Sveti Sava je zato naš najbolji misionar i diplomata. Posebno je naš najveći sin i otac slavljen i poštovan u Svetoj Rusiji. Iako je njegova svetost rođena u Grčkoj, a njegov zemni život svoju končinu dočekao u Bugarskoj, u Svetoj Rusiji je Sveti Sava najviše poštovan. Sam Rastkov preobražaj u Savu dogodio se u ruskom svetogorskom Manastiru Starom Rusiku 1191. g. Iz očevog doma tamo ga je odveo i Bogu i Majci Božijoj priveo nepoznati ruski monah, koji „od Boga poslan bejaše“. „A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava“.

 

            Svetoj Rusiji, koja ga je zadužila monaškim zavetom, ‘Sveti Sava se odužio, zajedno sa ostalom slovenskom braćom, Srbima i Bugarima, svojim Zakonopravilom, napisanom pri dobijanju autokefalnosti Srbske Crkve. „Istraživači smatraju da u Zakonopravilu (Nomokanonu) Svetog Save ima rusizama, što je očit znak da su mu ruski monasi pomagali u izradi ovog značajnog pravnog zbornika, koji je utemeljio pravnu svest srednjovekovne srbske države… Ruski naučnici Jelena Beljakova i Jaroslav Ščapov, u svojoj studiji ‘Tradicija Svetog Save Srbskog u Rusiji’, kažu: ‘Delovanje svetog Save srpskog bilo je od velikog značaja za Istočne Slovene. Nastala uz njegovo učešće, nova redakcija Krmčije došla je u 13. veku iz Bugarske. U vremenu od 15. do 17. veka srpska redakcija proširila se u Ukrajini i Belorusiji, a 1649. postala je osnova za štampano izdanje Krmčije u Moskvi’“. U Rusiji je ono dobilo naziv Krmčija, od glagola krmiti i kormiti, u značanju hraniti i upravljati. Tako je Sveti Sava pomogao Svetoj Rusiji da se hrani i upravlja istinama i pravdom Božanskog zakona, na svom putu ka Svetom Gradu – Nebeskom Jerusalimu.

 

            Sveti Sava je imao veliki uticaj na monaštvo Svete Rusije. O ovome svedoče brojni prepisi Žitija Svetoga Save. U 16. v. ih je poznato preko devedeset. „Svetogorski tipik Svetog Save, takozvani Karejski, imao je značaja za razvoj potonje slovenske monaške tradicije. Može se pretpostaviti da je Karejski tipik uticao na sastavljača Skitskog tipika, koji se veoma raširio u Rusiji od 15. do 18. veka“.

 

            Još je Sveti Sava dao ruskoj braći primer blagoslovenog zadobijanja samostalne narodne Crkve. „Ime Save srpskog našlo se na stranicama ruskih Krmčija sredinom 15. veka, kao osnivača srpske autokefalne crkve i srpske državnosti (‘Povest o srpskoj i bugarskoj patrijaršiji’). Presedan postojanja autokefalnih slovenskih crkava bio je najvažniji argument prilikom osnivanja moskovske autokefalije. Političko iskustvo srpske države prilikom proglašenja carstva, koristili su ideolozi ruske nacionalne države. U liku Save srpskog, po ruskoj društvenoj misli, objedinjene su dve suprotne koncepcije: priznanje i izgradnja crkvene i državne nezavisnosti“.

 

            Sveta Rusija, međutim, nije ostala dužna Svetome Savi. Ona je njegovu ličnost i veru ugradila kao jedan od kamena temeljaca njene carske ideologije. Naime, po proglašavanju za Cara 1574. g., Sv. Ivan Grozni je dao blagoslov da se izradi desetotomni letopis istorije sveta. „Veliki prostor u četvrtom tomu ‘Licevog svoda’, ilustrovane istorije sveta, posvećen je osnivaču Srbske Pravoslavne Crkve i duhovnom utemeljitelju srbske države, Svetom Savi. Pored toga, u ovom izuzetno ilustrovanom letopisu, nalazi se i genealogija dinastije Nemanjića, kao i opis Kosovskog boja“. To je bio dug Sv. Cara Ivana Svetome Savi, jer ga je njegova baba po majci, Ana Jakšić, poučavala i vaspitavala pričama o svetorodnoj lozi Nemanjića. „Knjiga njegovog obrazovanja bila je Teodosijevo Žitije Svetog Save koje je iz Hilandara doneo njegovom ocu na podarje svetogorac Isaija. O tome je sa ushićenjem svedočio u poznim godinama: ‘A kako je Sveti Sava ostavio oca, majku, braću, rođake i prijatelje, zajedno sa celim carstvom i vlastelom i poneo krst Hristov i kakve je on monaške podvige izvršavao! A kako su otac njegov, Nemanja, to jest Simeon i majka njegova ostavili carstvo i zamenili purpurnu odeću monaškom i kako su zbog toga zadobili /…/utehu i radost!’“. I, opet, uzvratno, Sv. Car je među svoje pretke na freskama u Arhangelskom sabornom hramu u Kremlju dao da se izobraze Sveti Sava, Simeon i knez Lazar. „Zanimljivo je da je jedini svetac koji je u hramu dva puta naslikan  upravo Sveti Sava, koga je car očito iskreno poštovao, smatrajući da ga je Sava molitveno čuvao od smrti pred pobesnelim silama bojarskog ‘meždusobia’, dok je Ivan bio dete“. „On je kao veliki molitvenik i srbofil, kao Ruski Car i srpske krvi, napisao Molebni Kanon najvećem Srbinu u istoriji – Svetome Savi Nemanjiću. Ne slučajno, grob sa telom Cara Ivana IV Vasiljeviča nalazi se u Arhangelskom Soboru Moskovskog Kremlja, pored fresaka svetih Srba – Prepodobnog Simeona Mirotočivog, Svetog Save Nemanjića i Svetog Velikomučenika Lazara Kosovskog“. Sv. Car Ivan Grozni je pomagao zadužbinu Sv. Save i Simeona, Manastir Hilandar, a Manastiru Mileševa je priložio pokrov za ćivot Svetog Save.

 

            Konačno, mada ne i poslednje: „U 19. veku obeležavanje praznika sv. Save poprima politički karakter i postaje manifestacija ‘bratskog saveza Rusa i Srba’“. „U  Srbskom podvorju u Moskvi podiže se 1849. godine kapela Svetog Save, a onda  se, sa tumačenjima, izdaje i njegovo žitije. Ruski naučnici posvećuju veliku pažnju istoriji Srbske Crkve. Žitija Svetih Save, Simeona i Stefana Prvovenčanog bivaju objavljena u ‘Rusko-slovenskom kalendaru’ za 1890, i postaju primeri bratskog saveza Srba i Rusa“.

 

            Blagoslovom Svetoga Save Svetoj Rusiji može se smatrati i slanje kopije hilandarske ikone Majke Božije Trojeručice, koja je u Rusiju poslata na zahtev Sv. Cara Mučenika Nikolaja 2., i bila nošena u Rusko-japanskom ratu, gde se projavila kao čudotvorna.

 

            Spomenućemo i hramove koje je Sveta Rusija posvetila Svetome Savi. Najpre onaj, podignut u čast najvećeg Srbina na mestu njegovog monašenja. Kada je u 19. veku obnovljen Stari Rusik, u pirgu, u kome je zamonašen Sveti Sava, sagrađena je crkvica njemu posvećena. Osveštana je 03. jula 1871. g.

 

Grof Sava Vladislavić je kao ruski diplomata osnovao grad Kjahtu 1727. g., u čast utvrđivanja granice između Ruske i Kineske carevine. Grad se pre revolucije nazivao Trojickosavsk, zato što je grof, Srbin iz Hercegovine, u tom gradu podigao hram u slavu Svete Trojice i u čast svog nebeskog zastupnika – Svetoga Save Srbskog. „Danas, blagodareći naporima sveštenika iz Kjahte oca Olega, počinje obnova prilično ruiniranog Trojicko-Savskog hrama u Kjahti posvećenog Živonačalnoj Trojici i Svetom Savi Srpskom. Otac Oleg je u maju 2014. godine posetio Srbiju i Savinu Hercegovinu i na dan spaljivanja moštiju Svetog Save srpskom Patrijarhu u hramu Svetog Save u Beogradu poklonio kopiju čudotvorne ikone ‘Posrednica za grešne’. On je tada istakao da se zalaže da se gradu vrati njegov prvobitni naziv Trojickosavsk, koji je promenjen u komunističkim vremenima: ‘Grešno je zaboravljati svoje roditelje, učitelje, dobrotvore. Grešno je takođe i to što smo mi zaboravili i svog nebeskog pokrovitelja – Svetog Savu Srpskog. Kroz 13 godina navršiće se tri veka kako je njegovo ime bilo dato našem gradu. Danas nažalost nema znakova njegovog duhovnog i fizičkog prisustva u Kjahti, osim dve ikone… Bilo bi dobro da uoči trovekovnog jubileja gradu vratimo njegovo zakonito, Bogom dano ime, a nama svima, moćnog nastavnika i zastupnika pred Gospodom, Svetog Savu Srpskog’“.

 

            „U selu Igumnovo u Moskovskoj guberniji je 1810. podignuta crkva, posvećena svetim mučenicima, braći Floru i Lavru, kamenorescima koji su zbog hrišćanske vere postradali u 2. veku na Kosovu. U Svešteničkom dokumentu za 1831., koji se tu čuva, stoji da su u crkvi postojala dva oltara, jedan za mučeničku braću, a drugi posvećen svetitelju i čudotvorcu Savi Srpskom. Tu se služba Božja održavala u dan proslavljanja Svetoga Save, 27. januara, sve do zatvaranja hrama u Igumnovu 1937.“.

 

            I u novije vreme Sveta Rusija se odužila Svetome Savu. Poslala je arhitektu Viktora Viktoroviča Lukomskog da mu na Vračaru projektuje hram, a, evo, u naše dane, braća Rusi prilažu i izvode poslednji i najvažniji mozaični ukras na Hramu Sv. Save, počevši od kupolskog prostora. Prilikom predstavljanja nacrta mozaika, ambasador Rusije g. Aleksandar Čepurin je rekao: „Sveti Sava nije bio samo srpski svetac, nije samo prvi srpski arhiepiskop, već deo duhovnog lanca koji spaja Rusiju i Srbiju“.

 

            Tako su jake i neraskidive veze Svetoga Save i Svete Rusije. Tako Sveti Sava blagosilja i ograđuje Svetu Rusiju do njenih najistočnijih predela, a Sveta Rusija blagosilja i ograđuje srbadiju Svetoga Save. Na njegovom primeru smo se uverili u ono što smo na početku rekli, da su svetitelji spona i zajedničko blago i posed svih pravoslavnih naroda, čitave Crkve Hristove, i da oni svoje telesne i duhovne potomke i sledbenike upućuju na svoju braću po veri i duhu. Zato, neka maloverni i neverni beskorenovići i beskućnici idu za svojim slepim vođama koji ih vode u jamu-bezdanicu, zvanu neznabožačka Evropa, među narode „koji sede u ovlasti i seni smrti“ (Mt. 4, 16), koji su prezreli i odbacili Svetlost života – Hrista, a mi ćemo, umudreni i usinovljeni Svetim Savom, ići putem koji nam je on proputio i zaveštao: putem ka Svetoj Rusiji, ka Nebeskoj Srbiji i Carstvu Božijem.

 

            Bogu našemu, divnom u Svetome Savi i Svetoj Rusiji, neka je slava, čest i deržava u vekove vekova. Amin.

 

Arhimandrit dr NIKODIM (BOGOSAVLjEVIĆ)