Скадром су најдуже владали Срби, више од 500 година, да би га 1479. године преотели Турци који ће ту остати у наредне 434 године, све до 23. априла 1913. године. Познати њемачки историчар Георг Стадтмилер пише да је све до 18. вијека становништво у Скадру било у већини српско, исто као и у другим дјеловима данашње сјеверне Албаније

 Пише: Љубиша Морачанин

Скадар је као град основан од грчких колониста, Колхиђана, у 4. вијеку прије нове ере. У њему су тада живјели прије свега Грци, оснивачи, а затим су се ту, постепено, усељавали из околних села Илири и Келти, који су се потчинили грчкој култури Колхиђана.

Римски конзул Луциус Анелиус разбио је грчко-илирску одбрану и стигао са својим легијама у Скадар 167. године прије нове ере. У 2. вијеку прије нове ере, Римљани су коначно завладали овим просторима. Анелиус је населио Скадар романским становницима, док ће римски император Диоклицијан формирати провинцију звану Превалис, са сједиштем у Скадру.

После подјеле Римске империје на Западну и Источну, 395 године, Скадар је припао овој другој, познатој под именом Византија.

Током 3-4 вијека нове ере и Скадар је пљачкан и разаран од тзв. варвара, као и сав Балкан. Готи, Остроготи, Визиготи, Сармати, Алани, Хуни, Авари и други га нијесу штедјели. Док почетком 7. вијека долазе Словени и заузимају овај град, отимајући га од Византије. До краја вијека Словени су асимиловали све остатке Илира, тако да убрзо више неће бити живе илирске душе.

Византијски цар Константин Порфирогенит описао је у делу „О управљању царством“ (De Administrando Imperio) како је Ираклије дао Србима град Скадар са околином током 7. вијека.

У 10. и 11. вијеку на овом простору се конституише дукљанска држава, која је била словенска, што се јасно види по чисто словенским именима њених владалаца (Владимир, Иван, Јован, Војислав), а што нам свједочи и њихов словенски језик, документација.

Скадар је постао престоница дукљанске државе за вријеме владавине Светог Јована Владимира у другој половини 10. вијека. Кратко време, Дукља је била под бугарским царем из Македоније, Самуилом. Византинци су касније укључили област Скадра у своје Царство, формирајући Тему Србија, којом је владао стратег Константин Диоген. Стефан Војислав из Травуније истјерао је последњег стратега Србије Теофила Еротика, и усјпешно бранио своју независност од Византије. Ослободио је град од Византинаца око 1040. Краљ Константин Бодин од Дукље и Далмације примио је крсташе крсташког рата из 1101. у Скадру.

После периода династичких борби, Скадар је постао дио Зете, подређене великом жупану Рашке. Од 1355, градом влада породица Балшића. Турци освајају град 1393, да би 1396, град преузела Млетачка република. Њих је из града избацила локална побуна 1403.

Под својим жупанима и краљевима, Срби су владали Скадром и предјелима око њега више стотина година. Испод Скадра налази се црква св. Срђа и Бакха, гробница зетских и рашких владара, кнежева и краљева: Јован Владмир (сахрањен 1016), Доброслав-Војислав (1065), Михаило (1081), Бодин (1104), Доброслав II (1104), Градина (1143) и Драгиња (1151). Ова црква, на чијим темељима је српска краљица Јелена изградила нову цркву, била је највећи сакрали објекат на простору Барске надбискупије.

У једном документу из 1288. године читамо: „Сјећај се Боже слушкиње твоје Јелене, краљице Србије, Дукље, Албаније, Хилмије, Далмације и Приморског Региона, која је заједно са својим синовима Урошем и Стефаном изнова изградила исту цркву у част мученика Сергија и Влаха и у потпуности опремила“.

Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Срећом, њу је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цијела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одијело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“.

Велики жупан Немања, убрзо по проглашењу за владара Србије 1171. године, полази са војском и прикључује Зету Србији, дајући је на управљање свом  најстаријем сину Вукану, који исто тако столује у Скадру. Вукана је наслиједио син Ђорђе, који столује у Скадру под сизеренитетом српских краљева, али и самостално. Од 1242. године, документа га спомињу као краља. Немањићи овдје граде дворове, цркве и своја гробна мјеста. У Свачу, између Скадра и Улциња, изградили су на десетине цркава.

Један документ из 13 вијека свједочи да на обалама Скадарског језера „Albanenses ne habeant hiberna“ (Албанци немају зимовалишта), што значи да су сточари, номади, који су са својим стадима прелазили у пролеће из Мирдите и Дукађина преко Дрима, на испаше скадарских гора.

После Јелене, краљице Србије, и њених синова, а након пропасти Душановог царства, Скадром и читавом Зетом завладаће Балшићи. Балшићи су укрстили своје сабље са Турцима, бранећи Зету као своју домовину и држећи Скадар као престоницу и прије славног боја на Косову.

Ђурађ I Балшић, био је српски великаш из династије Балшића. Заједно са браћом (Страцимиром и Балшом) и оцем (Балшом) проширио је власт своје породице на Скадар (1360) и предио између Скадарског језера и Јадранског мора, а највероватније и на град Бар.

Њега је наслиједио Ђурађ II Страцимировић Балшић, који је ковао у Скадру новац на српском језику. Овај се Балшић, како видимо из једног документа, који носи датум 17. јануар 1386, поносио својим српским поријеклом и родбинским везама својих „славних предака Симеона Немање и Саве“.

После Косовског боја, Турци су стално узнемиравали посједе Балшића, посебно Скадар. Турски паша Љаља Шахин успије 1393. године и да заузме Скадар, па и да зароби Ђурђа II. Пустио га је из затвора наредне године по наређењу султана и повукао се из Скадра, пошто је Ђурађ дао султану Јелену, јако лијепу жену, коју је представио као своју ћерку. У ствари, ово је била ћерка његове сестре Катерине, удата за владара Драча, Карла Топија.

Пошто су се Турци повукли из Скадра, Ђурађ именује тамо за команданта Константина Балшића. Овај се толико осилио у Скадру, да је себе прогласио за деспота, па и за краља. Завршио је тргаично у Драчу 1402. године, осуђен на смрт.

Из бојазни да му га опет не заузму Турци, Ђурађ је био принуђен да Скадар уступи Млечанима. Својим снагама, он више није био у стању да га одбрани од турских насртаја.

Када је Ђурађ умро 1403. године, наслиједио га је 17-годишњи син Балша III. Са Зетом он наслеђује и борбу против Турака и Млечана, и води огорчене борбе за ослобођење Скадра. На кратко је заузео град, али је ускоро морао да се повуче, по нагодби са Млечанима, који су са друге стране пристали да напусте Улцињ, Бар и Будву.

Балша III  je умро 1421 године, а Зету је оставио у наследство свом ујаку, српском деспоту Стефану Лазаревићу.  Овај одмах диже војску и пође на Скадар против Млечана, који му бјеху заузели и приморске градове Зете. У овом рату, као његов вазал учешће је узео и српски властелин и владалац Кроје (Албаније) Јован Кастриота, са својим синовима, међу којима је био и Ђурађ, будући Скендербег, сада национални херој Албанаца.

Стефан Лазаревић је стигао до Скадра, па је ушао и у Улцињ, али се убрзо морао повући, јер се разболио, а потом и умро. У Венецијанском архиву се чувају писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се, као врховном владару Скадра који припада Србији, жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном.

На престолу Србије, Стефана Лазаревића је наслиједио сестрић Ђурађ Бранковић, који са Србијом наслеђује и рат против Млечана за Зету.

Ђурађ Бранковић је у љето 1423. године са осам хиљада коњаника стигао под Скадар. Борбе су опет почеле дуж ријеке Бојане. Подижући утврђења на обали и постављањем ланца на ушће ријеке, Ђурађ је блокирао венецијанску флоту и успио да одсјече Скадар од мора. Због неповољног развоја ситуације, Венеција је била спремна на попуштање, тако да су Ђурађ и Франческо Бемба, 12. августа 1423. године, склопили мир који су биле задовољне обје стране и који су свечано прославили пловећи Бојаном на лађи капетана Бембе.

Међутим, напетост и неповјерење нису престали. Све до 1426. године, трајали су спорадични сукоби које су смјењивале дипломатске акције и надмудривања, да би Венеција и Србија дефинитивно ријешиле порблем разграничењме двеју земаља 22. априла 1426. године споразумом у Вучитрну, на двору Бранковића.

Имајући у виду да им је пријетила османлијска опасност, мир су и једна и друга страна дочекале са олакшањем. Јер и Венеција и Србија су биле у ратовима са Турцима. Чак су се обје стране, и Венеција и Србија, обавезале да ће једна другој пружати и војну помоћ на територији Зете уколико то буде било потребно некој од уговорних страна.

Повлачењем Балшића са власти, Зетом су завладали Црнојевићи, једна нова феудална породица, која ће одиграти значајну улогу не само у одбрани домовине од турских насртаја, већ и у културном погледу. Пошто је у међувремену Скадар пао под турску власт (1479), Цројевићи премјештају престоноци Зете у Жабљак, на Скадарском језеру, наспрам самом Скадру, а у очекивању повољног момента да се поново врате у старославну престоницу Зете од прије 500 година.

Како се зна, Турци су дефинитивно заузели Скадар 1479. године. Тако је Сакадар, који је пуних 500 година био престоница Зете, пада у руке Турака, који су у овом нападу, као и у свим претходним, па и у наредним, помагали Албанци, не само као регрутовани војници, већ и као најамници (арнаути, мерценари), па и као башибозуци.

Историчар Марино Барлетиус, који је учествовао лично у одбрани Скадра од труског напада 1479. године, писао је и објавио у Венецији читаву књигу о тој борби. Он каже да су град бранили Срби под командом Данила Јуричића, а не како Албанци данас тврде да су то чинили њихови преци под командом Леке Дукађинија. Тада су се у Скадру Албанци могли избројати на прстима једне руке. Наравно, као и свугде, после турске окупације, они ће заузети огњишта побијених Срба, Грка и Влаха. Од непобијених, један дио ће протјерати, а други ће асимиловати и тако у 18-19 вијеку они ће бројчано надвладати у Скадру. Познати њемачки историчар Георг Стадтмилер пише да је у данашњој сјеверној Албанији, у вријеме 15-16. вијека „становништво било у већини српско“.

И пошто је пао у руке Турцима, Скадром су наставили да владају Срби из владајуће породице Црнојевића. Наиме, Станиша, син Ивана Црнојевића, пошао је у Истанбул код турског султана и примио ислам. Вратио се са новим именом Скендер-бег и владао Скадром под труском заставом.

Турци су држали Скадар под својом влашћу чак 434 године, све до 23. априла 1913. године.

Вријеме 19. вијека било је за Скадар вријеме процвата. Скадар је важио као трговачки центар за цио Балкан. У њему је било преко 3500 трговина, а одећа, кожа, дуван, и барут су били најважнија роба. Од 1718. стране државе су отварале посланства у Скадру.

Године 1876. Скадар је имао око 24.000 становника, и ту је сједиште турског паше, који „као намјесник влада Арбанијом“. Био је тада Мушир Али-Сајиб паша на власти. Ту пристају трговачки бродови и ту се прави оружје.

Скадар је био културни и национални центар Албанаца у 19. вијеку. Библиотека Бушати, изграђена 1840-их, била је мјесто окупљања Призренске лиге за Скадар. Оснивана су културна удружења и друштва писаца у граду, као Башкими (Унија) и Агими (Зора). Прве албанске новине и часописи штампани су у Скадру. Породица Маруби била је пионир фотографије у Албанији и оставила преко 150.000 негатива из периода албанске борбе за независност, као и слика живота у албанским градовима на прелазу из 19. у 20. вијек.

Избијањем Балканских ратова 1912-1913, Срби и Црногорци су покушали да град прикључе својим државама. За ово је постојало основа, јер је 20.000 становника области говорило српски. Снаге Османског царства у одбрани Скадра предводио је Есад-паша Топтани. Ове снаге су се седам мјесеци опирале нападима црногорске и српске војске. Есад-паша се најзад предао Црној Гори априла 1913. До тада је црногорска војска претрпела губитке од преко 10.000 људи, али је под притиском великих европских сила морала да се повуче. Скадар је прикључен новоствореној независној Албанији, маја 1913, одлуком Лондонске конференције.

После проглашења независне државе Албаније 1913. године, тек почиње истинско страдање српског народа, какво није запамћено ни под Турцима. Нова албанска власт 1925. године укида српске школе, забрањује исказивање националне припадности, служење српским језиком и слободу вјероисповијести.

Затирање српског националног бића у Албанији доживјело је кулминацију за вријеме комунистичке владавине Енвера Хоџе.

У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млијека да се помоле у капелици у тунелу силне тврђаве на врху 130 метара високе суре стијене. Оно што научници виде као светлуцави бијели калцит који цурка кроз сиве камене блокове за скадарске Србе и потоње становнике града су вјековима биле капи млијека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле.

Али, данас се друге пјесме певају, кажу преостали скадарски Срби. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем вијеку био српска престоница.

Из политизоване историје Скадра се избацују Срби, Грци, Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце. Пошто је у традицији свих народа који су овде живјели чврсто укоријењена прича о невјести Гојка Мрњавчевића, онда су чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка.