Kada je nedavno Bata Živojinović preminuo, Blic i Politika su ga predstavili kao „srpskog i jugoslovenskog“, dok su ga Al Džazira i Avaz nazvali „srbijanskim“ glumcem. Takođe su, ovih dana, bosanski mediji (Avaz ili N1) Zorana Kesića, upućujući na njegovo izmotavanje sa Miloradom Dodikom, uredno nazvali „srbijanskim komičarem“, dok je najnoviji intervju vođe stranke „Dosta je bilo“ u BiH izašao pod naslovom: „Saša Radulović, sarajlija i srbijanski opozicionar“.

I hrvatski mediji i političari, uz bosanske, uredno koriste izraz „srbijanski“. Tako je doskorašnji predsednik hrvatske vlade Zoran Milanović, usred izbegličke krize, bio izjavio: „Ja sam jedan od većih prijatelja Srba u Hrvatskoj, ali Srbijanci – to je nešto drugo“.

Time je još jednom potvrđena sistematska jezička politika Hrvatske, usmerena na stvaranje razlike između Srba iz Srbije i Srba van nje.

Središte te politike jeste leksema „Srbijanac“.

Za hrvatske medije, kada je reč o bilo kojoj ustanovi ili pojavi u Srbiji, pridev „srpski“ jednostavno ne postoji. Ne samo da Hrvatska zna jedino za „srbijansku vladu“ ili za „srbijanskog predsjednika“. Čak i Gospodin Irinej, za hrvatske medije je samo „srbijanski patrijarh“ (takođe: ovde, ovde, ovde i ovde).

U vezi sa ovim poslednjim, Zoran Ćirjaković skreće pažnju da je i Radio Slobodna Evropa, koju finansira vlada SAD, svojim „programima na južnoslavenskim jezicima“ takođe počeo da govori:  „srbijanski patrijarh“. Sličnu, još dosledniju jezičku politiku, upozorava Ćirjaković, vodi  Southeast European Times, glasilo čiji je „sponzor“ „Američka komanda u Evropi“.

Političko razlikovanje pri­de­va „sr­bi­jan­ski“ od „srp­ski“, kako objašnjava lektor Gradimir Aničić, u javnom govoru po­ti­če iz 1882. godine, kada je Kneževina Srbija postala kraljevina. Tada je iz Beča došao protest u kome se tvrdi da kralj Milan „ne može biti srpski, već srbijanski kralj“. „Austr­ougarska je uv­ek ins­is­ti­rala ­na­ pridevu `srbij­anski`­ j­er im je svak­a Srbija­ van Beogradskog pašaluka b­il­a prevelika“, podseća Aničić.

I ne samo da su hrvatski, bosanski i američki mediji prepuni „Srbijanaca“. Ova leksema proširila se i po Srbiji, naročito u medijima koji su novcem ili ideologijom vezani za Hrvatsku i/ili SAD.

Najpre, na „Srbijancima“ se insistira u antisrpskim glasilima po Vojvodini, koji, po pravilu, propagiraju nekakav „vojvođanski identitet“, pa i „vojvođansku naciju“. Kao što je iscrpno pokazano u knjizi Dosije: Autonomna pokrajina Vojvodina (ur. Čedomir Antić), u tome se posebno ističu portaliSlobodna Vojvodina  i Autonomija info.

Ovaj prvi portal, recimo, piše o „bolesnom hegemonizmu (…) Srbijanaca“, optužujući da je južno od Save i Dunava „zlo u narodu, genetski usađeno“. Na tom portalu takođe se može pročitati da je „srbijanska vojska, uz osmanlije, pobila više naroda u Vojvodini nego i jedna vojska posle kroz istoriju“, te da bi najbolje bilo „lepo ograditi smrdiju (misli se na središnju Srbiju – S. A.) bodljikavom žicom i sve proglasiti teško kontaminiranom zonom“. Sledeći ovakvu retorikuVojvođanski otpor objavio je „Priručnik za pružanje građanskog otpora“ u kome poziva na „oslobođenje Vojvodine od srbijanske okupacije“.

I Autonomija info, čiji je izdavač Nezavisno društvo novinara Vojvodine, kroz pero Dinka Gruhonjića, uredno insistira na „Srbijancima“, odnosno na „srbijanskoj nacionalističkoj vlasti“, „srbijanskoj političkoj sceni“, „srbijanskoj vladi“, itd. Za Gruhonjića su karakteristične rečenice natopljene antisrpskim tonom: „Vojvodina je nanovo dodeljena Srbiji nakon Drugog svetskog rata, da bi se povećao nedovoljno postojeći srbijanski antifašistički kapacitet“. Kao što se vidi, pridev „srbijanski“ po pravilu je upotrebljen u svrhu distinkcije, nipodaštavanja i vređanja.

U Beogradu na „Srbijancima“ najpre je insistirala Sonja Biserko i njen Helsinški odbor. U publikacijama  ove organizacije njena predsednica gotovo obavezno je koristila sintagme poput „srbijanskog društva“, za koje, recimo, kaže da ga odlikuje „totalitarni način mišljenja“, kao „glavna opstrukcija demokratizaciji društva“.

Ipak, beogradski medij koji je najdosledniji u „srbijančenju“ svakako su E-novine. U njima se u potpunosti sledi hrvatska jezička politika. Tako u E-novinama postoji: „srbijanska Vlada“ (na primer:ovde i ovde), „srbijanski premijer“ (na primer: ovde, ovde i ovde), „srbijanski predsednik“ (ovde, ovdei ovde), „srbijanski parlament“ (ovde), „srbijanski bezbednosni aparat“, „srbijanski mediji“, „srbijanska delegacija“, „srbijanska prestonica“, „srbijanska ministarstva“, „srbijansko tržište“, „srbijanska istorija“, „srbijanska stvarnost“, „srbijanski ministar zdravlja“, „srbijanski prevoznici“, pa čak i „srbijanski fudbal“ u kome se igra „srbijanski šampionat“.

Naravno, u E-novinama uz pridev „srbijanski“ najčešće ide i neka negativna reč ili sintagma, pa tako u „srbijanskom političkom mraku“  slobodno divljaju „srbijanski neonacisti“ i „srbijanske neonacističke bande“, poput „srbijanske fašističke falange Naši“, zbog čega je neograničeno na delu „srbijanski fašizam“, a zvanična politika „srbijanske državne olupine“, bar kada je reč o ratnim zločinima, nije ništa drugo do „srbijanska zajebancija“ (naslov ovog teksta je, inače, karakterističan za sliku Srbije koju daju E-novine: „Država unapređenih koljača“).

E-novine se toliko trude da izbegavaju reč „srpski“, da umesto „velikosrpski“ radije kažu „velikosrbijanski“. Zbog toga u E-novinama čitamo o „velikosrbijancima“, „velikosrbijanštini“,„velikosrbijanskim sakaludama“, „velikosrbijanskom skupu“, „velikosrbijanskim ekstremistima“, „velikosrbijanskom ološu“, „velikosrbijanskom čoporu“, „velikosrbijanskoj kurti&murti i radojici&milojici“, „velikosrbijanskoj klerofašističkoj bandi Dveri“, „velikosrbijanskim orgijama“, „pomahnitalim velikosrbijancima“, „velikosrbijanskom trabantu“, „velikosrbijanskom fanatiku“ itd.

No upotreba  „srbijanstva“ u Srbiji nije učinak autentične razlikovnosti nastale u Srbiji, već rezultat preuzimanja modela hrvatske jezičke politike prema Srbima. Naš sopstveni osećaj za jezičku politiku, međutim, kao deo kulturne i nacionalne politike gotovo da uopšte ne postoji. Zbog toga i oni koji ne pripadaju kolonijalnoj inteligenciji često nisu u stanju da prepoznaju „kukavičija jaja“ antisrpskih (mikro)imperijalizama.

U Srbiji se, upozorava Vladislav Đorđević, prosto beži od termina „srpski“, pogotovo u nazivima nacionalnih ustanova – potpuno suprotno zvaničnoj hrvatskoj jezičkoj politici (vidi tabelu).

Gotovo sva društva ili ustanove koje danas u Srbiji nose naziv „srpski“ taj naziv su dobile još pre 1945. godine, ili čak pre 1918. godine – poput „Srpske akademije nauka i umetnosti”, „Srpske književne zadruge”, „Srpskog narodnog pozorišta”, „Srpske pravoslavne crkve”, „Srpskog lekarskog društva“ itd.

Retke su ustanove ili društva koje danas dobijaju predznak „srpski“, poput „Srpskog književnog društva“ – osnovanog 2001. kao pandan Udruženju književnika Srbije. Tamo gde je udruženjima ili ustanovama vraćen stari naziv, često je to bilo uz ozbiljne otpore i negodovanja zbog „nacionalizma“ – poput onoga što se događalo prilikom promene naziva „Sociološko društvo Srbije” u raniji naziv: „Srpsko sociološko društvo”.

Ali, pitaće pojedini neupućeni ili naivni čitalac, kako da napravimo jezičku razliku između Srbije i srpskih krajeva, a bez korišćenja često pejorativnog atributa – „srbijanski“?

To se najbolje može uraditi terminima „srpski“ i „svesrpski“. A razlika unutar srpske nacije može se lako napraviti kroz složenice „Srbi iz Srbije“, „Srbi iz Republike Srpske“, „Srbi iz Crne Gore“, itd.

Najvažnije je, kao što je studiozno pokazao profesor Miro Lompar, u svojoj knjizi Duh samoporicanja, ne nasedati na tuđu i neprijateljsku kulturnu i jezičku politiku. Tako taj opasan klin između „Srba“ i „Srbijanaca“ neće moći da razori ono što uvek mora da ostane jedinstveni srpski nacionalni korpus.

Slobodan ANTONIĆ