- Naša je tradicija da nastupamo naivno kao deca, očekujući pravdu, potvrdu i podršku od moćnih zemalja koje se vode isključivo svojim interesima - kaže istoričar Borisav Čeliković, urednik biblioteke Sabornik u Službenom glasniku. - U naporima da dobijemo od nekog pohvalu i da nas neko primi u svoj tabor, zanemarujemo stare greške i ponavljamo ih. Zaboravljamo i ono u čemu smo zaista bili dobri i veliki, pa gubimo samopoštovanje. Za to je odgovoran deo srpske elite koji se s prezrenjem odnosi prema svojim tradicijama, iako ih ne poznaje, a nekritički usvaja tuđe, čak i kad su neprijateljske.

 

RETUŠIRANE SLIKE

 

SAMO uz pomoć novih činjenica o prošlosti rasvetliće se retuširane slike koje su Srbi stvorili o sebi.

- Mi volimo lepe mitske slike, kao kad govorimo da su zvona na crkvi Notr Dam u Parizu zvonila slaveći Kosovski boj kao hrišćansku pobedu - kaže Čeliković. - Zaboravljamo da je samo tri meseca posle Kosova ugarski kralj Sigismund poveo krstaški rat za osvajanje „šizmatičke“ pravoslavne Srbije. Čekao je da se srpske vojne snage istroše u ratu, da bi lakše pokorio srpske teritorije. To je celovita slika 1389. godine o kojoj valja razmišljati i danas

 

 

Biblioteka Sabornik izdaje knjige koje se bave malo poznatom srpskom prošlošću. Sagovornik „Novosti“ ističe da nam prošlost nije nepoznata zato što o njoj nema svedočanstva i dokumenata, već zato što se oni ne istražuju. Zato su najdragocenije knjige koje otkrivaju vremena i događaje u kojima je formiran identitet Srbije i Srba, ali i sliku koju su drugi narodi stekli o nama.

 

- Često se potcenjuje moć tradicionalnih predubeđenja, mitova i uverenja u odnosima naroda i država - veli Čeliković. - Ovu grešku je kod nas napravio deo intelektualne elite koji je kritičko sagledavanje srpske istorije pretvorio u njeno poricanje. Taj proces je započet u doba „integralnog jugoslovenstva“, vrhunac je doživeo u vreme komunizma, a i danas traje. Zaboravili smo sopstvena iskustva i nasleđe, a nismo pročitali ni razumeli kako su nas drugi videli. To je opasno za narod koji živi na mestu gde se vekovima ukrštaju interesi velikih sila i civilizacija.

 

On smatra da se moramo vratiti do Srednjeg veka da bismo razumeli kako su formirana uverenja i predrasude o Srbiji. Knjiga „Srbija i Venecija od 6. do 16. veka“ akademika Momčila Spremića, koji je istraživao mletačke arhive, otkriva do sada nepoznata svedočanstva. Približava nam sliku srednjovekovne srpske države koja je civilizacijski bila deo „vizantijskog komonvelta“, a ekonomsku moć je sticala trgovinom s Mletačkom republikom. Venecija je bila glasnik novog doba u kome će patrijarhalni autoritet careva i kraljeva zameniti autoritet vladavine finansijsko-trgovačke oligarhije.

- Istraživanje srednjovekovnih arhiva dalo je veoma aktuelne podatke - kaže Čeliković. - To je vreme kad Mletačka republika doživljava uspon jer ima evropski monopol u bankarstvu, trgovini i pomorskom transportu. Ona iz srednjovekovne Srbije kupuje sirovine, a sprečava da se u nju prenesu prerađivačke tehnologije. Mleci srpske vladare uslovljavaju kreditima kao neki srednjovekovni MMF, čak i kad je reč o nabavci oružja za suprotstavljanje najezdi Osmanlija. Venecijanci i u trenucima kad se odlučuje o sudbini Evrope na prvo mesto stavljaju svoju zaradu.

 

Zato Mleci navode krstaše da 1204. godine razore Carigrad, a da na ime „troškova transporta“ uzimaju najveći deo plena. Venecija srpskim vladarima šalje usmenu podršku za borbu s Osmanlijama i izjave saučešća kad Turci osvoje neke teritorije, a istovremeno sultanu šalju darove i čestike na „veličanstvenim pobedama“.

 

- Srbi i tada, kao i kasnije, često precenjuju snage i uzimaju na sebe teret borbe koju ne mogu da iznesu - ističe Borisav Čeliković. - Kao kad despot Đurađ pokušava da napravi hrišćansku koaliciju za odbranu Evrope, a Zapad mu se podsmeva, sve dok mu Osmanlije ne dođu pred vrata. Svedočanstva o tome nalaze se u venecijanskim arhivima, jer je mletačka obaveštajna služba pomno pratila situaciju u srpskim krajevima i slala mnoštvo detaljnih izveštaja.

 

On naglašava da su i carigradski arhivi puni važnih vizantijskih i osmanlijskih dokumenata o Srbima, ali su potpuno zanemareni. Zato je nam je tek pre nekoliko godina francuski istoričar otkrio vizantijsku povelju koja nesporno dokazuje da su Srbi imali državu i kraljeve pre Nemanjića.

 

- Srpski naučnici, naročito istoričari, ne shvataju ni svoju odgovornost, niti koliko bi zapravo mogli da urade za Srbiju - smatra istoričar prof dr Vlada Stanković, autor knjige „Putovanja kroz Vizantiju“.

Deo njegovog istraživanja o porodičnim vezama srpskih vladara s vizantijskom carskom porodicom bio je neposredan povod da bude pozvan na Univerzitet u Prinstonu.

 

- Sledećih godinu dana radiću u Institutu za „napredno istraživanje“, koji je opšte poznat kao mesto gde caruju matematičari i fizičari - najavljuje Stanković. - Ipak, oni su našli prostora i istoričare, a ja radim na projektu o Balkanu u 12. i 13. veku i o stvaranju specifične političke elite tog doba koja je podstaknuta iz Vizantije. Dugom rukom vizantijskih careva, iza svih važnijih događaja, na Balkanu se stvara isprepletena mreža rođaka koji vladaju različitim državama ili delovima država. Taj fenomen rođačke vladavine i solidarnosti biće presudan za tok istorijskih događaja na Balkanu i posle srednjeg veka. Angažovan sam da napišem knjigu o tome, uz još jednu koja će biti pregled istorije srednjovekovne Srbije, obe na engleskom.

 

On ističe paradoks da je institut u Prinstonu zainteresovan za istoriju srpskog srednjovekovlja, a da u isto vreme Srbija priprema školski program u kome će se istorija izučavati fakultativno.

- Isključivanje istorije iz školskog sistema, što će se desiti ako istorija postane izborni predmet, imaće katastrofalne posledice - ogorčen je prof dr Stanković. - Deca koja se ne nauče da razmišljaju o istoriji potpuno su upropašćena. Od njih neće niko moći da napravi ni dobre inženjere ili kompjuteraše, već samo robovsku radnu snagu. Takvi eksperimenti već su izazvali tragediju koja je dovela do zaglupljivanja čitavog društva.

 

Stanković upozorava da nepoznavanje sopstvene prošlosti ima teške posledice u sadašnjosti. Upravo to je razlog što deo samoproklamovane elite prezentuje srpsku istoriju na način kako je to činila Austrougarska u ratnoj propagandi, kada su Srbi nazivani „neevropskim narodom“ i „pokvarenim Vizantincima“.

 

- Tu je već reč o kompleksu niže vrednosti kod nekih Srba - smatra dr Stanković. - Jer jedina prava evropska država u srednjem veku, sve do renesanse je bila Vizantija, a Srbija je pripadala njenom krugu u svakom smislu. Zato je apsurdno da se u Srbiji danas na Vizantiju gleda kao u Evropi u 19. i prvoj polovini 20. veka. Odvajanjem srpske srednjovekovne istorije od vizantijske, oduzima joj se smisao i suština. Zaklanjanje iza „autoriteta“ je stara boljka provincijalizovane srpske nauke, koja se najviše plaši iznošenja mišljenja i originalnosti. Zato ostaje učaurena u jednom virtuelnom svetu čija je jedina svrha da se ništa ne sazna, a da svi koji su spremni da služe takvim maloumnostima dobiju ili zadrže neke mizerne privilegije.

 

SRBI SU BILI I ROMEJI

 

PRIPADNOST romejstvu nije poništavala srpsku etničku, jezičku i svaku drugu pripadnost i identitet, kaže prof. dr Vlada Stanković.

- Naprotiv, samo zato što je pripadala u potpunosti vizantijskom svetu, srednjovekovna Srbija je mogla da razvije i nacionalni identitet i nacionalne vrednosti - objašnjava dr Stanković. - Sveti Sava dobija crkvenu samostalnost i položaj arhiepiskopa od cara, a ne od patrijarha, kako se često ističe, jer je bio carev rođak i zato što je u potpunosti pripadao vizantijskom svetu. Time je Srbija izuzeta od neposrednog uticaja jedne grane romejske vlasti i postala porodični posed jedne grane Nemanjića. Zbog određene unutrašnje samostalnosti koja je uslovila da srpska crkva postane potpuno nacionalna, nikada se nije razvila politička pripadnost romejstvu i Romejima, nadnacionalnoj kategoriji koja je predstavljala „političku“, a ne stvarnu naciju.

 

 

Boris Subašić