Beskrajna hronika čuda
Jedan je od najvećih pravoslavnih svetitelja u XX veku. Izbegavši kao ruski plemić pred revolucionarnim terorom 1917, u srpskoj prestonici je studirao bogosloviju i izdržavao se radeći kao kolporter. Zamonašen je 1926. u Miljkovom manastiru, na Moravi, a za episkopa rukopoložen 1934. u Beogradu. „Ako hoćete da vidite živog svetitelja, onda otidite u Bitolj, kod oca Jovana”, govorio je o njemu Nikolaj Velimirović, tada episkop ohridski
Novembar u Beogradu, veče, godina 1921, treća posle Velikog rata. Hladno je, od Dunava i iz ravnice nadolazi studen, miriše na sneg. Na Terazijskom grebenu, nedaleko od hotela „Moskva”, kolporter je izneo tek odštampana večernja izdanja novina. Mršav je, nižeg rasta, lica boje meda ili upaljene voštanice, odiše blagošću, osmehnut je, ima jak ruski akcenat. Zove se Mihail Borisovič Maksimovič, student je Bogoslovskog fakulteta na Beogradskom univerzitetu i u srpskoj prestonici je treću godinu.
Teško da je iko od prolaznika što zastanu da kupe novine mogao i pomisliti da upravo stoji pred čovekom koji će postati jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u XX veku.
Tri godine kasnije u Ruskoj crkvi na Tašmajdanu mladi kolporter biće proizveden u čteca, a 1926. mitropolit Ruske pravoslavne zagranične crkve Antonije Hrapovicki postrigaće ga u Miljkovom manastiru, na Moravi, i rukopoložiti u čin jerođakona. Tada će dobiti monaško ime Jovan, po svom svetom pretku iz XVIII veka, pra-stricu, svetom Jovanu (Maksimoviču) Tobolskom.Branislav Matić
Mihail
Mihail je rođen 4. juna 1896. u mestašcu Adamovki, Harkovska gubernija, u čuvenoj plemićkoj porodici. Ime – koje znači Kao Bogili Onaj ko je kao Bog – na krštenju je dobio u čast arhanđela Mihaila, arhistratiga Božjeg.
ao sin jednog od predvodnika plemstva u Harkovskoj guberniji, pripreman je za svetovnu karijeru. U godini izbijanja Prvog svetskog rata završio je Poltavski kadetski korpus, a 1918. Pravni fakultet na Carskom univerzitetu u Harkovu. Već tada je, međutim, gotovo u potpunosti posvećen dubokim izučavanjima teologije i podviga svetih. U harkovskom Uspenjskom saboru počivale su mošti arhiepiskopa Melentija Leontjeviča Čudotvorca. Pod uticajem tog svetog primera i gotovo očiglednih duhovnih sila koje su zračile iz moštiju Čudotvorca, nad kojima se svakodnevno molio, mladi Mihail otpočinje svoje zadivljujuće duhovno podvižništvo, kakvo je malo kome razumljivo u ovoj sekularizovanoj epohi: „Četrdeset godina provodio je isti podvig noćnog bdenja, nikada ne ležući u krevet, provodeći noći u nepomičnom stajanju, s rukama podignutim uvis; ako i zaspi, to biva tek onda kada ga od iscrpljenosti savlada san, usred metanija, u uglu, pod ikonama, klečeći.”
Postignuća njegove pobožnosti uskoro su i spolja postala očigledna, čak i u tako mladim godinama, pa se za njega zainteresovao nadležni arhiepiskop Antonije Hrapovicki, jedno od najistaknutijih crkvenih lica tog vremena. Nastojao je da približi mladića sebi i pomogne u njegovom duhovnom uzrastanju.
Uskoro su se, pak, i mitropolit Antonije i mladi Mihail (sa porodicom) obreli u Srbiji, uzmičući pred terorom komunističke revolucije. Prvi će u Sremskim Karlovcima osnovati Rusku pravoslavnu zagraničnu crkvu, drugi će u Beogradu upisati Bogoslovski fakultet.
PUT
Po završetku Bogoslovskog fakulteta (1925) i zamonašenja (1926), Mihail, sada već jerođakon Jovan, predaje pravo u Srpskoj državnoj gimnaziji. Tri godine kasnije, 1929, postaje predavač i vaspitač u srpskoj seminariji Ohridske eparhije u Bitolju (zvanoj, nezvanično, Bogoslovija svetog Jovana Bogoslova). Tu biva otkriven i spoznat čudesan način njegovog života-podviga.
„On je postojano prebivao u molitvi i svakodnevno služio Svetu Liturgiju, strogo postio, jeo samo jedanput dnevno, kasno uveče, nikada se nije gnevio”, beleže u Žitiju svetog Jovana Šangajskog i Sanfranciskog Serafim Rouz i German Podmošenski. „Studenti su prvi i otkrili njegov ogromni podvig asketizma: primetili su da ne spava, već da, kada oni svi zaspe, noću obilazi internat osenjujući ih krsnim znakom dok spavaju... udubljujući se u Isusovu molitvu. Na kraju, uverili su se da ne spava na krevetu... Šaljivčine su mu čak i stenice stavljali pod čaršav da bi se uverili leže li on u krevet. Mnogo godina kasnije on je sam priznao da od dana svog monaškog postriga nije spavao na postelji. Takva borba sa sopstvenim telom se vrlo retko sreće i krajnje je tegobna...”
u, na obalama Ohridskog jezera, uspostavljena je mistička veza između Jovana i prepodobnog Nauma Ohridskog, učenika i sapodvižnika svetih Ćirila i Metodija. Mošti prepodobnog Nauma nalazile su se u njemu posvećenom manastiru na Ohridskom jezeru. Smatran je osobito brzim isceliteljem duševno obolelih; s njegovom ikonom u rukama Jovan je odlazio u bolnice i molitveno isceljivao obolele, što će docnije činiti i u Kini, nad bolesnim Kinezima.
Svojim posvećenim delovanjem i čudotvorstvima ubrzo je postao čuven. Srpski episkop Nikolaj Velimirović, koji je tada upravljao Ohridskom eparhijom, govorio je u to vreme: „Ako želite da vidite živog svetitelja, onda otidite u Bitolj, kod oca Jovana.”
U maju 1934. godine, odlučeno je da Jovan bude uzveden u čin episkopa i on je, još ne znajući o čemu se radi, pozvan u Beograd. Ostalo je zabeleženo svedočanstvo jednenjegove beogradske poznanice, koja ga je tada slučajno srela u tramvaju. Na pitanje zbog čega je došao u Beograd, rekao je da je greškom on dobio obaveštenje umesto nekog drugog jeromonaha Jovana koga je trebalo da posvete u episkopa. Dan-dva kasnije, kad ga je opet srela, objasnio je da je, „avaj, greška gora nego što je on mislio” – odlučili su da baš njega posvete u episkopa. „Usprotivio se, izgovarajući se svojom govornom manom, ali su mu kratko odgovorili da je i Prorok Mojsije imao istu nevolju”, pišu Rouz i German Podmošenski.
Posvećen je u čin episkopa 28. maja 1934, u Beogradu, kao „poslednji i najveći iz plejade episkopa koje je posvetio mitropolit Antonije Hrapovicki”.
ČUDA
Odbijajući predlog arhiepiskopa Dimitrija da se zaputi na Daleki Istok, u Šangaj, gde je živela velika ruska izbeglička kolonija, Antonije Hrapovicki piše:
„Prijatelju, ja sam već toliko star i slab da ne smem da mislim ni na kakav drugi put, osim puta na groblje. Ali, umesto sebe, kao svoju dušu, kao svoje srce, šaljem vam vladiku Jovana. Taj rastom mali i slab čovek, koji na prvi pogled izgleda kao dete, čudo je od podvižničke čvrstoće i strogosti u ovo naše vreme sveopšte duhovne mlitavosti.”
Bilo je maglovito jutro, krajem novembra 1934, kada je episkop Jovan stigao u Šangaj, u istu onu eparhiju u koju je dva veka ranije prvu pravoslavnu misiju uputio njegov pra-stric, mitropolit tobolski Jovan Maksimovič, po kojem je i dobio monaško ime. Ruska kolonija brojala je blizu 50.000 ljudi i bila pod raznim udarima, od nemaštine, preko (uskoro) japanske okupacije, do dolaska na vlast snaga nalik onim pred kojima su izbegli iz Rusije.
Episkop Jovan činio je sve da pomogne. Povesnica njegovih čuda nastavljena je i na Dalekom Istoku. Bezbrojna nadrazumna isceljenja. Kroćenje prirodnih sila (poput tajfuna na filipinskom ostrvu Tubabao). Neobjašnjivo prolaženje kroz materijalne prepreke, kao da ih nema, poput ulaska u zaključanu i obezbeđenu bolnicu tokom strašnog nevremena i čudotvorno isceljenje, potom nestanak (o čemu je sačuvano svedočanstvo u arhivu šangajske državne bolnice). Pouzdana proročanstva. Vidi i čuje na daljinu, pojavljuje se iznenada gde je najpotrebniji, iako uobičajenim putem ništa o tome nije mogao znati. Svedočanstva o tome ostavili su N. N. Barnov, N. Nikolajev, N. S. Makave, O. Skopičenko, L. A. Lu, Petar O. Trodin i mnogi drugi.
„Vladika je živeo u nekakvom drugom svetu”, piše V. Rejer, koji je episkopa Jovana dobro poznavao i dosta pisao o njemu. „Da li je on bio ‘uznesen u raj’, kako o tome kazuje apostol Pavle, i ‘čuo neiskazive reči koje čoveku nije dopušteno da govori’, mi ne znamo. Ali svojim poukama i delima on je svedočio da mu je Gospod bar malo raskrinuo zavesu Svoga Carstva.”
Nakon rata i revolucije u Kini, sam je izdejstvovao i organizovao preseljenje u Ameriku većeg dela svoje pastve. On sam obreo se u Zapadnoj Evropi. U pariskim analima zabeležene su reči jednog katoličkog sveštenika, koji je, obraćajući se skeptičnoj omladini, ukazao: „Vi tražite dokaze, kažete da danas nema ni čuda ni svetih ljudi. Ta šta će vam teorijski dokazi kad po ulicama Pariza ovog časa hoda živi svetitelj, sveti Jovan Bosi (Šangajski). On već živi negde iznad naše zemaljske ravni.”
U predgovoru prvog od svih životopisa vladike Jovana, episkop Jovan Haški, poglavar Holandske pravoslavne crkve čijem je zasnivanju sveti Jovan Šangajski presudno doprineo, piše posmrtno slovo i veli: „Izgubio sam duhovnog oca i više nikada neću naći drugog takvog, koji bi mogao u gluvo doba noći da me nazove telefonom i kaže: ‘Lezi sada i spavaj, to za šta moliš Boga Njemu je ugodno.’ Vladiko! blagodarim ti za sve. Pomeni nas, tvoju Holandsku crkvu, pred Prestolom Božjim.”
Bio je na svojoj briselskoj katedri, u Spomen-hramu ruskim novomučenicima, kada je dobio vesti o komešanju i raskolima u ruskoj pravoslavnoj zajednici u San Francisku, zapravo u zajednici svoje nekadašnje šangajske pastve. Sveti Sinod poslao je upravo njega da stvari vrati u red i on „u večno magloviti grad Dalekog Zapada stiže na svoju poslednju katedru u jesen 1962”.
SMRT
„Prateći u Sijetlu čudotvornu ikonu Bogorodice Kursko-korenske, vladika Jovan je 19. juna 1966. odslužio svetu liturgiju u tamošnjem Svetonikolajevskom saboru, spomen-hramu novomučenicima, i zadržao se potom još tri sata u oltaru. Zatim je, obišavši s čudotvornom ikonom duhovnu decu oko sabora, otišao u sobu u parohijskom domu, gde je odsedao. Odjednom se odande začula lupnjava. Kada su prislužitelji dotrčali, videli su da vladika već umire... Tada se završio njegov čudesni i natprirodni podvig lišavanja sebe sna i odmora. Položili su ga na krevet koji se nalazio u toj sobi, na san nakon 40 godina uzdržavanja!” (Serafim Rouz i German Podmošenski)
Opelo je obavljeno 24. juna, u šest časova uveče, a završeno je oko jedan posle ponoći (zbog ogromnog broja ljudi koji su došli na poslednje poklonjenje). Služio je sam crkveni poglavar, mitropolit Filaret, uz sasluženje episkopa Leontija i Averkija, episkopa Save i Nektarija, 24 sveštenika i nekoliko đakona. Šest vrelih letnjih dana pre toga, ležalo je njegovo telo na otvorenom odru, ali se „od njega nije osećao ni najmanji znak truljenja. Ruke njegove bile su meke, neukrućene, iako u pogrebnom preduzeću nisu vršene nikakve manipulacije (balsamovanje i slično) nad njegovim telom” (Pravoslavna Rusija, br. 14, 1966).
Ostala je upamćena, pored ostalog, njegova definicija: „Religija je celokupnost misli i osećanja o Najvišem Biću i njihovo spoljašnje izražavanje.”
Njegove netruležne i čudotvorne mošti počivaju u Sabornom hramu u San Francisku.
***
Jezici
Sveti Jovan Šangajski služio je svetu liturgiju na ruskom, srpskom, grčkom, kineskom, francuskom, holandskom, engleskom i još nekim jezicima, iako većinu od njih nikada zapravo nije učio. Nemerljivo je doprineo obnavljanju uspomene na zapadne hrišćanske svetitelje iz vremena pre „pogruženja celog latinskog sveta u neprozirnu tamu jeresi”. Uspostavljao je moćnu molitvenu zajednicu sa njima u svim mestima slovenskog rasejanja.
***
Priprema
„Nekoliko dana pred svoju smrt on je, bez ikakvog drugima vidljivog razloga, skinuo sa zidova u svom paraklisu u San Francisku ikone prepodobnog Nauma i sv. Jovana Krstitelja i položio na nalonj nasred hrama. Posle nekoliko dana svi su shvatili značenje iznošenja tih ikona: Vladika je umro uoči dana u koji se slavi spomen prepodobnog Nauma, a sahranjen je na dan rođenja sv. Jovana Preteče.” (Serafim Rouz)
***
Susret
Svedočanstva ukazuju da se sveti Jovan Šangajski često javlja verujućima, „u snu”, izvan opsene čula, graje sveta. „Isijava netvarnu svetlost, izriče tajanstvene poruke, pomaže.”
Bila je beogradska januarska noć 2001. Tih dana, u jednom književnom časopisu i u više razgovora, čovek je spominjao svetog vladiku. Mučen gluvim dobom, mučenmetafizikom bola, usnuo je oko ponoći. Neznano u koliko sati, u predelu gde vreme više i nije važno, pojavio se, „u snu”, On. Stajao, blag, u crnoj mantiji, kraj moštiju drugog svetitelja izuzetno poštovanog među pravoslavnim Srbima.
Čovek je pokušao da nešto kaže, ali glasa nije bilo. On se osmehnuo i rekao samo dve reči, na srpskom: „Biće blagoslovljeno.”
Čovek se budi, gleda kroz neprozir-tamu nad Beogradom.
Čovek koji ovo piše.
http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/Br%2024/Jovan%20Sangajski.html