Preživeo je zulum Turaka, povlačenje preko Albanije, nemačke kaznene ekspedicije, komunistički obavezni otkup, devedesete, ali Evropsku uniju neće. „Srpskom seljaku se sprema eutanazija“, kategoričan je Miladin Ševarlić, doktor agroekonomije, nestranački poslanik izabran na listi DSS Dveri, koji naglašava da za intervju nije tražio ničiju saglasnost.

 

Šta biste poručili starom-novom premijeru?

 

– Ministar poljoprivrede mora biti potpredsednik Vlade Srbije, jer pored toga što mora da brine o 628.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, dužan je da se stara i o 45 odsto stanovništva u ruralnom području, koje čini 85 odsto teritorije zemlje. Novac namenjen infrastrukturi mora biti ravnomerno raspoređen, ne samo na urbana područja i koridore nego i na sela. Kolega iz Švajcarske mi je rekao da država sve daje onima na brdima, jer kad se oni jednom odsele, niko se nikad gore neće vratiti. Imamo više od 2.500 sela koja su demografski neodrživa, za koga ih praznimo? Jedina smo država koja je za deset godina uništila 20 odsto porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, od 2002. do 2012. izgubili smo 150.000, svako peto. Bilo ih je 780.000, a sada ih ima 628.000. To je 500 sela sa 300 domaćinstava.

 

Šta nameravate da uradite u Skupštini?

 

– Da zastupam stavove nauke i struke, da predstavim rezultate istraživanja koleginica i kolega, jer su veoma važni, ali, nažalost, završavaju samo na naučnim skupovima i u zbornicima. Svi koji planiraju razvoj moraju da znaju da u 21. veku razvoj mora biti zasnovan na znanju.

 

Kako biste opisali srpskog seljaka?

 

– Od države zapostavljen, od potomaka napušten, posle finansiranja studija dece i kućenja na ivici snaga, sa zadrugarstvom koje je skoro potpuno uništeno, bez saradnje sa strukom, sa udruženjima, u koje politika uvek meće svoje prste, suočen s favorizovanjem partijski podobnih pojedinaca.

 

Krupnih veleposednika?

 

– Krupni agrobiznismeni su nastali u vreme privatizacije, ali imamo drugi fenomen. Od 2004. do danas agrarni budžet je stvorio tranzicione dobitnike. Sistem subvencija je napravljen pod uticajem lobistički jakih udruženja iz Vojvodine koja su tražila i dobila da se daju subvencije za zakupljeno državno zemljište, čime su smanjili deo svojih troškova zakupa, a znamo da u drugim delovima državne plodne zemlje nema toliko…

 

To nisu tajkuni koje svi znaju?

 

– Popis govori da smo između 2002. i 2012. dobili oko 15.000 gazdinstava s posedima iznad 50 do 2.500 hektara, a nijedan nije prijavio porez na ukupan prihod građana. Svaki od njih je za desetak godina imao prihod od više desetina miliona dinara.

 

A seljacima je ove godine zakinuto više od 20 milijardi dinara na ime subvencija, jer nije ispoštovan zakonski minimum da dobiju pet odsto budžeta?

 

– Da, ali šta je sa više od stotinu milijardi zakinutim od 2006. do danas, jer se od tada ne poštuje ova obaveza. Ne možete tražiti da seljak poštuje propise i stavi rotaciono svetlo na traktor, a da država i poslanici ne moraju da poštuju zakone. U ovoj kampanji je bilo izrazito primetno da se nijedna stranka nije obraćala seljacima, ni stanovništvu na selu, što znači da su digli ruke i od poljoprivrede i od sela. To je tragedija.

 

Zašto?

 

– Da citiram jednog bivšeg ministra poljoprivrede: „Profesore, vi ste u zabludi. Nama je cilj da dobijemo izbore u Beogradu i Vojvodini, ovo drugo nas ne interesuje.“ Zbog toga i posle ovih izbora imamo više od 70 od ukupno 169 opština, uglavnom na ruralnom području, koje nemaju svog poslanika! Zato se izborni zakon mora menjati tako da se poslanici biraju direktnim izjašnjavanjem birača za predložene kandidate u svakom od 250 ili manje izbornih okruga. To želim da se uvede, jer ako ostavimo prazna područja, kad-tad će ih neko drugi naseliti.

 

Ko? Ko će tu zemlju obrađivati?

 

– Imamo pojavu da u selima ljudi kupuju 150-200 hektara kako bi jednog dana sve raščistili, ukrupnili posede i napravili plantaže. To rade imućniji potomci nekadašnjih seljaka, a ima i naših iz inostranstva.

 

Malo optimizma?

 

– Da, ali to ide sporo. Moramo se vratiti zadrugama. Potrebni su nam regionalni centri, 25-30, za otkup, preradu, doradu i plasman.

 

Ko to treba da izgradi?

 

– Država je dala 300 miliona evra subvencija za 270 stranih investitora, pa je budžet najveći strani investitor, nijedna strana kompanija nije donela 300 miliona. To poklanjamo bez ikakvog suvlasničkog prava. Te centre bi trebalo po pola da izgrade država i zadrugari, a da onda, posle nekog vremena, sve preuzmu ovi drugi, kao što je to na Zapadu.

 

Koliko je novca potrebno?

 

– Za regionalne centre, ali i infrastrukturu u selima, dovoljno je izdvojiti oko 40 odsto, jer toliko ima seoskog stanovništva, od ovih 300 miliona evra ili 120 miliona godišnje, i za nekoliko godina udvostručili bismo proizvodnju i utrostručili izvoz.

 

Srpski seljak je preživeo mnogo i mnoge, hoće li preživeti ulazak u EU?

– Najveći broj seljaka neće preživeti ulazak u EU. Procenjujem da ćemo do sledećeg popisa 2021. ili 2022. izgubiti ne 150.000, već 200.000 porodičnih gazdinstava. To će biti eutanazija srpskog sela.

 

Zašto?

 

– Prevremeno smo ukinuli carine na uvoz hrane iz EU, pa naš seljak neće moći da preživi konkurenciju visokosubvencionisanih farmera iz EU. Izgubićemo i pristup ruskom tržištu, gde izvozimo dosta robe, a i to je i podstrek da mnogi ovde grade svoje pogone.

 

Šta čeka seljaka u naredne četiri godine?

 

– Neminovnost udruživanja ili propadanja, povećanje nivoa znanja i korišćenja usluga savetodavnih službi, a da bi toga bilo, one moraju da se ojačaju: imamo 269 savetnika, a 1997. ih je bilo 2,5 puta više. I sad, kao, razvijamo agrar. Očekuje ga i promena strukture proizvodnje, prelazak na visokodohodovnu strukturu proizvodnje – pola hektara maline, pola hektara plastenika, dva hektara drugog voća… Ali s kvalitetnijim sadnicama i savremenom tehnologijom ili organskom proizvodnjom.

 

Šta biste uradili sa PKB?

 

 Pravilo je na selu da se njiva ispred kućnog praga ne prodaje. PKB je njiva ispred kućnog praga Srbije. Nijedna prestonica u Evropi nema privilegiju da ima tako veliku i uređenu agrobiznis kompaniju kao što ima Beograd, jer sa njive hrana može da dođe do tanjira za pola sata. Tragedija PKB je bilo izdvajanje „Pekabete“, „Imleka“, „Frikoma“… Osim proizvodnje, PKB bi trebalo da postane i naučnoistraživački centar, u koji bi trebalo umrežiti poljoprivredni i veterinarski fakultet, institute za kukuruz, stočarstvo… Fama je da je PKB u gubicima zbog nerentabilne proizvodnje, to su manjkovi iz vremena sankcija i bombardovanja. Njihov hektar zemlje nedavno je prodat po 700.000 evra, pa bi se vrlo brzo na taj način vratilo 60 miliona evra duga, jer PKB ima 18.000 hektara.

 

Da li je moguće ući u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) i dozvoliti GMO u Srbiji, a posle ga zabraniti?

 

– Ne moramo da uradimo ništa sada. Nije uslov za ulazak u STO dozvola proizvodnje GMO, jer se ta organizacija bavi samo prometom, ali i tada se može tražiti ispitivanje zdravstvene bezbednosti GM proizvoda, pa se i promet može prolongirati. Dvogodišnje istraživanje profesora Seralinija, vredno 15 miliona evra, pokazalo je da su GM proizvodi veoma štetni po zdravlje i reproduktivnu sposobnost eksperimentalnih pacova.

 

Imate iskustva kao poslanik. Bili ste najmlađi odbornik Skupštine Beograda daleke 1967.

 

– Kao student, kad je Branko Pešić bio gradonačelnik, zajedno s pokojnim glumcem Ljubom Tadićem bio sam najmlađi odbornik u Prosvetno-kulturnom veću. Skupština je bila jedinstvena samo na svečanim sednicama.

 

Kako se iz tog vremena sećate čuvenog glumca?

 

– Kao dobronamernog i antički mudrog čoveka, koji je retko i kratko govorio, ali je i s malo reči mnogo kazivao, poštovanog srpskog i jugoslovenskog pozorišnog i filmskog doajena…

 

Šta biste savetovali prijatelju koji na Zlatiboru ima dosta zemlje?

 

– Da krave napasa na pašnjacima, da se udruži više njih i angažuje pastira, da uzgaja ovce jer ima tržište ispred praga, da gaji sitno voće, borovnice, maline, kupine, šipurak, lekovito bilje, da se bavi seoskim turizmom, da ide na formiranje lokalne robne marke prehrambenih proizvoda. Imajte u vidu da je 80 odsto farmera u Holandiji s fakultetom.

 

---