Davno je Njegoš zapisao da „pokoljenja djela sude“. Nažalost, mi, Srbi ovog doba, skloni smo da potpuno zaboravimo mučeništvo i žrtvovanje naših predaka. Jedan od takvih velikih spomenika srpske istorije o kome se vrlo malo zna jesu Jindrihovice (nemač. Hajnrihsgrin) u Češkoj. Zvanična srpska istorija skoro da ih i ne pominje, osim malog broja široj javnosti nepoznatih izvora. Podaci govore da je u mauzoleju sahranjeno 7.381 Srba kada se tom broju dodaju i stradali koji su sahranjeni na groblju u obližnjoj šumi dolazimo do neverovatne brojke od čak 8.700 stradalih. Jindihovice su malo mesto u zapadnom delu Češke, na samoj granici sa Nemačkom, 25 km udaljeno od čuvene banje Karlove Vari. U ovom mestu je za vreme Prvog svetskog rata bio najveći koncentracioni logor na teritoriji Austrougarske. Kroz logor je prošlo oko 40 000 zarobljenika. Za razliku od ostalih austrougarskih logora koji su bili jednonacionalni, u Jindrihovice su dovođeni najviše Srbi, mada je bilo i Rusa, Italijana, Poljaka, Litvanaca i Rumuna.

 

 

Nažalost, samo su Srbi ovde, pored vojnika, imali i svoje civile.

 

Srbi su odvođeni u logor tokom čitavog rata od 1915. do 1918. godine. Vojnici su bili zarobljavani na ratištu, potom železnicom transportovani do logora, dok je običan narod austrougarska vojska hapsila tokom pohoda po Srbiji, pa slala u logor. Zarobljenika je bilo iz svih krajeva Srbije, a najviše iz Šumadije i Valjevskog kraja. Do samog logora su morali da pešače 30 km. Inače, težak život u logoru podrazumevao je i svakodnevni rad u kamenolomu, na izgradnji puteva, mostova i hemijske fabrike u Sokolovu, udaljenom 30 km, koji su se prelazili peške. Uz sve to, zarobljenici su iscrpljivani slabom ishranom, nemogućnošću lečenja od tuberkuloze i tifusa i krajnje nehigijenskim uslovima života.

 

O stanju i životu u logoru svedočili su kasnije preživeli logoraši:

 

Sava Rajčić 24 godine star vojnik iz Petrovca, služio je u IX pešadijskom puku, IV čete, II bataljona,

Drinske divizije kada je zarobljen blizu Glavice 16. oktobra 1915. Završio je u Hajnrihsgrinu, gde je ostao 5-6 meseci.

 

 ,,Hrana je bila užasna, dobijali bi pola vekne hleba za 2 dana. Nismo dobijali odeću ili cipele, većina nas je hodala unaokolo u ritama i bosih nogu. Bilo nas je od 150 do 200 u jednoj baraci. Zime su bile veoma oštre. U svakoj baraci je bilo po 2 peći koje skoro nikada nisu gorele. Možete samo zamisliti koliko je hladno bilo, zamislite ogromne drvene barake dok vetar huče kroz napukline, uzrokujući da nam je hladno cele noći bez mogućnosti da zaspimo. Straža se neljudski ophodila prema nama, za njih smo bili zveri koje su premlaćivali bez milosti i za najmanju grešku. Mnogi od naših vojnika su umirali od rana koje su oni naneli ili postajali osakaćeni. Mađarska straža me je premlaćivala kundakom puške po glavi, leđima i rukama zato što sam rekao da nas nisu osvojili i da naš kralj još uvek vodi našu armiju. Kao rezultat batinjanja postao sam trajno hendikepiran.”

 

Borisav Nastasović, vojnik u sanitetskoj službi VII pešadijskog puka, koji je rođen Braničevu blizu Požarevca dodaje: ,, Život je bio veoma težak, hrana je bila najgora moguća, parče hleba, vodena supa, jedva smo noge mogli da pomerimo ili je sledilo zlostavljanje. Što se tiče batinanja, Mađari su bili najgori.”

 

Uslovi u logoru su bili teški, hladnoća i zaraza su harali, dnevno je umiralo oko 40 ljudi. Svakog dana u 15 časova tužna povorka sa umrlima je išla do obližnje zajedničke grobnice, u kojoj su polagana tela umrlih svih uzrasta od dece do staraca. Najstariji srpski civil koji je umro u logoru imao je 92 godine i bio je pravoslavni sveštenik, dok je najmlađi imao samo 8 godina i bio unuk pomenutog sveštenika. U ovom logoru kratko vreme je bio zarobljen i Dimitrije Tucović, ali su ga španski socijalisti, uz pomoć Crvenog krsta, ubrzo oslobodili.

 

Interesantno je da je u Jindrihovicama bilo i sedište aristokratske porodice Nostic (loza Habzburga, prim. aut.), koja je tu bila nastanjena od kraja 15. veka do 1948. godine, kada su im komunisti oduzeli zemlju i proterali ih u Austriju. Ovaj podatak indirektno ima vezu sa tokom srpske istorije. Naime, ubrzo nakon atentata Gavrila Principa na princa Ferdinanda, najstarije dete i jedina kći Ferdinandova, Sofija, udala se u za jednog od Nostica i započela život u Jindrihovicama. Postoje dve verzije priče o razlozima njenog dolaska u Jindrihovice - prva da je želela da sve vreme gleda kako pati i umire „narod koji joj je ubio oca“, a druga da je jednostavno želela da živi u zamku svog muža. Danas njihov potomak bezuspešno pokušava da vrati porodični zamak.

 

Na mestu logora je, za vreme Prvog svetskog rata, izgrađen rezervoar za vodu, ali je taj komad zemljišta, posle rata, češki predsednik Masarik poklonio kralju Aleksandru, da posluži kao kosturnica u koju će se preneti posmrtni ostaci srpskih vojnika i civila. Godine 1926. kraljica Marija je organizovala eshumaciju posmrtnih ostataka iz cele zapadne Češke, kako bi svi stradali bili sakupljeni na jednom mestu.

 

Srpsko vojno groblje (mauzolej) u Jindrihovicama je osveštano 8. jula 1932 pod pokroviteljstvom Tomaša Garika Masarika, Predsednika Čehoslovačke i Kralja Jugoslavije Aleksandra I.

 

Do 1937. godine ukupno je smešteno 7.570 posmrtnih ostataka srpskih i ruskih vojnika i to 7.381 Srba i 189 Rusa.

 

Mauzolej u Jindrihovicama danas je gotovo zaboravljen. Posećuju ga retke srpske ekskurzije, poneki državni službenik i potomci stradalih u logoru. Neadekvatno održavanje nakon Drugog svetskog rata i zub vremena doveli su do toga da je ovaj mauzolej danas u jako lošem stanju, prokišnjava i preti mu uništenje. Imovinsko - pravni odnosi takođe su sporni i predstavljaju problem za kompleks mauzoleja Jindrihovice, prema Ženevskoj konvenciji vojnička groblja ne smeju da se „diraju“ u periodu od sto godina. To vreme, isteklo je pre dve godine a naša država nije još ništa učinila da zaštiti i trajno reši pitanje Jindrihovica.

 

---

 

Milan Blagojević / Nedeljnik