Стварност у Србији није ни мало ружичаста. Напротив, упркос свим покушајима актуелне власти и само(про)званих аналитичара да је улепшају, судећи по свему а пре свега по све масовнијим протестима грађана не успевају.

Економски и статистички подаци се могу штимовати. Позната је већ, она изрека, да је статистика највећа ... чак и када раде, већина грађана Србије напросто пате од недостатка свега што је потребно за живот. А половина скоро њих ради, елем, да се ипак позовемо на статистику за минималац. Обашка што многи трпе многа малтретирања и понижавања код  неких приватних послодаваца. Ако се ти људи могу уопште тако назвати. И ако су уопште људи. Тешко је рећи којима је теже, онима што раде, или незапосленима. 

Чини се све у свему, да је ерупција  незадовољства на улицама Београда изненадила и власт и опозицију. Чак и да смести троје шетача у једну зимску јакну, министар полиције имаће проблем са бројем шетача. Гнев у народу чини се, све је већи, свидело се то власти или не.

Опозициони лидери показују ноншалантност која је несхватљива. Бар поједини. Нити знају да каналишу протесте, нити су то у стању,  како се чини. Тешко да би међу шетачима поједини лидери опозиције прешли цензус. 

Чуди ароганција Александра Вучића. Није од јуче у политици а ни на власти. Ни Путинов орден није му нарочита гаранција а вероватно ни бланко подршка за све што ради. Неприхватањем реалности, она се не потире. А у Србији незадовољство реално расте и то можда, неслућеном брзином. Може се суочавање са тим одлагати, али историја показује да се то увек лоше завршавало по оне који то чине. Власт јесте, кажу стручњаци најјачи опијат. Зато је ваљда "скидање" са ње веома болно. Односно, могло би бити.  

Вероватно је компромис у решавању Косовског чвора неизбежан. Пре или, после. И ту је Вучић можда у праву, боље пре него после. Али, у Србији недостаје у последњих стотинак година, жеља и добра воља за компромисом међу самим Србима. Па су тако, примера ради, Обреновићи нестали и биолошки колико је познато писцу ових редова, не само као династија.

Неће Александар Вучић ни брзо ни лако да оде са власти. Осим ако не буде можда неког компромиса , а то је још даље и вероватно најтеже. Готово је антологијски виц, а гласи: „Питали,  ајде да кажемо припадника једне веома симпатичне националне мањине, кад пада Први мај?  Његов одговор је  био: Б.м ли га, ваљда петог - шестог"

Биће дакле, али највероватније доста ће каснити. Мада, Богу хвала, нисам пророк. Иначе, бојим се, не бих стигао да напишем ове редове у овом животу. У ове дане за које већ, увелико се говори и пише да полако улазе у последње, много је можда опаснија појава лажних месија о којима је како бележи, Свето писмо и Христос говорио. Њих се треба нарочито чувати упозорио је колико сам схватио, посебно, ГОСПОД. Страшно је када су на власти. Кад год били.

мр Новак Марковић