Evo nas sad na mestu gde se susrela Bogorodica sa Sinom. Tražeći Ga tamo amo ona je iskrsla iz jedne sporedne ulice i najedanput se našla licem u lice sa Njim. Jedva Ga je poznala. Zar je ona rodila To? Tu veliku ranu u veličini čoveka? No od te Rane isceli se zatrovani rod čovečji. Ništa joj nije rekao. Ništa Mu nije rekla. Ali su se duše njihove razumele i pozdravile. Čedo moje, jecala je duša majčina, proleće moje krasno, kako iščeze krasota tvoja!

Najzad, tu smo. Pred krvavom stenom. Pred Golgotom. Podne je. Tačno vreme kad je dignut na krst. Kucanje čekića odjekuje u dušama našim. Tu smo stajali do tri sata po podne, duše naše u podnožju krsta Njegovog; ah, neka ih kupa krv Njegova! U tri sata On je izdahnuo. U tom času priroda se uzbunila protiv zločina ljudskog: zemlja se zatresla, stene popucale, sunce pokrilo crnom maramom lice svoje.

Samo vaskrsenje moglo je nagraditi ovoliko stradanje. Samo se vaskrsom Hristovim može priroda i naša savest umiriti.

 

VLADIKA NIKOLAJ

MISIONARSKA PISMA

30. Pismo

Iz Jerusalima na Veliki Petak