„U NAŠIM GRADOVIMA JE SAMO LATINICA - KAO U AUSTRIJI I NEMAČKOJ ILI ČIKAGU“
- Tužno je što se u „fildžanavnojskoj“ Crnoj Gori ponašamo kao narod koji tek sad započinje svoju istoriju. Ili je opet ovo naše vreme obolelo od muvljeg pamćenja. Jer muva pamti mesec, dva ili tri najviše. Pamćenje ljudi ne bi smelo da bude takvo, ali da nije upravo muvlje, ne bismo bili svedoci stvaranja novog identiteta i novog čoveka
- Reče mi jedan od najuglednijih ljudi u Crnoj Gori da su od proglašenja nezavisnosti prvi put stvorene njene granice, pa ćemo sad da otkrivamo i stvaramo i poseban identitet Crne Gore. Strahujem od posledica procesa koji se odvija na osnovama muvljeg pamćenja
- Posebno je opasno što se rezultat novog identiteta naroda i države odražava na sve oblasti svakidašnjeg života. Najtužnije, najopakije i najopasnije u maloj Crnoj Gori jeste što je to sve utemeljeno na deobama kakve istorija nije zapamtila
- U prošlosti se naš narod delio po raznim osnovama. Bili smo bjelaši i zelenaši, četnici i partizani. Sad smo dve nacije, ne čak ni dve nego tri, pa nije ni tri nego zapravo četiri. U jednoj Crnoj Gori sad govorimo sa četiri jezika
- Nužno je zato da se u duhu Svetog Save, velikog pomiritelja, pomirimo kao braća, mi četnici i partizani, milovci i momirovci. Da se kao braća zaflimo. Kakvi smo takvi smo, ali treba da jedni drugima oprostimo i da se vratimo duhu bratske sloge i zajedništva
NIŠTA se slučajno ne događa na ovoj zemlji, a sve što se desi, ima večni smisao. Bez Svetog Save, Moračke lavre i ćirilice bili bismo kao glava bez očiju, kao oči bez zenice
Preko pisma Ćirilovog, moralno, umno i duhovno sazrevali smo kroz vekove. Zrenje naše zapisivali smo i posvedočili da pripadamo ozbiljnim zemaljskim narodima.
Posebno podvlačim pitanje ćirilice. Kad se nađete u našim gradovima, to je otprilike kao da ste negde u Nemačkoj ili Italiji. Kad ulazim u Kolašin, po pismu koje vidim, kao da stižem u Čikago. Svi natpisi ali i imena napisani su ovim pismom. I ne mislim na nazive hotela ili službi, već i sve ostale.
Tužno je da se u „fildžanavnojskoj“ Crnoj Gori ponašamo kao narod koji tek sad započinje svoju istoriju.
Ili je opet ovo naše vreme obolelo od muvljeg pamćenja. Jer muva pamti mesec, dva ili tri najviše. Pamćenje ljudi ne bi smelo da bude takvo, ali da nije upravo muvlje, ne bismo bili svedoci stvaranja novog identiteta i novog čoveka.
Reče mi jedan od najuglednijih ljudi u Crnoj Gori da su od proglašenja nezavisnosti prvi put stvorene njene granice, pa ćemo sad da otkrivamo i stvaramo i poseban identitet Crne Gore. Strahujem od posledica procesa koji se odvija u takvom duhu i upravo na osnovama muvljeg pamćenja.
To je posebno opasno što se rezultat novog identiteta naroda i države odražava na sve oblasti svakidašnjeg života. Najtužnije, najopakije i najopasnije u maloj Crnoj Gori jeste što je to sve utemeljeno na deobama kakve istorija nije zapamtila.
Podele su i ranije postojale u Crnoj Gori. Istina je da smo kao narod bili skloni i bratstveničkim deobama i svađama, kao i plemenskim osvetama. Ovo što se danas dešava na tome je utemeljeno, ali je još dublje i opasnije.
U prošlosti se naš narod delio po raznim osnovama. Bili smo bjelaši i zelenaši, četnici i partizani. Sad smo dve nacije, ne čak ni dve nego tri, pa nije ni tri nego zapravo četiri. U jednoj Crnoj Gori sad govorimo sa četiri jezika.
Danas se koristi pismo koje su okupatori nametnuli 1916. godine. Setimo se samo progona 14 učitelja u Danilovgradu koji su odbili naredbu austrougraske okupatorske vlasti da se odreknu ćirilice i srpskog jezika i da pišu latinicu.
To se opet ponovilo 1941. godine, kada su tuđini tražili i uspeli da se „Glas Crnogorca“, najstarije crnogorsko glasilo, štampa na latinskom pismu.
To su činili okupatori. Ali koji su to prosvetitelji koji u 21. veku okupatorsko pismo proglašavaju za jedino zvanično u Crnoj Gori. Čak i školska svedočanstva ispisana su latinicom. Vidim da se u Podgorici i na Cetinju latinica koristi čak i na grobljima, a ne bih se iznenadio da se pojavi i u drugim mestima. A čini mi se da kad latinica dođe do groba, možemo da budemo sigurni u našu propast.
Nastavnike, učitelje, profesore gimnazija pozivam i molim: Kumim vas Bogom, nemojte svoju decu otuđivati od izvornog pamćenja naroda koje se manifestuje upravo preko pisma ćirilice.
Suočeni smo sa deobama, deobama, deobama. Dva jezika, dva pisma, dve akademije, a pokušavaju i dve crkve da stvaraju. Vlada iz Podgorice plaća takozvanu Crnogorsku pravoslavnu crkvu, koja je po mnogo čemu kopija Hrvatske pravoslavne crkve iz 1942. godine.
Nju su stvorili Hrvati, ustaše i fašisti, oni isti koji su se držali principa „jednu trećinu Srba pobiti, drugu pokatoličiti, a treću prognati“. Ovaj proces odvijao se u ustaškoj Hrvatskoj, a javlja se i danas. Nešto slično dogodilo se i u Crnoj Gori počevši od 1941. godine.
U godinama koje su usledile najpre je ubijen mitropolit Joanikije, zatim 115 najboljih sveštenika iz Kolašina, a potom je suđeno onima koji su pretekli.
I to nije sve. Setimo se samo posleratnih demonstracija protiv mog prethodnika mitropolita Danila Dajkovića samo zato što je branio da se ruši Crkva Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu.
Kad sam došao za mitropolita, tamo gde je nekada bilo 300 sveštenika, zatekao sam svega njih 15. Kada je otvorena priča neke Crnogorske crkve, pitali su tadašnje komunističke funkcionere Veselina Đuranovića i Marka Orlandića: „Zašto niste ranije pokrenuli taj projekat?“ Oni, takvi kakvi su bili, odgovorili su da su bili ubeđeni da je Crkva u Crnoj Gori uništena i da je više nikada neće biti.
Nije, međutim, lako s Bogom ratovati, a sve deobe koje su se dogodile i koje nosimo u svojim kostima utemeljene su u našim ratnim i posleratnim dešavanjima. Na tome danas grade budućnost.
Nužno je zato da se u duhu Svetog Save, velikog pomiritelja, pomirimo kao braća, mi četnici i partizani, milovci i momirovci. Da se kao braća zaflimo. Kakvi smo takvi smo, ali treba da jedni drugima oprostimo i da se vratimo duhu bratske sloge i zajedništva.
---
Izvor: Fakti