Данас славимо светог Јустина Ћелијског. Уз његово житије, објавићемо кључне дјелове његове чувене књиге „Православна црква и екуменизам“. Његови ученици су били Амфилохије (Радовић), Атанасије (Јевтић), Артемије (Радосављевић) и Иринеј (Буловић). На Богословском факултету предавао је и патријарху Павлу

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповић је кроз генерације била свештеничка. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дјела читао највише Достојевског.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог свјетског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске гдје је са групом богослова привремено смјештен, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. године повучени назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду.

Своју критику западног свијета изложио је у својој докторској тези „Религија и философија Достојевског“, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светог синода.

У Атини стиче докторат богословља. Свети синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завјета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланци „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у свештенству СПЦ и богословским школама. Докторирао је у Атини, 1926. године. Убрзо потом, протјеран је из Карловачке богословије у Призрен, гдје је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси.

Убрзо је Свети синод одлучио да га постави за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио Св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избјеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. године је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Године 1938. заједно са Браниславом Петронијевићем основао је Српско филозофско друштво у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светоотачке литературе.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану.

Отац Јустин, упокојио се на дан када је и рођен — на празник Благовијести 7. априла 1979. године.

Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбапским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти су пренијете у цркву манастира Ћелије 14. јуна 2014. године.

Међу најзначајније његове ученике убрајају се: митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић, умировљени епископ рашко-призренски Артемије Радосављевић и епископ бачки Иринеј Буловић. На Богословском факултету предавао је и патријарху Павлу.

Био је оштар критичар екуменизма, о чему свједоче следећи цитити из његове чувене књиге „Православна црква и екуменизам“:

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о intercommunio. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентаментализма у ствари је маловјерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“. Суптина љубави је Истина, и љубав живи истинујући.

Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44).

Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине.

Учење Православне Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јеретицима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може бити светих тајни, посебно свете Евхаристије, те Тајне над тајнама.

Intercommunio – општење са јеретицима у светим тајнама, то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове.

Правило 45. Светих Апостола громогласно заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне!“ Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не?

Правило 64. Светих Апостола наређује: „Клирик или световњак који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.“ И ово је јасно и за најпримтиивнију свест. Зар не?

Са Богом се није играти. Кад год се људи као гости за Божјом трпезом сувише обезобразе, мора доћи казна као опомена од Домаћина. Нека хришћански народи клекну пред увређеним Христом и поврате Му ону власт, част, славу и пошту која једино Њему припада. Тако чините и ви, браћо православна, ако хоћете да се сачувате од трећег светског рата, страшнијег од оба прошла.

У истој књизи, штампаној иначе 1974. године, бавио се и Европом:

Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма, не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола.

Шта остаје од човека када се из тела његовог извуче душа? Леш. Шта од Европе, када се из њеног тела извуче Бог? Леш. Резултат је поражавајући; заљубљен у ствари, ервопски човек је најзад и сам постао – ствар. Личност је обесцењена и разорена, остао је човек – ствар.

Живети у овом свету без Богочовека Христа, није ништа друго него сигурно и постепено умирати, и најзад сав умрети… Али, са Христом све се мења у нашем човечанском свету…