Већ крајем 2016. године сазнали смо неке детаље лажног сабора одржаног на Криту. Конкретније, неколико румунских архијереја у својим проповедима, предавањима и разговору наговештавају да је румунски територијални интегритет угрожен.

Тачније, ако би румунски архијереји одбили потписивање коначних докумената Сабора на Криту, (говорено им) дошло би до укидања румунске патријаршије и имплицитног распада Румуније, али ако потпишу биће награђени територијом суседних држава. 

Ова „уцена“ постиже циљ и румунски јерарси одустају од своје првобитне намере да не потпишу саборска документа, чак и ако су имали „жестоку борбу“ са Јованом Зизијуласом митрополитом пергамским и Вартоломејом истанбулским због (молитвених) апела румунске браће како из саме Румуније, тако и из иностранства (тако и монаси молдавске и буковинске митрополије упутили Отворено писмо надлежном митрополиту Тефану Сави, а такође и Владика Лонгин Жар послао му директну СМС поруку) [1].

И на крају поклекнувши потписивањем докумената псеудо-сабора на Криту, верификоваше издају Цркве и поцепаше Христову ризу.

Али, сада за нас постаје занимљив њихов повратак у Румунију, јер се верници и ревнитељи бунише због одласка румунског патријарха са делегацијом на Критски сабор, па се могао очекивати конфликт, негодовање, демострације. Али од свега ништа се није десило, напротив, вративши се тријумфално дочекани као некакви „победници“ чак су и познати исповедници и ревнитељи били потпуно задовољни њиховим учешћем на критском сабору и постигнутим резултатом.

Испоставило се да покретањем тихе кампање умирише ткзв. румунске анти-екуменисте, да су заправо екуменисти заиста спасила интегритет румунске државе.

И не само то, већ на своју страну привукоше познате ревнитеље и духовнике, попут монаха Амфилохија Бранзу, познатог ревнитеља и духовног чеда блаженопочившег старца Јустина Парву [2], великог православног повижника и исповедника, Пуричеву групу (румунски нациналиста, глумац Ден Пурич), затим познатог хомеопата Павела Кирила, Маријана Мунтеану, који отпочеше величати румунску јерархију иако до недавно њени велики критичари: „Румунска православна црква извршила је своју православну дужност обавивши своју мисију на најбољи могући начин. Румунска православна црква је једина институција која је још увек стоји за једину (и Велику)… Румунију“, затим се ређала објашњења зашто су румунски архијереји обављали свој задатак, пропагиране гласине о безбедности, о „православном пролећу“ у Румунији (часопис Фамилија Ортодокса) итд. [3].

На крају највеће изненађење чини познати ревнитељ отац Амфилохије Бранза, бивши борац за веру и православље, велики критичар румунске православне цркве због њених екуменистичких ставова, изјавивши: Територијални интегритет је важнија од истине!?

Можда је овако нешто и изненађење за необавештене, али пошто имамо информацију да је све то део плана стварања Велике Румуније (у који је укључен и део српске територије) нама не представља изненађење. Критски сабор био је за Румуне само тест верификације, односно, тест Румуна, да ли ће прихватити оно што је планирано, или не? Прихватили су.

Тако да можемо рећи пуну истину и ми: Тајне службе на Криту спроведоше свој план, Румуни су уцењени да раде оно што раде.

И док Српска патријаршија у последњем упозорењу Румунској православној цркви каже: „Румунски епископи и свештеници већ годинама, неканонски и небратољубиво, врше упаде у подручја јурисдикције Српске Православне Цркве у Источној Србији, посебно у Тимочкој крајини… Зато Српска Православна Црква ће – са искреним болом, али Цркве ради – бити приморана да прекине литургијско и канонско општење са Румунском Православном Црквом“ [4], Румунска патријаршија несметано организује Румунску Православну Цркву у Хрватској и Србији [5].

Никола Содатовић, екумениста и омиљени свештеник пожаревачког епископа Игњатија (Мидића),
ватрени заступник идеје „Велике Румуније“ у Србији

/Фото:/https://www.facebook.com/bojan.aleksandrovic

Истовремено ово саопштење Сабора Српске православне цркве је обично бацање прашине у очи српском народу, јер: од прекида некаквог „литургијског и канонског општења“ нема ни говора, чак би могли цитирати онај графит на свеже окреченој згради: „Џаба сте кречили“!

Пре свега, све и да се наводно прекине „општење“ са Румунском црквом, оно остаје на снази, јер је наша СПЦ у Светском савезу цркава (ССЦ), где се на тим сусретима сви скупа тамо моле и самим тим, Српска и Румунска црква – такође. Дакле – лаж.

Право прекидање тог односа било би иступањем Српске Православне Цркве из ССЦ – Светског савета цркава.

Тим пре, што је СПЦ – Српска православна црква „сталкалендарска“, а старокалендарство осудили ткзв. „новокалендарци“, створивши Новокалендарски раскол чији је носилац Мелетије Метаксакис који је, користећи бољшевичке прогоне против Руске Цркве, 1923. потчинио себи руске епархије у Финској и створио аутономну Финску Цркву у оквиру Цариградске патријаршије [6], по чијем узору идентично сада раде румунски екуменисти на српском тлу.

Зато се нико не треба изненадити ако једног јутра у северо-источној Србији осване сецесионистичка „Новорумунска“ држава већ позната као „Влашка Република“, коју идеју румунске цркве у даљем контексту подржаће (и финансирати) румунска држава уз „благослов“ Европске уније.

—-

[1]. http://www.apologeticum.ro/2016/11/ps-longhin-jar-catre-mitr-teofan-savu-cu-ce-scop-ati-venit-sa-slujiti-ucraina-ca-sa-aratati-lumii-dreptatea-voastra-si-sa-spurcati-si-aici-turma-lui-hristos-cu-invataturile-voastre-eretice/
[2]. https://saccsiv.wordpress.com/2016/09/09/parinte-amfilohie-branza-ne-ai-parasit/
[3]. http://ortodoxinfo.ro/2017/03/10/erorile-lui-virgiliu-gheorghe-din-articolul-sau-se-vrea-o-primavara-ortodoxiei-publicat-revista-familia-ortodoxa/
[4]. http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sabora_0
[5]. http://zagreb.mae.ro/local-news/1087
[6]. http://borbazaveru.info/content/view/7839/33/

Славиша Лекић свештеник