća, uvučenog kao člana partije još pred rat u njegov ministarski kabinet.

 

Istorijske istine radi treba istaći činjenicu da su Mačekove policijske vlasti sve istaknute komunističke funkionere, koje su na početku rata zatekli u zatvoru i logoru u Banovini Hrvatskoj, na čelu sa Ognjenom Pricom, Božidarom Hadžijom, Otokarom Keršovanijem i Avgustom Cesarcem, predali novim ustaškim vlastima u Hrvatskoj koje su ih pobile, dok su svi istaknuti komunistički funkcioneri koji su se bili zatekli u zatvoru Uprave grada Beograda po naređenju Srđana Budisavljevića i 27 martovske vlade pušteni na slobodu.

 

Važno je napomenuti da su Vladislav Ribnikar i Vladimir Dedijer preko ruske emigrantkinje, prikrivene komunistkinje novinarke Klavdije Žukine, koja je bila ljubavnica jednog od glavnih agenata Kominterne takođe predratnog saradnika “Politike” sovjetskog pukovnika Fjodora Mahina, saznali na 15 dana ranije planirani napad Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941, o čemu su odmah izvestili Politbiro CK KPJ i samog Tita. Blagodareći ovome srpska specijalna policija kada je uoči 22. juna 1941 dobila nalog da izvrši hapšenje svih poznatih komunista, koji su se do tada zahvaljujući sporazumu između Sovjetskog Saveza i Nemačke slobodno kretali po Beogradu, uspela je da sa spiskom od oko 180 komunista pronađe svega 12 i to mahom beznačajnih partijaca, koji nisu bili stigli da se sakriju.

 

Od Dr. Grubera i njegovih potčinjenih organa Ribnikar dobija specijalne objave za putovanje po celokupnoj teritoriji kontrolisanoj od nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju, vozne karte, kupone za nabavku racionalnih životnih namirnica i tekstila, sa kojim u izvesnoj meri snabdeva komuniste i njihovo vođstvo. Ono se na taj način snabdeveno i obezbeđeno skoro nesmetano kreće po Beogradu i celoj teritoriji Srbije i izvršava svoje paklene zadatke.

 

U Ribnikarevoj vili polovinom jula 1941. dolazi i do sastanka između Dragoljuba Milutinovića, sveštenika iz Ivanjice, pretstavnika četničke organizacije Koste Pećanca u cilju sporazuma za obustavljanje međusobne borbe i koordinaciju planova za zajedničku borbu protivu okupatora, i lično sa Titom i ostalim članovima Politbiroa CK KPJ. Interesantno je istaći da Tito tada nije otkriven i uhvaćen sa celim Politbirom samo blagodareći Ribnikarevim vezama i vrlo vešto planiranoj saradnji i podršci nemačkih okupacionih vlasti u Beogradu

 

U proleće 1942. godine Četvrti Antikomunistički Otsek Srp. Specijalne Policije došao je posredstvom Boška Bogdanovića, biv. Šefa Centralnog Presbiroa i predratnog pomoćnika Ministra Prosvete, a za vreme rata saradnika đenerala Nedića, do dobro proverenog podatka: Dragoljub Milutinović, sveštenik iz Ivanjice, poverio je pre nego što će ga na osnovu komunističkog podmetanja ubiti u selu Šareniku, srez Moravički, njegov suparnik vojvoda Božo Javorac, svome prijatelju članu organizacije DM sada u Parizu dr. Milanu Puriću, slučaj o svome razgovoru s Titom polovinom jula 1941. u vili Vladislava Ribnikara, Botićevo sokače Br. 6. (ssanas Komunistički muzej Narodne Revolucije).

 

Ja sam polovinom jula 1941, iznosi Milutinović, ne slažući se sa stavom i radom Pećančevim i njegovih odreda, i u cilju da nađem neki modus vivendi između četnika i partizana, čiji je uticaj na terenu u Zapadnoj Srbiji bio prilčno jak, krenuo za Beograd. Pošto sam se porazgovarao s Pećancem, videći da je na njega vrlo teško pomirljivo uticati, hteo sam da vidim šta se može učiniti na drugoj strani. Otišao sam u bivše uredništvo „Politike” i tamo se našao sa Vl. Ribnikarem. Ribnikara sam poznavao još pre rata, pošto je on svako leto dolazio s porodicom radi odmora u Ivanjicu, gde smo na Moravici pecali pastrmku u društvu dr. Spasovića, biv. nar. poslanika, biv. ministra Konstantinovća i ostale levičarske nastrojene inteligencije iz ovog kraja. Njemu sam izložio cilj moga dolaska i želju da se sastanem s nekim od zvaničnog komunističkog vođstva. On me je mesto svakog odgovora pozvao da dođem sutra na ručak kod njega u vilu, a on će dotle o svemu ozbiljno razmisliti i videti može li mi što u tom pomoći.

 

Kada sam sutradan tamo došao zatekao sam nekoliko nepoznatih lica, od kojih sam posle u toku razgovora upoznao Sretena Žujovića – Crnog, Aleksandra Rankovića, Ivana Lolu Ribara, Milovana Đilasa, pored domaćina Ribnikara i Vladimira Dedijera. Među njima je bio i jedan postariji, diskretno prosed gospodin sa cvikerima, preplanulog koščatog lica i malo stranim i čudnim naglaskom u srpskom izgovoru. Odmah sam video da je on centralna ličnost u ovom visokom komunističkom društvu, svi očekuju njegovo mišljenje ili odobravanje kao konačni odgovor. On mi je pretstavljen kao inžinjer Jovanović. Razgovor i ručak tekao je duže vremena i mi se ni po jednom pitanju nismo mogli složiti. Ribnikar me je prilikom ispraćaja zamolio da im dam nekoliko blanko četničkih objava overenih pečatom, koji sam pri sebi imao, što sam ja i učinio i da nikome ne pričam o ovome sastanku, što bi me svaka indiskrecija mogla stati života. Po mome povratku za Ivanjicu nisam naravno nikome smeo poveriti celu ovu stvar, niti mi je bilo jasno da sam razgovarao sa samim partizanskim komandantom Titom. Kada su partizani septembra 1941 ušli u Ivanjicu bio sam među prvim nacionalno istaknutim ljudima i četničkim prvacima uhapšen i sproveden za partizanski Glavni štab u Užice. Tamo smo smešteni u zatvor u zgradi bivše užičke županije gde smo ostali sve dok partizani nisu koncem novembra 1941. proterani iz Užica.

 

Kako je 7. novembra 1941. prilikom proslave Oktobarske revolucije bila u glavnoj ulici u Užicu baš ispred hotela Zlatibora velika parade partizanskog ološa, posmatrajući odozdo iz podruma kroz prozorske rešetke primetio sam na tribini u dugom kožnom kaputu i novim žutim čizmama poznatu mi ličnost opkoljenu s do zuba naoružanim telohranteljima U ovoj ličnosti nije mi nimalo bilo teško prepoznati inžinjera Jovanovića. A to je bio Tito.

 

Sada pošto predviđam da možda još dugo neću poživeti ovu tajnu tebi poveravam. Pošto znam da imaš pogodnih veza, dostavi je preko njih nadležnoj policiji u Beogradu. Nije isključeno da se Tito ponovo krije u Beogradu, te da pomoću Ribnikara ne bi mogao biti otkriven pa eventualno i uhvaćen.

 

Ravnogorski prvak iz Ivanjice preneo je odmah ovaj razgovor dr. Milošu Sekuliću, poznatom beogradskom lekaru inače svome političkom prijatelju. Ovaj je budući da je bio u bliskim porodicnim vezama sa pok. Boškom Bogdanovićem a znajući da je on dobar prijatelj sa Bećarevićem i Grujučićem, šefovima anti-komunističkog otseka, celu stvar poverio njemu koji je odmah dostavio pomenutoj dvojici.

 

Tek početkom maja 1942, posle dugog konsultovanja znajući za njegove veze s Nemcima i skoro svim srpskim uticajnim krugovima u okupiranom Beogradu, oni su doneli odluku da privedu radi saslušanja samog Ribnikara i potraže objašnjenje. Svestan svoje moći i svojih vešto postavljenih i kamufliranih veza, pred islednikom Specijalne policije Ribnikar nije hteo ni reči progovoriti i celu je stvar uporno negirao. I pored toga što mu je ovaj predočavao suočenje i svedočanstvo tada već mrtvog sveštenika Milutinovića. Ko može tvrditi da Ribnikar nije već bio blagovremeno obavešten o njegovoj smrti.

 

I kada su se šefovi Specijalne policije odlučili da zadrže u pritvoru Ribnikara, te da na pogodan način dođu preko njega do otkrića tada i njima samima i nemačkim vlastima još uvek zagonetne Titove ličnosti, koju je Ribnikar vrlo intimno poznavao. Došlo je munjevitom brzinom neopozivo naređenje iz štaba generala Šredera, tadašnjeg vojnog zapovednika za okupiranu Srbiju, da se Vladislav Ribnikar kao istaknuti nemački privredni i kulturni saradnik a uz to još iz ranije poznat kao nemački prijatelj, pusti odmah na slobodu. Uz obligatnu napomenu da će srpske policiske vlasti biti uzete na najstrožiju odgovornost ako Ribnikara u buduće bez saglasnosti nemačkih nadležnih vlasti budu uznemiravale i ako mu se bude ma šta desilo.

 

Nešto kasnije, prema jednoj fotografiji, objavljenoj u „Donaucajtungu”, listu nemačke propaganda za Jugo-Istok, uspelo je se da se prema njegovom kartonu podataka, pronađenom u arhivi zagrebačke policije, identifikuje Tito.

Tito i ostali

 

I tako je Ribnikar blagodareći Nemcima, svojim starim prijateljima, po drugi put u roku od dve godine pušten iz ruku srpskih vlasti. On se više neće kockati tako olako stečenom slobodom, već će ubrzo otići u Zapadnu Bosnu u Vrhovni partizanski Štab. Tamo će prilikom obrazovanja prve Titove vlade i zasedanja AVNOJA postati prvi minister za informacije i prosvetu u pomenutoj vladi novembra 1943, da bi slične funkcije zadržao u svima Titovim vladavinskim kombinacijama sve do svoje smrti decembra 1955. On će odmah po povratku za Beograd, još u jesen 1944. godine pokrenuti staru komunističku „Politiku” na mesto okupatorske „Obnove”. A kao prvo što će uraditi, narediće da se uz saglasnost krvoloka Đilasa i Dedijera, tadašnjih arbitara celokupne komunističke propagande, uhapse i pobiju njegovi prvi saradnici iz vremena okupacije, i jedina preostala nacionalna grupa iz vremena predratne „Politike”: Jovan Tanović, Sima Francen, Bogdan Simić i drugi kojima će pridružiti i starog Gligorija Božovića, koji se za vreme okupacije nije ni nalazio u Srbiji, dok će ostale kao Milana Šantića, Miću Dimitrijevića i mnoge druge poslati na dugogodišnju robiju (vidi: Dokazi o saradnji komunista sa okupatorom – Slučaj Vladislava Ribnikara, „Sloboda“, Organ SNO u Americi, br. od 20. novembra 1958, i od 1. februara 1959, Chicago, Illinois, U.S.A.).

 

 

PRIREDIO DUŠAN BUKOVIĆ

 

Izvor: Standard