Stvarnost u Srbiji nije ni malo ružičasta. Naprotiv, uprkos svim pokušajima aktuelne vlasti i samo(pro)zvanih analitičara da je ulepšaju, sudeći po svemu a pre svega po sve masovnijim protestima građana ne uspevaju.

Ekonomski i statistički podaci se mogu štimovati. Poznata je već, ona izreka, da je statistika najveća ... čak i kada rade, većina građana Srbije naprosto pate od nedostatka svega što je potrebno za život. A polovina skoro njih radi, elem, da se ipak pozovemo na statistiku za minimalac. Obaška što mnogi trpe mnoga maltretiranja i ponižavanja kod  nekih privatnih poslodavaca. Ako se ti ljudi mogu uopšte tako nazvati. I ako su uopšte ljudi. Teško je reći kojima je teže, onima što rade, ili nezaposlenima.

Čini se sve u svemu, da je erupcija  nezadovoljstva na ulicama Beograda iznenadila i vlast i opoziciju. Čak i da smesti troje šetača u jednu zimsku jaknu, ministar policije imaće problem sa brojem šetača. Gnev u narodu čini se, sve je veći, svidelo se to vlasti ili ne.

Opozicioni lideri pokazuju nonšalantnost koja je neshvatljiva. Bar pojedini. Niti znaju da kanališu proteste, niti su to u stanju,  kako se čini. Teško da bi među šetačima pojedini lideri opozicije prešli cenzus.

Čudi arogancija Aleksandra Vučića. Nije od juče u politici a ni na vlasti. Ni Putinov orden nije mu naročita garancija a verovatno ni blanko podrška za sve što radi. Neprihvatanjem realnosti, ona se ne potire. A u Srbiji nezadovoljstvo realno raste i to možda, neslućenom brzinom. Može se suočavanje sa tim odlagati, ali istorija pokazuje da se to uvek loše završavalo po one koji to čine. Vlast jeste, kažu stručnjaci najjači opijat. Zato je valjda "skidanje" sa nje veoma bolno. Odnosno, moglo bi biti.

Verovatno je kompromis u rešavanju Kosovskog čvora neizbežan. Pre ili, posle. I tu je Vučić možda u pravu, bolje pre nego posle. Ali, u Srbiji nedostaje u poslednjih stotinak godina, želja i dobra volja za kompromisom među samim Srbima. Pa su tako, primera radi, Obrenovići nestali i biološki koliko je poznato piscu ovih redova, ne samo kao dinastija.

Neće Aleksandar Vučić ni brzo ni lako da ode sa vlasti. Osim ako ne bude možda nekog kompromisa , a to je još dalje i verovatno najteže. Gotovo je antologijski vic, a glasi: „Pitali,  ajde da kažemo pripadnika jedne veoma simpatične nacionalne manjine, kad pada Prvi maj?  Njegov odgovor je  bio: B.m li ga, valjda petog - šestog"

Biće dakle, ali najverovatnije dosta će kasniti. Mada, Bogu hvala, nisam prorok. Inače, bojim se, ne bih stigao da napišem ove redove u ovom životu. U ove dane za koje već, uveliko se govori i piše da polako ulaze u poslednje, mnogo je možda opasnija pojava lažnih mesija o kojima je kako beleži, Sveto pismo i Hristos govorio. Njih se treba naročito čuvati upozorio je koliko sam shvatio, posebno, GOSPOD. Strašno je kada su na vlasti. Kad god bili.

 

mr Novak Marković